Пакт са ђаволом

ИЗБОРИ У БРАЗИЛУ

Nin - - Садржај - ВЛАДАН МАРЈАНОВИЋ

Згрожена масивном корупцијом и енормном стопом криминала, јасна већина Бразилаца подржала је Жаима Болсонара, чији екстремни ставови пре наговештавају радикализацију него стабилизацију прилика

Може ли цела једна земља, или већина људи у њој, одједном да изгуби памет? Наравно да може. Историја је пуна таквих примера - од којих су неки, као што то предобро знамо, регистровани и овде током позних осамдесетих и читавих деведесетих, иако није мали број оних који се наглашено труде да тај период избришу из колективног сећања; или, још горе, да то сећање фалсификују.

Понекад чак није ни потребно да у амок западне већина: пре две године за Доналда Трампа је гласало скоро три милиона Американаца мање него за његову противкандидаткињу, али је, захваљујући расподели гласова од једне до друге савезне државе, на крају свеједно он био тај који је однео победу. И мада му је рејтинг константно лош, околности које му тренутно иду у прилог наговештавају да би Трамп на изборима 2020. лако могао и до

другог председничког мандата - вероватно и тада с мањим бројем директних гласова.

У Бразилу је, пак, тај тренутак колективног помрачења свести стао у три октобарске седмице, колико је протекло од првог до другог круга председничких избора. Неочекивано уверљива победа ултрадесничарског кандидата Жаира Болсонара у првом кругу, када је освојио скоро 47 одсто гласова, већ тада више није остављала места сумњи:

било је јасно да ће некадашњи армијски капетан те дугогодишњи посланик у бразилском парламенту тријумфовати и у одлучујућој рунди, јер је предност у односу на председничког кандидата Радничке партије (ПТ), бившег градоначелника Сао Паула Фернанда Хадада, била превелика да би се могла надокнадити. Та разлика, која је у првом кругу износила чак 18 милиона, у другом кругу јесте смањена, али је остала и даље огромних 11 милиона; за Болсонара је у завршници гласало скоро 58 милиона људи, или преко 55 одсто изашлих на изборе. Његова победа је, дакле, неспорна - чак и када се у обзир узме добро организована акција ширења лажних вести коју су његове присталице водиле на друштвеним мрежама с циљем дискредитације левичарског кандидата, те други видови прљаве кампање.

Та победа би, међутим, Бразил могла веома много да кошта.

О Болсонаровим екстремним ставовима на овом месту је већ било речи уочи првог изборног круга, и на њихово понављање не би требало трошити простор. За ову прилику довољно је подсетити да је реч о особи која је доскора деценијама обитавала на маргинама бразилске политике. Његови мрзилачки иступи против жена, левичара, сиромашних, црначког дела популације, староседелачког становништва Бразила, хомосексуалаца и других „сумњивих“социјалних група доскора свету нису били познати из једноставног разлога: он сам је био апсолутно небитан. Али, у ситуацији кад су економске прилике у Бразилу већ пет година лоше, комплетна политичка класа дискредитована монументалним размерама корупције у ери владавине ПТ (2003-2016), а земља обара све негативне рекорде по броју убистава и силовања, Болсонаро се својим залагањем за чврсту руку и, трамповски речено, „исушивање мочваре“великом броју Бразилаца - пре него било који други кандидат који није из редова ПТ - наметнуо као прихватљива алтернатива, јер обећава оно што им тренутно највише недостаје: завођење реда у земљи.

У то име, они који су Болсонара, ноторног заговорника тортуре и присталицу војне диктатуре (1964-1985), сада изгласали за председника спремни су да пристану на најављену милитаризацију цивилне владе, можда и нешто горе од тога (потпредседник Бразила ће постати пензионисани генерал Хамилтон Морао, који је прошле године, тада још у активној служби, гласно думао није ли дошао тренутак да војска поново преузме власт); на давање полицији - већ сада с прешироким овлашћењима - практично неограниченог права да под изговором борбе против криминала пуца и убија без питања; на дискриминацију мањинских група; на неконтролисану дефорестацију за читав свет витално важних амазонских кишних шума и могуће повлачење земље из Париског споразума о борби против климатских промена; и на ко зна шта још што ће се тек видети.

Из набројаног се, с друге стране, јасно види и ко је још, осим незадовољне и фрустриране бразилске средње класе - решене да спречи да на чело земље поново дође кандидат ПТ, па куд пукло да пукло - био витално заинтересован за то да неко попут Болсонара заседне у председничку фотељу. Десничари свих боја, војни естаблишмент, безбедносне структуре, крупан капитал (привучен најавама економске либерализације и приватизације - сам Болсонаро важи за економског дилетанта, али има способног главног економског саветника, Паола Гедеса), моћни сектор агробизниса, евангелисти (којих у доминантно католичком Бразилу има све више) и друге конзервативне групације којима су сексуалне мањине трн у оку, заговорници либерализације права на поседовање личног наоружања по узору на САД... Много је оних који су нашли разлога/имали интереса да, у шароликој понуди кандидата на и иначе фрагментисаној политичкој сцени - у нови сазив доњег дома Конгреса, за који се у октобру такође гласало, ушло је рекордних 30 партија - изаберу баш најгорег међу њима.

