Отворена врата за одлазак
КРАЈ ЕРЕ АНГЕЛЕ МЕРКЕЛ
Ставови о политичкој заоставштини најмоћније жене Европе су опречни, али нико не може да оспори да је немачка канцеларка и у тренуцима најтеже кризе своју земљу и Европску унију чинила кохерентним организмима
Ставови о политичкој заоставштини најмоћније жене Европе су опречни, али нико не може да оспори да је немачка канцеларка и у тренуцима најтеже кризе своју земљу и Европску унију чинила кохерентним организмима
Поражавајуће резултате на изборима у Хесену, канцеларка Ангела Меркел прочитала је као знак да је време да се повуче, макар са позиције лидера партије. То је одмах сутрадан и објавила. Место канцеларке, пак, задржаће до краја мандата, дакле још три године, уколико то буде могуће. А могуће је да неће бити.
Аналитичари су већ прогнозирали да ће следеће године у ово време она бити бивша канцеларка, а чак и да не буде тако, ово је сигурно први корак у напуштању политичке сцене жене која је обележила не само немачку већ и европску и светску политику. Крај „ере Меркелове“, како је већ назива штампа, доноси зато неизвесност за све, посебно за европске партнере, јер није јасно шта долази после те ере. Пред њом је конференција Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) у децембру, на којој ће се одлучити ко је наследник, а од тог избора умногоме ће зависити и судбина њеног преосталог мандата.
Шта је Меркелова заиста оставила иза себе показаће се у данима који долазе. Најмоћнија жена Европе, својевремено Тајмова личност године (2015) јер је, како је образложено, „од своје земље захтевала више него што би се већина политичара усудила“, истовремено је „краљица Немачке“, „царица Европе“како су је све називали, а затим и „Мама Меркел“, па и „Хитлер“како су је „крстили“Грци због потеза које је повукла током економске кризе.
И насупрот свему томе стоји чињеница да је прва жена канцелар, да је прва жена на челу партије, да се ту задржала ево већ осамнаест година, да је у данима на канцеларском месту претиче тек Хелмут Кол и да је вест да напушта то место ипак донела зебњу како европским партнерима и њеним присталицама код куће, тако и опонентима.
Сумирање њених резултата, успона и падова, добрих одлука и грешака тек предстоји, у овом тренутку пак водећи кандидати за председника партије покушавају да се одреде према њеном наслеђу и тако привуку гласове. У игри је Анегрет Крамп-Каренбауер - АКК, фаворит канцеларке, која ју је 2018. поставила на место генералне секретарке партије. Она улази у трку са слабијим шансама, исувише личи на своју менторку, али ни изблиза нема њену снагу и способност
да се носи са све озбиљнијим изазовима који очекују и земљу и ЕУ. Њен програм је већ виђен, горуће теме као што су проблем миграната, границе ЕУ, однос према Русији, решавали би се као и до сада, само са много мање снаге. У прилог јој иде што би иза себе имала Меркелову, чију политику директно наслеђује. Ангела Меркел има још једног играча, а то је Армин Лашет, њен близак сарадник, који јој је помогао у многим кризним ситуацијама. Он је, за разлику од фаворита ове трке, повучен и смирен човек који ради из сенке. И нема много изгледа да ће проћи као добитник.
Најзад, ту је и Јенс Шпан, министар здравља и премијер покрајине Северна Рајна - Вестфалија. Он је млад (38), енергичан, брз, отворен - није се либио да говори о свом приватном животу, а када су прошле године дозвољени хомосексуални бракови и оженио се. Могао би бити прави избор за оне који страхују да је странка у озбиљној кризи и не желе да се досадашњи курс настави. Шпан је критиковао многе канцеларкине потезе, посебно њену мигрантску политику. Препоручује га и то што је у критикама прилично радикалан, али то истовремено и одбија онај део партије који у њему види превише младог и превише револуционарног бунтовника.
Засада се најозбиљнијим фаворитом сматра Фридрих Мерц, стари ривал Меркелове, који се први огласио после изборног пораза да кривицу свали на канцеларкине погрешне одлуке које су партију довеле до губитничке позиције. Ту је погодио право у центар незадовољства чланства, посебно конзервативног дела који јој већ одавно замера да је вукући све либералније потезе застранила и од партије начинила нешто што све мање личи на оно што ЦДУ треба да буде.
Сам Мерц (62) напустио је политику пре више од десет година и то пре свега због сукоба са Меркеловом. Он је прошао страначки пут од члана партијске омладине, до председника посланичког клуба у парламенту 2000. године. Али на том се месту није дуго задржао, две године касније канцеларка га је склонила. Седам година касније напустио је Бундестаг и окренуо се бизнису. Ту је имао успеха. Последње две године је задужен за немачки огранак Блекрока, највеће светске корпорације за управљање инвестицијама или, како је називају, „компанији која поседује свет“и први је човек Атлантон бриџа, асоцијације која промовише сарадњу Немачке и САД.
