ФЕМИНИЗАМ НА РАДИКАЛСКИ НАЧИН
Готово непрекидна трвења резултат су преке потребе да се од Српске радикалне странке преко ноћи створи модерна странка по европским узусима, али и личних, нереализованих амбиција
Снажне жене за модерну Србију. Тако гласи један од слогана Уније жена Српске напредне странке. Е сад, у светлу последњих догађаја биће да је први ешелон женског гвозденог пука Александра Вучића дословно решио да међусобно, и то по вертикали, још једном одмери снаге. Ни
први ни последњи пут, са истим или сличним актерима и обавезно испод појасева скупе одеће. Биће да је брендирана гардероба ових транзиционих ударница оно што се има сматрати модерним.
Последњи у низу таквих сукоба десио се када је председницу Скупштине
Србије Мају Гојковић заболело то што је потпредседница Владе и министарка саобраћаја, грађевинарства и инфраструктуре, Зорана Михајловић изигравала икебану у присуству америчког амбасадора Кајла Скота, који је устврдио да САД Косово сматрају независном и сувереном државом.
То што се вицепремијерка 24 сата касније посула пепелом и покушала да објасни изостанак реакције, успут поручујући Гојковићевој да јој неће она пребројавати патриотска зрнца, само је појавни облик ноторне чињенице да је владајућа партија постала организам за себе и да је у мастодонтској организацији много оних који мисле да су у подели места у том возу добили карту за други разред.
С друге стране, ма како то изгледало парадоксално, много тога спаја Мају и Зорану. Обе су у једном тренутку своје каријере имале улогу издајника у два супротстављена режима, обе спадају у онај ред политичара према чијем недостатку скрупула чак и Шешељ има озбиљно страхопоштовање и обе кроз политику корачају са фрапантним одсуством дилема и запитаности, и за обе је важније за кога раде него шта раде. Две су непобитне константе политичког опуса Зоране Михајловић - спремност да без задршке уђе у сукоб са колегама из странке и владе, чак и формалном шефицом, премијерком Аном Брнабић и неспремност председника Александра Вучића да је смени упркос јавним позивима из СНС-а да је крајње време да добије „педалу“. Суштинска тачка неслагања са политиком владе у којој седи десила се лета ове године када је Михајловићева јавно негодовала зато што Вјерица Радета није смењена са функције потпредседнице парламента због твита поводом смрти Хатиџе Мехметовић. Штавише, Михајловићева је тада рекла да чује много речи а мало конкретних дела, отворено алудирајући на чињеницу да је Вучић вербално осудио поступак Радете, али да се даље од тога није ишло. Ни овакво размимоилажење са неупитним лидером није натерало Вучића да оконча каријеру Зоране Михајловић, а такав развој догађаја само је подгрејао приче да као чланица моћне Трилатералне комисије, која у Србији делује под именом East-West-Bridge ужива заштиту организације којој се приписује огроман утицај на глобална кретања.
С друге стране, може бити да су напредњаци, постављајући Мају Гојковић на место председнице парламента 2014, као главну референцу узели њено инсајдерско познавање великог броја партија. Или је можда пресудна била њена способност да преживи све те мане и врати се у окриље некадашњих камарада. Како год било оно што је тада изгледало као предност сада се испоставило недостатком. Чињеница да је лаки флерт са Војиславом Коштуницом и озбиљни загрљај са Млађаном Динкићем довео до малкице одоцнелог уласка у СНС коштао ју је неколико месеци ванпарламентарног стажа. Зоранина компаративна предност лежи у чињеници да је терминалну фазу петооктобарских власти уочила још 2010. и пришла напредњацима. А Маја добро зна да у партијској хијерархији није исто бројати гласове и имати под собом практично три одвојена министарства.
Али далеко да је то једина линија сукоба унутар напредњачких снажних жена. Истина, у огромном броју један актер је познат – Зорана Михајловић а остале се променљиве од случаја до случаја. И фигуративно и фактички.
Од кад је оно Вучић пре нешто више од годину дана октроисао Ану Брнабић за премијерку, Михајловићева је успела у неколико наврата да демонстрира јачину сопствене позиције. Упркос чињеници да влада Ане Брнабић има најлагоднију позицију у новијој историји Србије, јер грађани од ње не очекују апсолутно ништа, премијерки свакако није било пријатно да отрпи то што јој је њена прва заменица спочитала то што је тран-
скрипт интервјуа агенцији Блумберг однела на ноге руском амбасадору Александру Чепурину, а не министрима у Влади. Још мање пријатно је било то што је читава јавност могла да види Зоранине брижљиво осенчене беоњаче од силног колутања очима због Анине констатације да је на прошлогодишњој Дуинг бизнис листи Србија напредовала захваљујући највише НАЛЕД-у.