Управо овако компликована структура парламента могла би, иницијално барем, да се испостави као брана пред настојањима будуће Болсонарове администрације (на дужност ће ступити у јануару) да прогура своје најрадикалније законске иницијативе: формирање довољно широког блока који ће бити спреман да подржи

Околности које су довеле до јачања деснице у Латинској Америци битно су другачије од оних у Европи и САД

председника с таквим политичким програмом вероватно неће ићи лако. Шта, међутим, уколико - вођен својим ауторитарним поривима - Болсонаро закључи да му парламент није ни потребан и, ослањајући се на апарат силе на једној и своје добро умрежене присталице на другој страни, почне да влада декретима? Ширење бесмислица о томе да је Бразил, захваљујући ПТ, био на прагу да се претвори у нову Венецуелу показало се као делотворно; шта ће Болсонару стајати на путу да у неком тренутку у блиској будућности, уколико се испостави да његове мере не могу бити спроведене милом, не посегне за силом коју иначе толико призива? У Латинској Америци тако нешто није нимало тешко замислити - поготову кад се у САД и другде на Западу нађу идеолошки и/или економско-финансијски разлози због којих би се пред нечим таквим остало мање-више немо. Притом, бразилска демократија је још сасвим млада, а за разлику од Аргентине и Чилеа, које су такође силно пропатиле под војном диктатуром, никад није направљен ни јасан историјски отклон од тог мрачног периода. Штавише, није мали број оних који се диктатуре присећају с носталгијом, као периода током кога су у земљи владали ред и мир - на ужасавање оних који нису заборавили на који начин су тај ред и мир одржавани.

Биће сигурно оних који ће долазак једног ултрадесничара на власт у највећој јужноамеричкој држави сагледавати тек као екстремну манифестацију глобалног тренда померања политичког дискурса удесно, последњих година уочљивог и у Латинској Америци; или као природну реакцију на тзв. ружичасту плиму, како је назван претходни период током кога су у многим земљама на овом континенту власт освајале левичарске партије. Кристобал Ровира Калтвасер, професор политичких наука на Универзитету Дијего Порталес у Сантијагу, међутим, у тексту за Project Syndicate оцењује да таква контекстуализација није од помоћи због битних разлика између околности које су довеле до јачања радикалне деснице у Европи и САД у односу на ситуацију у Латинској Америци.

За почетак, каже Калтвасер, док је у Европи као гориво за успон радикалне деснице послужило питање имиграције, у Латинској Америци грађане много више преокупирају економски просперитет и јавна безбедност. „Феномен Болсонаро није репрезентативан чак ни за латиноамеричку политику, која у последње време јесте скренула удесно, али у границама умереног. И председник Аргентине Маурисио Макри и председник Чилеа Себастијан Пињера - први изабран 2015, други 2017. - владају као класични лидери десног центра“, указује он.

Изабравши за председника неког ко је, за разлику од поменуте двојице, радикални десничар, Бразил се нашао у опасној ситуацији, сматра Калтвасер. Супротно поменутим неутемељеним оптужбама да би Бразил под вођством ПТ неминовно завршио као Венецуела, управо би Болсонаро могао да постане нови Уго Чавес, само с другачијим идеолошким предзнаком, сматра чилеански професор. „Чавесу је пошло за руком да прогура радикалне институционалне реформе које су му дале буквално неограничену моћ да подрије демократске процедуре. Ове реформе су кључни разлог због кога је Чавесов наследник Николас Мадуро био у стању да Венецуелу трансформише у ауторитарни режим. Да ли Болсонарова владавина представља сличну претњу по Бразил? Укратко, да, управо зато што ће, као и Мадуру, и Болсонару бити тешко да влада на неки други начин“, закључује Калтвасер.

Незанемарљив део бразилских бирача који би у другачијим околностима гласали за неког умеренијег кандидата морао је бити свестан овог ризика, али су ипак гласали за Болсонара: толико је огромно њихово огорчење стањем у коме се земља налази. Можда верују и да ће, кад преузме дужност, Болсонаро морати да ублажи своју политику - иако историја, од Мусолинија до Трампа, учи да се то дешава ретко или никако. Шта год да буде, нико неће моћи да каже да је то против слободно изражене воље већине. Као што српски превод назива оне старе телевизијске емисије каже: тражили сте, гледајте.

Много је оних који су имали интереса да у шароликој понуди кандидата изгласају баш најгорег међу њима

Биће времена за кајање: Многи Бразилци су тријумф Жаима Болсонара дочекали с одушевљењем

Милитаризација у најави: Нека од кључних места у новој администрацији заузеће високи официри

Очај поражених: Присталице Радничке партије тешко су примиле неуспех

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.