ХУМАНИТАРЦИ КАО ДРЖАВНИ НЕПРИЈАТЕЉИ

Удар политике на цивилно друштво

Nin - - Садржај - САНДРА ПЕТРУШИЋ

Када је Фондација „Тијана Јурић“исказала незадовољство радом парламента, Тијанин отац је оптужен да профитира од смрти ћерке. Сергеј Трифуновић је назван „олошем“када је одбио да заслуге Фондације Подржи живот уступи Вучићу. Да „скупља поене на болесној деци“речено је за оснивача Фондације Буди хуман Александра Шапића чим је објавио кандидатуру за градоначелника

Прошле недеље је педофил, у јавном превозу и у присуству јавности, неометано сексуално злостављао девојчицу. Онолико дуго колико је хтео. Очито га није омела ни казна коју је систем преписао, а ни грађани који су у том истом систему, системски лишени било какве емпатије и осећаја за правду. Иако нам је министар полиције Небојша Стефановић објавио да је ухапшен, није нам открио ни његов идентитет, а ни пикантерије из приватног живота (од онога да је раније познат полицији, до детаљних тајни из здравственог картона, какве радо објављује министар здравља Златибор Лончар). И то је сасвим коректно с његове стране и у складу са законом. Исто онолико колико је било коректно када је прећутао током истраге убиства Тијане Јурић (жртве педофила) да је њен отац „одраније познат полицији“. Та два случаја нису имала никакве међусобне везе и није постојала никаква потреба да се једна унесрећена породица додатно излаже траумама и таблоидима који су већ дуго потпуно ван контроле и у законском и у људском смислу.

У међувремену је Игор Јурић, отац Тијане, у знак сећања на њу и са жељом да више ниједно дете не доживи такву судбину, основао фондацију са задатком да својим деловањем побољша безбедност деце у Србији. Последњи предлог Фондације Тијана Јурић био је да се уведе доживотни затвор за педофиле и убице деце имајући у виду да светска статистика доказује да се ради

о људима које је немогуће променити и који по правилу понове дело након изласка из затвора. Међутим, показало се да СНС не воли законе које нису сами написали и да им 160.000 скупљених потписа не значе довољно да би у парламенту покренули процедуру коју су осмислили тамо неки грађани а не њихови ударни мислиоци. Та врста игнорисања је изреволтирала Јурића, који је на свом твитер-налогу написао: „Да ли можете замислити да седите у парламенту и не смете да гласате за нешто што знате и верујете да је за добробит грађана и целог друштва ’јер је наређено другачије’. Господо, много је поштеније и часније бити чистач улице, него посланик на начин како ви тај посао обављате.“

Више него довољно да се поменута Стефановићева коректност занемари и изроди у нешто сасвим друго – отворену таблоидну хајку на Игора Јурића због чињенице да је пре 10 година украо нафту и да је одслужио казну за то. Дакле, податак који је од оснивања Фондације имала полиција, а самим тиме и тужилаштво и суд, и податак који ником није био битан, наједном је постао ударна вест и оружје да се дискредитује не само он већ и Фондација чији је хумани циљ неспоран. А та ударна вест је наводно увезена из Хрватске (баш је неки хрватски портал имао огроман интерес да се позабави српском Фондацијом која располаже са само 107.000 евра пројектно донираних од Европске комисије) и пренета је у свим прорежимским таблоидима.

„Приметно је да су тренутно на удару две фондације, Подржи живот и Фондација Тијана Јурић, само зато што су у фокусу последња два месеца и то, нажалост, није ништа чудно. Напад који је на мене дошао из Хрватске је напад из Србије, само су желели да терет тог напада пребаце на неког другог. С обзиром на то да је у питању хуманитарна организација, онда је згодније да то ураде тамо неки Хрвати уместо овде неки Срби. Овим послом се бавим јер ми је убијено дете и желео сам да се такве ствари више не дешавају. Да сам седео код куће, да сам само плакао и да ме није било брига шта ће се неком другом десити, тешко да би неког интересовало шта сам радио пре 10 година. Обишли смо са Фондацијом више од 400 радионица и увек сам говорио и о својим грешкама и о томе да можда некада нисам довољно добро реаговао да заштитим своје дете, јер сам желео да кроз свој пример и своје горко искуство упозоравам људе. И хтео сам да искажем и како појединци могу боље да раде, али и Србија, јер неке друге земље то раде боље од нас“, каже Јурић за НИН.

