Култура у политичком блату

НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ И ФИЛМСКИ ЦЕНТАР СРБИЈЕ

Nin - - Култура - ДРАГАНА НИКОЛЕТИЋ

Политички и квазиполитички скандали са интересном позадином, који су потресали Народно позориште у Београду и Филмски центар Србије, бацили су њихове досадашње

уметничке успехе у дубоку сенку

Уместо да нас обасипају вестима о успесима на међународним фестивалима, попут Кана и Единбурга, домаће институције од највећег националног значаја у свету филма и позоришта, бомбардују нас (политичким) аферама. Додуше, не оне саме, већ управници, в. д. директора сектора ових установа, претенденти на те позиције, екстерне пи-арке, губитници и замало па победници на конкурсима…, а посредством најразличитијих медија који су се недељама наслађивали њиховим размирицама.

Што је још горе, иза све ове помпе, крију се ситни или крупнији лични интереси, клановске борбе, сујетна подметања и сличне, нимало културне појаве, а у још дубљој позадини је држава, која све ово дозвољава неуспостављањем правила. Ако још не препознајете, конкретно се ради о Народном позоришту у Београду и Филмском центру Србије, али сасвим случајно и као врх леденог брега сличних феномена у Србији.

Многи од жељених саговорника НИН-а на ову шкакљиву тему, одбили су да учествују у полемици из разних разлога – или што су о томе превише причали, или што премало ил’ превише знају, или што им је „све то смешно“. Или, што не би да се замерају, а ситуацију, као ни накарадни систем, не могу да помакну са мртве тачке. Ипак су листом тврдили да разлог за непристанак није – недостатак храбрости.

Пођимо од Националног театра који је у жижу пажње јавности ушао сменом в. д. директора Драме, Жељка Хубача. Наиме, конфронтиран у једном јутарњем програму (ТВ Прве) са Мирелом Крајиновић, уредницом тромесечника Глоб, уговорно ангажованом да „популарише позориште“кроз садржаје магазина, а пре 12 година фотографисаном у бикинију за Плејбој, Хубач је изговорио коју сувишну: да је његовом и другим ансамблима у националном театру, ускраћен новац за премијере у јубиларној години, стопедесетогодишњици оснивања. Ограђујући се од импутирања мизогиније поводом сумњичавости о стручности Миреле Крајиновић, Хубач се чудио бираним речима зашто је она ангажована, поред (многољудне) редовне пи-ар службе Позоришта.

Уследило је његово ражаловање, те враћање на место драматурга по пуном праву и статутарном овлашћењу управника Дејана Савића да креира кадровску политику. Објашњење је, додуше, било лабаво – да је сам Хубач три пута нудио оставку, што Савић није прихватио јер је желео да в. д. директора Драме „заокружи временски и програмски период од четири године рада на том месту“, на које га је, иначе, „он лично поставио 2014. године“. Савић је имао замерку и на Хубачево несавремено читање класика, док се о Мирели Крајиновић није изјашњавао, као ни о спорном новцу за премијере, утрошеном на међународну сарадњу, наводно, и у најбољем случају.

Потом се дигла уметничка кука и мотика да заштити Хубача, на чије је место постављен Југ Радивојевић, високи функционер СДП-а Расима Љајића (коме је следовало то место по интерној партијској подели позиција), примљен пре неколико месеци у стални радни однос у Националном театру, без конкурса и упркос забрани запошљавања у јавним установама. Томе је можда помогло и што је овај редитељ потписник петиције за Александра Вучића.

Истовремено је затражена смена Савића, а Радивојевић прво одбио наименовање, а онда и поднео оставку јер се управа оглушила о његов став. Ово је у јавности тумачено као високоморални чин, док се који дан касније његово име није појавило као једно од три потенцијална за позицију управника, упражњену најављеним одласком Савића. Конкуренти Радивојевићу су оперска певачица Јадранка Јовановић и редитељка Ивана Вујић, пишу медији, а списку се незванично додаје и Аја Јунг, директорка Београдског фестивала игре.

