ЉУДСКЕ ДУШЕ НА ВЕЛИКОМ ПЛАТНУ

Сто година Ингмара Бергмана

Nin - - Садржај - ДРАГАН ЈОВИЋЕВИЋ

Стиче се утисак да је најчувенији шведски уметник истовремено и потпуна непознаница новој филмској публици, која тешко или уопште не комуницира са његовим остварењима. Један документарац покушава то да исправи

Филмско стваралаштво Ингмара Бергмана је аутобиографски интимно, једна велика наративна драма у првом лицу, монолог са много гласова – тако га је видела Маријен Хок, први биограф овог највећег шведског уметника свих времена. И заиста, у години када се обележава стогодишњица од његовог рођења, или још

романтичније речено први век једног од најинтригантнијих стваралаца у историји седме уметности, његова дела су поново под лупом вивисекције, у покушају да се изнађе одговор на питање - по чему је и због чега, Ингмар Бергман био толико специфичан?

У сарадњи са Југословенском кинотеком, Амбасада Шведске је у протеклих неколико недеља уприличила дане посвећене овом великом аутору, где су поред рестаурираних копија његових филмова, поштоваоци његовог дела могли да дискутују о заоставштини кроз низ трибина, округлих столова, панел дискусија, креативних радионица. С друге стране, фестивал Слободна зона приказаће врло необичан документарни филм Бергман - година живота, који осветљава нове тренутке његовог живота и каријере, дајући одговоре на многа непостављена или неодговорена питања.

У питању је динамичан документарац, испуњен информацијама и скривеним тајнама из Бергмановов живота, до последњег кадра... Као искусна и прослављена новинарка и документаристкиња, Швеђанка Џејн Магнусон је пре три године почела озбиљно истраживање са одабраним тимом, копајући по архивама, радио архивама, библиотекама, доступним документима. Уз све то направила је чак 60 интервјуа са људима који су познавали Бергмана, како би добила што комплетнију слику о његовом лику и делу. Резултат до кога је тада дошла вратио је, међутим, причу на почетак.

Продуценткиња филма Сесилија Несен каже за наш лист да им је жеља била да, и поред свих документараца снимљених о Бергману, добију што дубљи филм и што детаљније истраживање о њему икада направљено: „Желели смо да осветлимо причу која досад није била испричана. Ингмар Бергман је највећи шведски уметник свих времена, али као човек имао је бројне непријатне моменте током живота, због којих су многи били повређивани.“

За саму Џејн Магнусон, међу најбољим филмовима икада снимљеним су Седми печат и Дивље јагоде. „Када је схватила да су заправо и један и други филм снимљени у истој години - 1957. увидела је да је то фасцинантан податак! И онда, када смо почели истраживање, свима нам је било јасно да је Бергман такође те године урадио и две своје велике позоришне продукције, две радио продукције и још један филм, снимљен те а приказан наредне године. Поврх свега тога, имао је бурну годину у животу са четири везе и шесторо деце! Изгледало нам је као да је у ту једну годину стало толико тога за шта некоме треба читав живот. Тада је Џејн одлучила да искористи тај податак као оригиналну перспективу, кроз чији

оквир би испричала причу о читавом једном животу. Такође, та година је била прекретница у његовој каријери, када је желео да направи нову врсту филма, користећи себе и свој живот као материјал за филм“, вели Несен.

Приликом рада на таквом материјалу којег је, испоставиће се, било у изобиљу, екипа је брзо дошла до закључка да, уколико би користили само Ингмара Бергмана као извор, било би то изузетно ризично, јер би онда били на константном опрезу шта је истина а шта није: „Бергман је сам створио мит од сопственог живота. Тако да смо морали врло пажљиво да ишчитавамо његове биографије и да проверавамо изворе. Он је драматично уводио свој приватни живот у своје филмско стваралаштво. Користио је себе и ’као дрво и као секиру’, како је и сам рекао. Све се то дешавало у тренутку када је схватио да је постао велики аутор. И ту праксу започиње управо 1957. године, филмом Дивље јагоде, чинећи од те године кључну годину у свом стваралаштву.“

Међутим, како и у самом филму кажу, током истраживачког процеса екипа се уверила да Бергман није увек био искрен када је говорио о свом животу. На пример, у својој аутобиографији Laterna magica, насловљеној према играчки из детињства, написао је да није био четири године у контакту са родитељима, након једне жестоке расправе. Испоставиће се, заправо, да нису разговарали свега пар дана. Међутим, с друге стране у својим филмовима, Бергман је био очигледно искрен и транспарентан. Зато филм тражи његову персону управо у филмовима и текстовима које је оставио.

„Био је мајстор у портретисању људске душе, чинећи је видљивом. Породица му је била платно за сликање, а нарочито жене. Његови женски ликови су често били комплекснији од мушких, што се ретко дешавало у историји филма. Бергман је истицао да га је његов компликован однос са мајком заинтересовао за женску природу још у раној младости“, додаје Несен.

Сада, када се посматра његово целокупно стваралаштво, испуњено таквим остварењима међу којима су и Призори из брачног живота (1974), Фани и Александар (1982), Сарабанда (последњи филм из 2003), Девичански извор (1960), Лето са Моником (1953), Тајне жена (1952), Лекција о љубави (1954), Осмех летње ноћи (1955), Снови (1955)… и још мноштво тога уз горе поменуте наслове, сасвим је сигурно да је Бергман био један од првих који су сликали тешке, озбиљне теме као што су религија и смрт на платну, нарочито у филмовима као што су Зимско светло или Седми печат. Касније, истраживао је најприватније, ружне делове људске природе, вероватно највидљивије управо у Зимском светлу, када свештеник раскида са женом која га воли, на најокрутнији могући начин. У бити његовог стваралаштва било је бацање новог светла на ружне стране свих нас али и себе самог, јер је желео да људску природу разуме што боље. То је за њега било попут терапије. Зато је веома битан аспект филма и његов однос са женама, који је био додатно компликован.

Ипак, стиче се утисак да је Бергман данас потпуна непознаница новој филмској публици, која тешко или уопште не комуницира са његовим остварењима. Сесил Несен се у потпуности слаже са овом констатацијом: „Ми смо на пројекту и ангажовали младе као чланове нашег истраживачког тима. Желели смо да они гледају Бергманове филмове са нама. На наше изненађење, говорили су махом како су ти филмови превазиђени и ужасно спори. Ту су пре свега мислили на Седми печат. Други су им се, међутим, веома допадали и сматрали су их доста савременим, попут Персоне или Дивљих јагода… Лично, сматрам да би Призори из брачног живота били савршена ХБО серија данас! Али нама је управо то и био циљ са нашим документарцем – да учинимо Бергмана што приступачнијим млађој публици, и свима онима које су и даље престрашени ауром његових компликованих и тешких тема. А заправо, Бергман је био изузетно духовит човек, пун ведрине и хумора! То су ствари које смо желели да представимо млађој публици и да их заинтересујемо за Бергмана. Јер, он је то заслужио!“

Бергман је сам створио мит од сопственог живота. Користио је себе и као дрво и као секиру

Призор из живота: Бергман и његове жене

Тренуци искрености: На сету филма Фани и Александар

Пионир у сликању смрти: Снимање Седмог печата

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.