Неко други боље ради од Вучића и СНС? Е па неће моћи. Када им је пуком срећом тамо „неки Хрват“донео оружје за дисквалификацију, онда није наодмет да се ангажују и српски ботови. Уследили су коментари: „Све нам је сада јасно ко је он у ствари“; „Више него довољно да се изгуби поверење“; „Па то сви знају да је пропалитет, и сад, нажалост, користи Тијанину смрт за богаћење“...

Без икаквих материјалних доказа да постоји било шта сумњиво у раду Фондације (да их има, сигурно би већ били објављени) покренуто је и дозвољено најгоре иживљавање. Зашто?

„Зато што сам јавно изразио незадовољство нерадом људи у Скупштини. Написао сам само једну реченицу, никог нисам ни именовао ни увредио, само сам истакао чињеницу да за неке предлоге у Скупштини који су, по мени, веома битни, посланици не желе да се изјашњавају. Када неко добије плату од грађана ове земље, притом веома добру плату, онда однос према грађанима мора да буде много коректнији. Ако ми као грађани имамо рок од седам дана да прикупимо 30.000 потписа, а прикупимо пет пута више, зар не би било логично и да Скупштина има неки рок када ће о тим предлозима грађана да полемише? Они на то нису

Напад који је на мене дошао из Хрватске је напад из Србије, само су желели да терет напада пребаце на неког другог Игор Јурић

дали никакав одговор. Много лакше бих поднео да се посланици нису са тим сложили него с чињеницом да немају став и потребу да уопште гласају. Како да се сложим са тим да је реч 160.000 грађана слабија од речи једног посланика? Желим да живот грађана у овој земљи буде бољи на један легитиман и Уставом прописан начин и све сам то урадио, а они су то игнорисали. Изнео сам то незадовољство, а у овој земљи чим изнесеш јавно незадовољство одмах те стигне и казна за то“, каже Јурић.

Казна за „изнето незадовољство“је таблоидно исцртавање мете, али казна за отворен политички напад на СНС је далеко већа, у шта је ових дана имала прилике да се увери Фондација Подржи живот . Посебно, ако та критика јавно демаскира катастрофални здравствени систем у Србији и успут наљути министра Лончара, који баш не бира средства да се обрачуна са онима који му дирну у ресор. Човек који је положио Хипократову заклетву је без елементарног осећаја срама прошле недеље јавно напао мајку која је на друштвеним мрежама пустила снимак који доказује ефикасност здравственог система када су деца у питању, и изговорио: „Нађите једну особу, нека процени свако каква је то особа, ја у то нећу улазити, са биографијом коју има...“. А поменута биографија се односи на здравствени картон Виолете Цветковић, који је због пропуста (или можда чак и жеље) Министарства здравља стигао до таблоида уз оптужбе да је „абортирала на Бадњи дан“, а сада за своје дете очекује оно што јој закон омогућава – друго лекарско мишљење.

Нема другог мишљења и нема лечења СМС-ом, држава је изричита. То што у закону пише да има, кога брига када је Лончар гласнији. То што се на списковима хуманитарних организација овог тренутка налазе имена стотина деце (али и одраслих) који помоћ за адекватно лечење управо чекају, тај начин је небитан јер премијерка Ана Брнабић тврди да је то манипулација. По њеном мишљењу, лечење деце у иностранству СМС-ом је „крајње политички злоупотребљена и најбоље пласирана критика против власти“и да када прочита такву критику помисли: „Човече, колико ми из Владе нисмо успели да објаснимо људима шта смо урадили, а пре 2014. године тај институционални механизам лечења деце није ни постојао.“

Сергеј Трифуновић је постао државни непријатељ много пре него што се на њега и његову фондацију обрушио цео политичкорепресивни апарат

Да објасни шта? Да спискова нема, да се људи не лече СМС-ом, да им наше здравство пружа најбоље (рачунајући и заштиту личних података током болести) и да људи са озбиљним биографијама и каријерама попут Сергеја Трифуновића, Новака Ђоковића, Владе Дивца или Александра Шапића немају преча посла него да користе своју енергију у хуманитарне активности које су потпуно непотребне?

