УГЛАВНОМ У ВЕЧНОСТИ

Владимир Пиштало

Nin - - Садржај -

Париски споразум формулисан је у циљу заштите човекове средине и спречавања глобалног отопљења. Када се председник Доналд Трамп у име Америке пре годину дана повукао из њега, био је то нови пораз за Џона Мјуера

И благослови их Бог и рече им Бог: Рађајте се и множите се, напуните земљу и владајте њом и будите господари од риба морских и од птица небеских и од звери што се мичу по земљи.

Ово пише у Књизи Постања али су људи то схватили „угрубо“и почели да уништавају природу. Када су Енглези дошли у Америку, у седамнаестом веку, веверице су могле да пређу по гранама од Мејна до Јужне Каролине. Голубови-Путници летели су по три дана над селом замрачујући небо. Људи су их ловили пуцајући у ваздух без гледања. Крда бизона пролазила су сатима кроз прерију. Људи су из возова пуцали из забаве. Фотографије из тог времена показују планине бизонских костију. На прелазу из деветнаестог у двадесети век у целој Америци је остало четристо бизона. Последњи Голуб-Путник угинуо је у зоолошком врту у Синсинатију 1883. Многима је постало јасно да се природа неће обновити са следећим пролећем и да су промене које човек чини иреверзибилне. Један од тих људи био је Џон Мјуер.

Не знам колико је тај лик широко познат нашој публици. Мјуер је као дечак емигрирао у Америку. Рођен је у Шкотској. Био је то мршав брадоња са очима пуним светлости. Изгледао је крхко и племенито. Његова племенитост је била стварна. Крхкост је била привидна.

***

У једном тренутку Мјуер је ослепео. - Никад више нећу лепоту подразумевати - рекао је када је прогледао после шест недеља. Одлучио је да не живи аутоматски: - Отишао сам у шуму и покушао да живим немерно да ми се не би десило да на смртном часу схватим да нисам ни живео.

То је рекао Хенри Дејвид Торо а могао је рећи и Џон Мјуер.

Џон Мјуер је у једном тренутку одбацио своје строго религиозно васпитање. Све му је то наједном постало „неважно као игра у луткарском позоришту.“Сад је за њега природа била проводник светог. Замишљао је себе као Светог Јована који крсти људе, не у Јордану, већ у Јеванђељу планина. Пешачио је хиљаду миља од Кентакија до Флориде. Ишао је на Кубу и на Аљаску. Највише му се допала Висока Сијера у Калифорнији, а Јосемитску долину је описао као „Велики распон светлости“. Од Великог распона светлости начинио је свој дом. Тамо је планинарио без заштитних конопаца, у обичним ципелама. Опстајао је на хлебу, води и чају. Могао је без чаја. Чудио се колико је лепота природе суптилна а скривена:

- За време мојих првих година у Сијери увек сам сваког позивао да им се диви и нисам нашао никог ни упола загрејаног док није дошао Емерсон.

Мјуер је читао Емерсона под звездама. Скоро да није силазио у град. Староиндијски ришији су чули Веде од шума. Шуме су им рекле. И Мјуер је био мудрац који ослушкује како смех потока и шум крошњи прелази у суптилну песму. Мирни безмерни планински дани отварали су хиљаду прозора и све је изгледало свето. Шетао је испод јелових балдахина. Грандиозност природе било је лакше осетити него освестити. О тој олуји лепоте писао је тешко. („Овај посао писања књига је дуг, заморан, бескрајан напор!“). А оставио нам је бесмртне описе Сијере.

- Никад нисам видео несрећно дрво. Иако дубоко укорењено, дрвеће путује исто тако далеко као и ми. Оно баца гране у сваком правцу у сваком ветру. Љуљање јеле на врху брда је чаробни штап у рукама природе. Њена песма никад не престаје. Сваки планинар зна њену моћ. Затим је додао: - Свака будала може да уништи дрво. Дрво не може побећи.

Мјуер је као дечак емигрирао у Америку. Рођен је у Шкотској. Био је то мршав брадоња са очима пуним светлости. Изгледао је крхко и племенито. Његова племенитост је била стварна. Крхкост је била привидна

Планинске водопаде поредио је са звездама падалицама.

