Светови несавршенства

У шест дана, Фестивал приказује чак 40 премијерних филмова у којима се преиспитују границе и увек проблематична питања слободе, којима се даје новa визија света у коме живимо

Nin - - Садржај - ДРАГАН ЈОВИЋЕВИЋ

У шест дана, Фестивал приказује чак 40 премијерних филмова у којима се преиспитују границе и увек проблематична питања слободе, којима се даје новa визија света у коме живимо

Врцави, божанствени дуги црно-бели кадрови, хорско певање Psycho Killer, крај једне ере – твитовао је новинар Индивајера Дејвид Ерлих после премијере филма Лето на филмском фестивалу у Кану у мају ове године. Сада када је филм отворио ново издање Слободне зоне, публика се уверила у одлична глумачка остварења, сјајну музику и атмосферу филма интригантног позоришног и филмског редитеља Кирила Серебреникова, који нас је овог пута одвео у доба новог вала са друге стране гвоздене завесе.

Слободна зона је ове године, у шест фестивалских дана, приредила чак 40 домаћих премијера у четири програмске линије, као и специјалну програмску целину посвећену успону десног популизма у Европи, пратећи програм посвећен бунту 1968, Медија деск радионице, говорни програм Компас, као и разговори са многобројним ауторима и ауторкама, гостима фестивала… Тиме Слободна зона поново преиспитује

границе и увек проблематична питања слободе, кроз покретне слике, дајући једну нову дефиницију света у коме живимо. Пажњу привлаче филмови у којима се о тим питањима дебатује.

Један од њих свакако је Заробљена Бернадет Тузе-Ритер, о педесетдвогодишњој Мађарици која десет година служи једну породицу, радећи 20 сати дневно, без плате. Њени тлачитељи су јој одузели лична документа, а кућу не може да напусти без дозволе. Према њој се опходе нељудски, живи на остацима хране, без кревета на коме би спавала. Присуство камере јој помаже да схвати како није у потпуности препуштена себи. Полако се опушта и показује прве знаке поверења. Охрабрена је и саопштава свој план: „Побећи ћу.“И филм прати њен херојски пут ка слободи.

„Било је тешко снимати под тако опасним околностима и умало нисам прекинула снимање у неколико наврата“, каже редитељка Тузе-Ритер, уочи премијере филма на Слободној зони. „Није било нимало лако носити се са тлачитељима и са мојом протагонисткињом у исто време, поготово што њен власник није знао за њен план бекства. Али осетила сам огромну одговорност према њој и желела сам да њену причу испричам целом свету – и то ми је давало снагу да од филма не одустајем. Али, признајем, након њеног бекства, осетила сам велико олакшање.“

Филм преиспитује модерно ропство, али и нашу несвеснот о његовом постојању: „Веома је тешко открити модерно ропство, с обзиром на то да се одиграва иза затворених врата. Жртве се боје да траже помоћ, али исто тако се осећају осрамоћеним, да би тражиле помоћ – људи их обично криве за ситуацију у којој се налазе. Верујем да је мој филм једини који показује свакодневни метод модерног ропства изнутра, у времену у коме се одиграва, с обзиром на то да сам добила приступ да снимам у кући у којој су робови затворени. Почаствована сам што ми је омогућено да ухватим тај тренутак када се моја протагонисткиња враћа својој слободи. Верујем да ће филм отворити очи многима да је ропство у нашем комшилуку, свуда око нас, у свакој земљи.“

Док гледамо филм, не можемо а да се не запитамо, да ли ми сви живимо у свету ропства, под вођством погрешних политика и политичара. Бернадет Тузе-Ритер ту ипак прави разлику: „Мислим да је наше `ропство` различито у односу на `модерно ропство`. Ми смо ипак слободни да одлучујемо о нашим животима. Нико нас физички не злоставља свакодневно, нисмо закључани у кућама, нико нам не одузима доку-

менте, нити нашу зараду. Али исто тако мислим да слобода зависи искључиво од нас самих – колико смо храбри да прихватимо ризик и променимо животе. Многи се боје непознатог. Имала сам прилику да бирам друго окружење које није тако обавијено опасношћу. Али ја сам одлучила да снимам тамо. И осетила сам се слободном“, закључује Тузе-Ритер.

Други филм бави се уметничком слободом, али и оном дубоком личном. Сањати Муракамија осветљава лик Мете Холм, жене која преводи дела чувеног писца на дански језик. А онда се појављује чудан концепт тог документарца – када је почела да преводи његов дебитантски роман Слушај песму ветра, на једној станици метроа у Токију појављује се жаба висока два метра. Жаба је упорно прати одлучна у томе да укључи преводиоца у своју борбу са џиновским црвом, који се полако буди из дубоког сна и који је решен да мржњом уништи свет. Док се Мете бори да пронађе праве реченице које би нам пренеле шта Муракамијеви усамљени, замишљени ликови покушавају да нам кажу, границе између реалности и имагинације полако се губе.

„У почетку сам била врло скептична према таквом концепту филма – заправо нисам ни хтела да учествујем у њему“, каже Мете Холм за НИН. „У суштини, превођење је врло личан и усамљенички посао – и изгледало је помало страшно да откривам своје мале тајне. Али тек након годину дана рада са редитељем и сниматељем, осетила сам се усамљеном кад је све прошло и када су они отишли. А онда сам чекала још годину дана док нисам видела филм – не имајући представу о томе како ће заправо на крају изгледати. И била сам врло пријатно изненађена! Допало ми се како филм износи читав Муракамијев ауторски рад и како га оживљава… има тако много скривених асоцијација у његовом писању – а онда увод у јапански језик… И коначно, нисам осетила моју тајну откривеном, већ видљивом. А то је веома важно, посебно у годинама када људи подижу зидове свуда око нас“.

У том смислу, филм открива поетику речи, транзицију из једног језика у други. То све приближава преводиоца самом писцу: „Тачно је то, осећам се веома блиском Муракамију. Али више као његов мисионар, а не као пријатељ. Осећам дубоко поштовање према његовом писању, његовом уму и имагинацији. Заиста волим његове књиге и уживам радећи на његовим речима, реченицама и визијама“, каже Мете Холм.

Нисмо могли а да је не питамо за коментар Муракамијеве реченице: „Не постоји савршено писање…“: „Његово писање је врло савршено – врло обликовано – иако често остаје отворено. У последње време ми се чак чини да неке јапанске изразе могу да оживим и задржим у данском језику, али је то ипак само у мојој машти.“

Бити савршен, у Муракамијевој интерпретацији тако постаје жеља за несавршенством. За одражавањем једног несавршеног света са отвореним крајевима и енигматичним путовањима кроз време, простор и ум. Баш куда лута и већина филмских аутора данашњице.

Потрага за џиновским црвом: У филму Сањати Муракамија

Модерно ропство: Из филма Заробљена

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.