Већ је процурило да је разговарао са Бриселом, те да је припремио свој повратак на партијску сцену, а ужива подршку и међу бизнисменима и међу партијским чланством. У самој странци и даље се сматра лидером конзервативног крила, оног које је било непријатно изненађено када је Меркелова почела да својим либералним потезима полако уноси промене. Те су промене, рећи ће њени противници, удаљиле партију од основних вредности и, што је још горе, отвориле простор за партије попут Алтернативе за Немачку (АфД). Ту свој простор налази Мерц, који нуди преокрет, раскид са досадашњом политиком и повратак коренима ЦДУ. Подршку му је пружио и Волфганг Шојбле, чији је утицај довољан да новом кандидату буде најозбиљнија препорука код страначких другова.
„Национални идентитет и традиционалне вредности морају да заузму јасно место у нашем програму“, рекао је Мерц, обећавајући тако да ће партија под њим напустити досадашњи курс и повратити гласаче.
Најозбиљнијим фаворитом за упражњено место шефа ЦДУ сматра се Фридрих Мерц, стари ривал Меркелове, који обећава јачање националног идентитета и повратак традиционалних вредности
Аналитичари сматрају да су му шансе велике упркос паузи и упркос замеркама које стижу са другог крила партије, оног које напуштање досадашњег правца сматра погрешним, а Мерцово обећање о повратку коренима после скретања канцеларке, назадовањем. Истраживања му иду наруку и показују да би могао бити победник. Према подацима Шпигла, могао би да добије 34 одсто гласова, док би АКК, као противкандидаткиња могла да рачуна тек на 19 одсто, а Шпан на само шест процената. Нека друга истраживања показују мању разлику, али Мерц је свуда на првом месту.
За Ангелу Меркел његова победа не би била добра вест. „Сигуран сам да бисмо се у тим измењеним околностима слагали“, изјавио је Мерц. „Партији су потребне промена и обнова, али не револуција.“Али нико није поверовао да би тај сценарио био заиста и могућ. Како је навео Шпигл, он је наводно једном приликом приватно изјавио да „никада није требало дозволити да ова жена постане канцелар“. „Ако због нечега кривим себе, то је што нисам схватио њен карактер. Она није способна за лојалност“, казао је наводно Мерц.
Компликована историја односа актуелне канцеларке и потенцијалног шефа партије говори да би се пре могло поверовати у ову него у претходну изјаву, иако и са друге стране стиже слична порука. Ангела Меркел његову могућу победу прокоментарисала је речима да она нема сумње да може добро да ради са Мерцом „као и са сваким другим кандидатом“. Одлуку ће донети око 1.000 делегата ЦДУ који ће бирати новог лидера 7. децембра.
Биће то гласање у атмосфери на коју нико није навикао, партија се суочава са најгорим резултатима у последњих педесет година, коалициони партнер Социјалдемократска партија Немачке (СПД) такође је дотучена најгорим изборним резултатима од краја рата и сада и они траже излазну стратегију, а фрустрација успесима АфД само расте.
Све се то сада ставља на душу Ангели Меркел, и коалиција која је непријатно изненадила гласаче, и јачање АфД којој су отишли гласови разочараних присталица ЦДУ и уплашених грађана који су се суочили са отварањем граница и мигрантима чији је број прешао милион, пре него што је држава схватила шта се догађа, и скретање улево и отварање простора десници…
ЦДУ остаје највећа партија у земљи, која ће дати и новог канцелара. Избори се очекују 2021, али је сасвим могуће да ће бити и пре ако избор новог лидера странке буде показао да је партијско тело сито Меркелове и да нема стрпљења за цео мандат.
Иза себе она оставља другачију земљу од оне коју је добила. За собом оставља незапосленост од 3,6 и раст БДП-а од 2,2 одсто, и то после економске кризе која је готово уништила многе друге економије. Била је и прва која је извукла земљу и не само да ју је извукла већ ју је повукла напред. Са друге старне, била је и прва, а показаће се и једина која је отворила врата мигрантима, уз паролу „Ми то можемо!”.
Канцеларка можда није била харизматична, али је чврсто држала конце у својим рукама и уливала поверење. За собом оставља незапосленост од 3,6 и раст БДП-а од 2,2 одсто, и то после економске кризе која је готово уништила многе друге економије
Испоставило се да се није могло, она је била најснажнија европска лидерка која ипак није успела да примора готово никога да се држи договора о квотама и која је морала да прави уступке Турској не би ли се зауставио притисак на немачке границе.
То јој је донело много невоља. Она можда није била харизматична, али је чврсто држала конце у својим рукама и уливала поверење. „Ви ме знате“, била је њена порука гласачима, али сада се управо то, што је знају, окреће против ње.
Какав год да буде исход страначког гласања и како год да се заврши каријера Ангеле Меркел, она ускоро одлази, а после ње долазе промене, и то не само за Берлин.