Нема сумње да је Сергеј Трифуновић постао државни непријатељ много пре него што се на њега и његову фондацију обрушио цео политичкорепресивни апарат ове земље. Не само да неку од својих награда није поклонио Вучићу у духу Зорана Терзића, већ није хтео ни да му уступи заслуге за новац који је његова фондација прикупила за лечење четворогодишњег Душана Теодоровића . Иако је председник неколико сати након што је новац већ био прикупљен објавио да ће Влада донирати 250.000 евра за његово лечење, Трифуновић је остао при своме – ми смо скупили новац, а тај који ви нудите дајте за осталу децу којој је потребан. И онда се догодило нешто невероватно: одједном је цела Србија преко режимске медијске машинерије „сазнала“да је Вучић спасао неко дете, а да је Трифуновић последњи „олош и да је покрао новац из Фондације“. Чак су ангажовани и шетајући ботови који су распоређени по здравственим установама да усмено шире предање о томе и да у препуним чекаоницама (које нам је обезбедио Лончаров савршени систем) заскачу људе са питањем: „Јесте ли видели колико је пара украо онај глумац?“

Показало се као недовољно да се дисквалификује Фондација у коју су грађани тих дана уплаћивали више неко икада. Због тога је Лончар најавио да ће звати премијерку и све надлежне службе како би се испитао рад Фондације Подржи живот, а његов лојални представник невладиног сектора Марио Спасић је поднео кривичну пријаву против ње. И ни пар минута није прошло када је уместо финансијске инспекције стигла криминалистичка полиција да преиспита папире.

Лепо. У нормалним земљама није наодмет знати да ли је све по прописима, чак и када се ради о хуманитарним институцијама које су дужне да сваке године дају годишњи извештај о раду, спискове донатора и да наводе таксативно на шта је новац утрошен. Дакле, да раде оно што Фондација Драгице Николић никада није учинила, бар док је њен муж био председник Србије, иако је казна за то између 50.000 и 200.000 динара, док све остале јесу, о чему су грађане обавестиле и на својим сајтовима. Такође, иако су се много важније институције од оне коју води Марио Спасић озбиљно интересовале да ли је 10 милиона евра бивша прва дама добила на легалан начин или је то било улагање за неке послове које је требало да им одради тадашњи председник Томислав Николић, не само да није стигла криминалистичка полиција већ ни обичан инспекцијски надзор. Уосталом, чак је и Александар Вучић, чим је схватио да му Николић неће бити противкандидат на председничким изборима, изјавио да ће урадити проверу али да гарантује да ту ничег незаконитог нема. А када је већ гарантовао, ко ће да губи време и проверава. Посебно након што је изговорио: „Ако ви имате икакву сумњу, реците нам да је новац потрошен другачије. Видео сам само много мајки и много деце да се радују ономе што је она урадила.“

Па сви су видели много мајки и много деце која су се радовала захваљујући оном што је урадила Фондација Буди хуман - Александар Шапић, али то није сметало гласноговорницима режима да се обруше на Шапића оног тренутка када је објавио кандидатуру за градоначелника. Таблоиди су преиспитивали да ли је од општине украо фондацију, а одборник СНС Владимир Мандић је изјавио: „Свако ко је послао макар једну СМС поруку за помоћ деци којој живот виси о концу добио је повратну поруку у којој се за помоћ лично захваљује Шапић. Буквално сам згрожен, то је за сваку могућу осуду јер на тај начин користи туђу несрећу за промоцију свог имена“. Нема везе што је то име саставни део назива фондације.

И поред тога Александар Шапић не жели да говори ни о нападима на своју, ни о учесталим нападима на друге фондације.

„Фондацију сам направио пре пет година, далеко пре овог политичког профилисања, с неким потпуно другачијим мотивима. Никада нисам коментарисао здравствени систем Србије, нити се разумем у здравство нити ми је то био циљ када сам је правио. Покренули су ме неки лични мотиви, покренуо ме је случај Тијане Огњеновић, девојчице која је умрла и скандал који је пољуљао веру у хуманост. Тада су прављене акције на појединачне бројеве, а онда су људи морали да нађу неког глумца или певача да би скренуо пажњу на њихов случај. Због тога сам пожелео да обичном човеку који не зна ни где је Телеком у Београду и који не познаје ниједну јавну личност, омогућим да за неколико дана добије све то. И то су разлози због којих никада нисам коментарисао Фондацију. Сутра се можда више нећу бавити политиком, али ова фондација је моје животно дело и она ће постојати чим год да се будем бавио. И зато нећу да је мешам са својим данашњим послом, као што нећу да је мешам ни са будућим послом. Фондација је скупила огромна средства, помогла је многим људима, а што то нико не објављује, мене не интересује. На челу Фондације сам као физичко лице, као бивши спортиста, и не желим да коментаришем никога и ништа да то не би добило политичку конотацију.“

И тако и без Шапићевог коментара на хајку која се води долазимо до суштине ствари – у овој земљи чак и хуманитарни рад може да буде угрожен ако неко изговори чак и везник који није по вољи политичкој елити.

У нормалним земљама хуманитарне организације сваке године дају годишњи извештај о раду и све оно што Фондација Драгице Николић никада није учинила

Чувар власти: Златибор Лончар више брине за власт него за здравље деце

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.