Расписивања конкурса, тако, изгледа поново неће бити, па ће и нови, као и претходни управник, и многи други у институцијама културе и осталим, бити постављен за вршиоца дужности и као такав бити лако променљив. Остаће на тој позицији док се власт не определи за вернијег послушника, без обзира на то што је в. д. статус противзаконит на период дужи од девет месеци, што је, и у случају Хубача и Савића, вишеструко прекардашено. Остало, наравно, неће бити историја, већ још једна од тужних епизода ријалитија.

Смене управника најчешће се догађају из политичких разлога и у највећем броју случајева ради се о најприземније мотивисаним кадровским намештањима

Савић је, опет, прави рекордер у дужини стажа на руководећим местима у НП, па је прво био главни диригент Опере и Балета, од 1993, потом директор ових сектора (2001-2004), затим управник Позоришта, па опет директор Опере и најзад в. д., па управник целе куће. У струци диригента није постигао тако много, и чак је једном поднео оставку због бруке на међународном фестивалу у Мишколцу у Мађарској, односно, фијаска опере Евгеније Оњегин, под његовом палицом. Тада се он, као, жртвовао, јер је штрајкачки одбор Опере тражио „главе“целог руководства, а он се драговољно јавио, што је задовољило побуњене уметнике. Али, то је 2004., прошлост, док се сада поступа по другачијим критеријумима.

Јер, данас се „смене најчешће догађају из политичких разлога“, објашњава театролог Александар Милосављевић. Међутим, „чак и кад су наведени или подразумевани разлози политичке природе, у највећем броју случајева, ради се о најприземније мотивисаним кадровским намештањима којима се испуњавају нечије жеље, неутемељене у способностима онога ко доспева на ту функцију“, додаје. Примера је безброј и не односе се само на овај тренутак, подвлачи Милосављевић.

Као смењени управник новосадског Српског народног позоришта, не жели да коментарише рад ове куће, нити да се превише бави сменом свог кума Жељка Хубача, јер „непристојна времена не могу бити оправдање за непристојност“. Стога истиче да је (и) у позоришту могуће постићи брзи успех, али га је тешко одржати на дуже стазе. „Потребно је време за стварање репертоарског профила и идентитета, конституисање ансамбла, квалитетних представа кроз које стасавају уметници, стиче се поверење публике, успоставља позиција на домаћој и међународној сцени... То су неки од критеријума за процену успешности управљања театром. Ако их не узимамо у обзир, све постаје могуће“, Милосављевић наглашава. Па и све од почетка описано.

„Хубачев пример показује да овде, не само у Народном, успех није поже-

љан. Кад год би се Народно тргло из летаргије, уследила би смена – управника или директора Драме. Стога, свако ко дође на Хубачево место, ако би да задржи позицију, неће морати много да ради“, наводи. Тај будући, интерну климу у колективу не може да поквари, јер су сви већ завађени, приметићемо на основу (анонимних) инсајдерских информација.

Да ли је једини лек за Народно позориште – стављање катанца и озбиљно преиспитивање репертоарске, кадровске и других политика, и нови почетак од нуле, као што мисле неки од саговорника НИН-а, а не желе да то јавно кажу? Милосављевић сматра да је то можда ваљано решење, али не само за НП. „Таква солуција подразумева добро осмишљено гашење институција и отварање нових, с истим називима, али на здравим основама, што није реално јер захтева претходно дефинисање позоришног система и културне политике“, он истиче.

Јер, они који (у наше име) управљају државом, избегавају да успоставе правила игре на основу којих би се знало шта држава хоће од културе и позоришта. Решење може бити Закон о позоришту, темељна промена Закона о култури који би напокон уважио специфичности театара, чему треба да претходи усклађивање осталих закона, аката и уредби - међусобно, и са логиком рада у позоришту. „Ово је озбиљан посао којим се може бавити само неко ко то зна, ко је упознат с проблемима, има визију, а иза себе конкретну политичку вољу. Дакле, проблем је нерешив“, Милосављевић је изричит.