Једном се ноћу попео уз литицу испод водопада како би кроз слап гледао месец. Ветар је променио правац и вода је падала на Мјуера. Преживео је, уз крајни напор и велику срећу. Једном се клизао на лавини и није стигао да се уплаши. Описао је земљотрес у Сијери. Први је схватио је да су тај крајолик формирали глечери. Открио је живи глечер у Мерцед парку. Изучавао је биљке, писао о удаљеним шумама џиновских секвоја. Један од његових савезника у очувању природе био је Теслин пријатељ Роберт Андервуд Џонсон, уредник часописа Сенчури. У Сенчурију, у ком ће Тесла објавити Проблем повећања људске енергије, наш песник природе објавио је кључне текстове Блага Јосемитија и Предлог за Национални парк Јосемити.

- Пођите са мном у Високу Сијеру - писао је Мјуер Џонсону. - То ће вас коштати веома мало времена јер ћемо углавном боравити у вечности. Џонсон је у свом тексту одговорио: - Свет ће се једном осврнути на наше време и сетити се вапијућег гласа у пустињи и благосиљати име Џона Мјуера… Као прави уметник, он се не стиди својих осећања… Све друге бакље упаљене су на његову.

Џон Мјуер је провео недељу дана у вечности са председником Теодором Рузвелтом, човеком који је заштитио више националних паркова него иједан други Американац. Спавали су у природи и пробудили се запрашени снегом. Филозофу Емерсону, милионеру Хариману, председнику Рузвелту, песнику Џонсону и многим другим, Мјуер је објашњавао да Јосемити треба претворити у национални парк по угледу на Јелоустон.

- У лепоти нетакнуте природе треба да уживају и унуци наших унука .... Израз смо једне љубави .... Сви долазимо из једне фонтане душа.

Коначно, 1890. године Конгрес је усвојио закон који је у ствари пратио смернице које је он предложио.

Мјуер, који је изгубио вид, стално је позивао друге да виде. Плашио се да човечанство може трајно изгубити оно што је он изгубио привремено. Желео је да спаси америчку душу од тоталног материјализма. Је ли успео? Има и једноставнијих питања…

***

Калифорнија прославља Дан Џона Мјуера 21. априла сваке године. Тај дан се обележава и у његовој родној Шкотској. Једна планина, један планински врх, један глечер, колеџи, кампови, плаже, паркови, ауто-пут, лептири, биљке и минерали носе његово име.

За Мјуера је речено да је поново открио Америку, да је архетипски слободан дух, да је довео у питање огромну ароганцију човечанства. Његове књиге и чланке читали су милиони људи. Био је суоснивач и доживотни председник Клуба Сијера. Он је уобличио категорије кроз које Американци замишљају свој однос са природом.

Мјуер је завршио живот поражен.

***

Становништво града Сан Франциска је расло и са њим политички притисак да се на реци Тулумни изграде брана и вештачко језеро. То би потопило цветну долину Хеч Хечи, једну од најлепших за које је Мјуер знао.

Мјуер се није слагао са односом према шумама као „фармама дрвета“. Он се дивио природи због њених спиритуалних и трансцедентних квалитета. Подсећао је да је Калифорнија, док је још била дивља, била најцветнији део Америке. Најцветнија калифорнијска долина била је Хеч Хечи.

- Потопити Хеч Хечи? - чудио се. - Ми не потапамо народне катедрале и цркве. За њега је Хеч Хечи био продужетак оног

Великог распона светлости у који се одавно заљубио. Није то никаква обична долина, упозоравао је:

- Хеч Хечи... сија од живота, једнако поздрављајући сунце и олују... На том месту крхкост и трајност се срећу... Смарагдне ливаде, птице, пчеле и лептири смешани су у музику... То је један од најдрагоценијих планинских дворова у Природи.

Председник Вудро Вилсон је 19. децембра 1913. потписом ауторизовао пројекат за потапање долине Хеч Хечи. Џон Мјуер је записао: - Губитак Долине Парка Сијера је тешко поднети. Уништење тих шармантних увала и вртова, најфинијих у целој Калифорнији, сломило ми је срце. Умро је следеће године. Париски споразум, који је наставак Протокола у Кјоту, формулисан је у циљу заштите човекове средине и спречавања глобалног отопљења. Када се председник Доналд Трамп у име Америке пре годину дана повукао из њега, био је то нови пораз за Џона Мјуера.

- Грубо паганство цивилизације - записао је Мјуер - углавном је уништило природу, поезију и све спиритуално.

Аутор је писац, добитник НИН-ове награде

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.