Тамо где насиље влада

ФИЛМ

Nin - - Панорама - МИРОЉУБ СТОЈАНОВИЋ

Коначно, ево важног поена за посустали српски филм! Јужни ветар, редитеља Милоша Аврамовића пренуо је, боље рећи уздрмао српски филм из летаргије. Овај изванредни филм раскошног, готово барокног сензибилитета у форми, не мање плени и садржајем. Поникао на неоноаровским премисама, Јужни ветар врло конзистентно задовољава на неколико равни: жанровским присталицама он може бити веома валидан аргумент у прилог жанровски конципираног филма, али истовремено поседује и јако добро артикулише критичку оштрицу те на врло интелигентан начин опсервира српско друштво у његовој савремености. Јужни ветар је филм лудо забаван, колико и убојито ангажован. Уз беспрекорну Аврамовићеву режију, врхунска глумачка екипа је оно највредније у њему (не треба занемарити ни сјајну музику Александра Ранђеловића). Драган Бјелогрлић (у улози Цара) напросто је фасцинантан и ово је једна од улога његове филмске каријере, а Милош Тимотијевић (Ступар) израста не само у велику наду српског филма, но у глумца особеног, европског профила. Што се Милоша Биковића тиче, ово је дефинитивно његова најбоља филмска улога (поготову након бледуњаве улоге у руском филму Лед) и толико му пасује да се гледалац не може отети утиску да је и писана за њега.

Филм говори о младом припаднику београдске аутомобилске мафије Петру Марашу (Милош Биковић) чијом крађом погрешних кола отпочиње ланац непредвидивих догађаја. Мараш, који се управо насељава у нови стан и спрема се да са својом девојком (Јована Стојиљковић) почне озбиљан партнерски живот, постаје прогоњена звер и његово хватање постаје императивно у животу неколико људи најнепосредније умешаних у крађу ових кола, односно у оно што та кола садрже.

Фуриозан у ритму, непредвидив у садржају, кохерентан у свим аспектима, Јужни ветар постаје раскошни визуелни празник који, на једној страни, манифестује изузетно жанровско богатство те га ротацијом жанровских кодова можемо „читати“као трилер, полицијски филм, филм потере, мелодраму (уз рудименте још неких поджанровских група), а на другој, велика врлина тога филма је што о канцерогеном стању српског друштва (полицијски инспектор је главни дилер хероина!?), говори језиком самог тог стања, без дидактике, морализирања или ма каквог улепшавања. Што ће рећи да су и брутализацијски поступак у њему и сцене насиља ретко виђене у српском филму (сцена у којој Голуб, Небојша Глоговац, убија младог Бугарина), конститутивни делови затеченог стања, у својој сировој форми. На овај начин Јужни ветар се може бранити од приговора да је само хладни стенограм фактичности, што не би било добро по филм, јер би на овај начин умањило његове естетске учинке и стваралачку инвенцију.

Парадокс Јужног ветра је да, иако приказује безнадежну ситуацију, то није филм без наде, без обзира на његову дијалошку скепсу с краја филма кад Ступар у циничном тону Петру Марашу навешћује бескрајну спиралу понављања у најдогледнијој будућности, по његовом изласку из затвора.

Јужни ветар је „heavy“филм и по неким другим особеностима међу којима треба апострофирати врло ризичан концепт у којем су, безмало, сви главни јунаци (сем девојке, Марашовог брата и родитеља) негативци чије је наративно позиционирање такво да не само да буди симпатију, но ни не искључује идентификацију.

Слично јунацима филипинског филма On the Job Ерика Матија (потписниковог тренутно најомиљенијег светског редитеља), јунаци Јужног ветра боре се да преживе, и без свести о томе шта је идеологија идеологизују саму матрицу преживљавања као марксистички парадокс: „Само насиље помаже тамо где насиље иначе влада“, не тражећи притом извињење.

А зар је то извињење потребно?

Јужни ветар је филм лудо забаван, колико и убојито ангажован. Уз беспрекорну Аврамовићеву режију, врхунска глумачка екипа је оно највредније у њему

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.