Уодносу на метастазирани канцер у Националном театру, ствар са Филмским центром Србије делује готово бенигно. Овде је све почело непролажењем филма 2020 Димитрија Војнова на конкурсу за репертоарски комерцијални филм, расписаном у априлу ове године. Војнов је засуо медије и друштвене мреже револтом, тачније, тврдњама да је наведени филм „политички дискриминисан због анти-НАТО наратива“, користећи прилике да нагласи да је филм Мезимица, који је требало да буде реализован по његовом сценарију, забрањен због перципираних „антисрпских“елемената у тексту. „Ове две наизглед одвојене теме, заправо су део истог спина и кампање која нема везе са забранама и цензуром, али има са покушајем да се остваре лични интереси“, протестовао је отвореним писмом редитељ Стеван Филиповић, чији је филм Поред нас прошао на поменутом такмичењу за суфинансирање филма са комерцијалним потенцијалом. Харанги, како дизање прашине у медијима назива Филиповић, придружила се и Бојана Маљевић, продуценткиња хорор комедије Зуби на грбачи, која такође није прошла на датом конкурсу, као и Милан Тодоровић, аутор и продуцент комедије Повратак Жикине династије.

У складу са правом и установљеним полугама контроле, Војнов се жалио прво ФЦС-у, где је одбијен, а потом и Министарству културе и информисања, као другостепеном органу у одлучивању, „али у жалби није поменуо наведене замерке о политичком цензурисању“, како за НИН каже Бобан Јевтић, директор ФЦС. И Министарство је сматрало жалбу Војнова неоснованом, јер он није продуцент, али је, на основу поднеска Бојане Маљевић и Милана Тодоровића, донело одлуку да се конкурс врати на поновни поступак доношења предлога конкурсне комисије и одлуке УО, што је Војнов, по Филиповићевој тврдњи, обзнанио као „свој тријумф“. Иако су посреди биле административне омашке, то што се „из записника о раду конкурсне комисије не може утврдити да ли је она поступала по пословнику, донетом на првој седници комисије“, као и довођење у питање улоге супервизора (самог Јевтића, у овом случају, који сматра да давањем мишљења о буџетима не може да утиче на одлуке жирија), Војнов се осетио као морални победник.

„Овде би било фер навести да је штета добитницима конкурса већ направљена, јер је јако тешко говорити о непристрасности институција, ако су оне све време изложене непрекидној медијској баражној ватри“, Филиповић наводи у отвореном писму. Штета је нанета и Филмском центру, додаје Јевтић, јер афера баца „у дубоку сенку све успехе које смо и наши ствараоци и ми као државна институција постигли“. Дакле, представнике Србије у Кану, Берлину и Венецији, пројекте који су подржани на холандском, данском, грчком националном фонду, као и на фонду Савета Европе, „Еуримаж“, у конкуренцији од 55 пројеката из 38 земаља, и многе друге успехе, попут учествовања на фестивалу у Лајпцигу и ИДФА фестивалу.

Јевтић каже да одлука Министарства није спорна, а контрола и њено усавршавање, крајње корисна полуга, али да медијски напади „најпре дају лошу слику целе професије у јавности која не разуме у потпуности комплексност филмског посла, па се све своди на то да филмаџије нешто ’муљају’“. А посебно је штетно увођење у јавни дискурс термина „антисрпски“и „антинатовски“као и осталих олако изречених квалификација, напомиње Јевтић.

Да ли је афера утицала на поделе међу филмским посленицима? Не нарочито, Јевтић каже, јер „поделе су увек постојале, будући да су у питању различити, често супротстављени и комплексни интереси“. У којој мери су те поделе политички детерминисане, Јевтић не може да сигура, али му се „чини да се политика увек потеже када професионални аргументи нису довољни или их нема. „То је најлакши поступак који увек доноси плодове када се баци на таблоидно тле“, закључује он.

И, док се радници у култури препуцавају преко медија, док се управници смењују партијским одлукама, а в. д. статус столује, док се брани туђи интерес, а заправо штити сопствени, док нико нема храбрости да призна свој удео у комплетном колапсу, највише испаштају љубитељи уметности. Њима је реално свеједно ко управља институцијом, док год продукција кол’ко-тол’ко задовољава давно стечене критеријуме. И не треба им Мирела Крајиновић да препоручи најквалитетније садржаје, јер је добри стари метод „од уста до уста“, бар у овом домену, довољно делотворан. Како ствари стоје, ускоро им неће бити потребна ни држава, таква каква јесте – нефункционална.

Политика се увек потеже када професионални аргументи нису довољни или их нема. То је најлакши поступак који увек доноси плодове када се баци на таблоидно тле Бобан Јевтић

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.