Ђорђе Павићевић, ванредни професор на Факултету политичких наука сматра да оваква ситуација ствара утисак да унутар СНС има простора за различите струје, ставове и мишљења. „У корену ових сукоба су лични мотиви и амбиције. Свако мисли да заслужује нешто више, али Вучић је тај који може да контролише и зауставља сукобе. Ова трвења му у појединим ситуацијама и користе јер скрећу пажњу с кључних проблема друштва, а њега промовишу у врховног и неупитног арбитра.“
Аналитичар Цвијетин Миливојевић за НИН каже да председник Србије у кадровским питањима нема потпуну самосталност. „Ана Брнабић је задати фото-робот, директни вашингтонски избор и због тога не сме ни да је помери. Она је ту да убрза насилну европеизацију Србије. Осим тога, Вучић је умео да награди лојалност премијерке у афери Ветропаркови и додели јој Министарство државне управе и локалне самоуправе, један од кључних ресора у Влади. Опет, ни Зорана Михајловић није аутентично Вучићев избор, она је такође експонент западних интереса, и као таква може бити избачена из Владе једино због неке велике афере у свом ресору. Политичке изјаве јој не могу ни најмање наудити. По истом принципу Вучић не сме да помери Ненада Поповића или Ивицу Дачића, који су председникова руска веза.“
Али Зорана Михајловић није једина којој се смрачи пред очима од појаве Ане Брнабић. Министарка за европске интеграције, Јадранка Јоксимовић у неколико наврата, онако успут, „завалила је ћушку“премијерки. Последњи пут јасно прочитавши намеру Ане Брнабић да се припајањем Министарства за европске интеграције Министарству спољних послова курталише Јоксимовићеве. Јадранка није остала дужна: „Мандат сам добила од странке којој припадам и ако изостану резултати у више области, сви треба да сносе одговорност, па и сама премијерка, као прва међу једнакима.“Али то није био једини чеони судар Брнабићеве и Јоксимовићеве. Након што је премијерка у Бриселу изјавила да за Србију није важно колико је поглавља у преговорима са ЕУ отворено, Јоксимовићева ју је поклопила изјавом да као ресорни министар не сме да дозволи, у име свих који се баве том облашћу, да каже да је свеједно да ли ћемо отворити једно или четири поглавља.
Сад, за разлику од Зоране Михајловић и Маје Гојковић, чији је дуги марш кроз српски парламентаризам постао универзални принцип скупштинског живота, Јадранка Јоксимовић имала је прилично уравнотежену политичку путању унутар скученог радикалског система. Некадашња уредница Шешељевог памфлета Велика Србија само једном је променила курс. Истина, у прилично драматичном заокрету од тврдокорног шовинисте у европејца умерено десне провенијенције. „Јадранка Јоксимовић је у првим годинама постојања СНС-а била и те како значајна фигура. Ако је Небојша Стефановић био Вучићева десна рука, онда је Јоксимовићева била лева. Искрено, очекивао сам да ће у расподели власти добити много више од Министарства за европске интеграције. Истовремено, тешко подноси да неко као Ана Брнабић која је јуче дошла у друштво, добија значајнију улогу. Зато јој нису страна ни пактирања против премијерке“, истиче Миливојевић.
А управо такав случај збио се почетком маја ове године када је због дистрибуције хрватске сликовнице за предшколце „Моја дугина породица“избио сукоб између министра за иновације Ненада Поповића и Ане Брнабић. Поповић је сматрао да је потпуно непримерено да се у јеку кампање за повећање наталитета увозе геј сликовнице, а овај његов став здушно су подржале управо Михајловићева и Јоксимовићева. Према писању Вечерњих новости, Ана Брнабић је тада понудила оставку, што је Вучић без размишљања одбио.
На крају ове елитне дивизије налази се потпредседница странке Марија Обрадовић. Умивено, лепо лице напредњака оличено у овој Краљевчанки, требало је да послужи као унутарстраначки бич за дисциплиновање „солиста“. Обрадовићева, међутим, нема довољно искуства, па тако још није научила да се и лични ауторитет позајмљује из добрих веза са вођом. Овог тренутка не изгледа да ће тако брзо савладати задату лекцију.
Цвијетин Миливојевић закључује да су ови сукоби резултат преке потребе да се од Српске радикалне странке преко ноћи створи модерна странка по европским узусима. „Реч је о насилном феминизму на развалинама радикала. У том светлу видим постављење Ане Брнабић на место премијера и Зоране Михајловић на место председнице Координационог тела за родну равноправност.“
Оно што напослетку остаје константа својеврсног чупања за косе дворских дама је неутажива амбиција Маје Гојковић, бочни коридори моћи Зоране Михајловић, незадовољство преварене Јадранке Јоксимовић и најважнија ставка у бизнис портфолију премијерке Ане Брнабић. Напослетку, овај попис могао би бити мера безнађа Србије и још више њене дезоријентисаности.
Много тога спаја Мају и Зорану. Обе су имале улогу издајника у два супротстављена режима, обе спадају у онај ред политичара према чијем недостатку скрупула чак и Шешељ има страхопоштовање
Може бити да су напредњаци, постављајући Мају Гојковић на место председнице парламента 2014, као главну референцу узели њено инсајдерско познавање великог броја партија