АЈКУЛА БЕЗ ПЛЕНА

Принцип серије је да су људи без става изложени тривијалностима, у намери да драмско дело буде блиско стварности. Тим путем, РТС је ненамерно додао ријалити својој програмској шеми. Ријалити у којем актери слушају Дарквуд Даб

Ден О`Бенон у књизи Guide to Screenplay Structure (или то ради Дејвид Мамет у Бамбију против Годзиле? – свеједно, обе књиге ваља прочитати пре ако сте сценариста који жели да сукоби искуства са бољима од себе него у циљу учења како се пише филмски сценарио) упоређује драмску радњу са описом љубавне везе из филма Ени Хол Вудија Алена – она је као ајкула, ако не плива без престанка, умреће. Аристотел, пак, за поколења оставља бизарне идеје попут оне да без делања не може бити трагедије али трагедија може постојати без карактера. Или, већ, нешто у том стилу – ти Грци су у досади свог

робовласничког система прекраћивали време грицкањем сваковрсних гљива и шумских бобица. Сад, драматургија телевизијске серије, којег год жанра била, и даље мора бити попут ајкуле али углавном наликује породици чекићара, бића за које се морате запитати како живе саме са собом и којој сврси њихови апсурдни, широки облици глава, уопште служе. Како год, обављају основну функцију бивствовања.

Сценаристи серије Јутро ће променити све своју ајкулу чекићару пуштају да плива споро, не трагајући за енергетски вредним пленом, већ једући све што јој се нађе на путу колико год да се ради о бесмисленом залогају за прекрајање времена. Може им се, будући да им је РТС наручио да одједном испоруче четрдесет двадесетдвоминутних епизода. У америчким узорима које лакомислено наводе (Момци са Медисона, Девојке, Чиста хемија...) комплексним, дуготрајном муком изграђеним ликовима се, на почетку сваке сезоне, доноси нова радња која је само наоко у другом плану. Наиме, она мора бити вредна ликова, а ако није серија умире, тј. бива напуштена од стране публике која ће лако пронаћи занимљивију ајкулу за гледање. Јутро ће променити све нема конкуренцију, стога ни њене ауторе не гања страх од нестајања. Они се према својој серији односе као да је у питању петнаестосатни филм и након што смо дошли скоро до половине његовог трајања могло би се закључити да су покушали да радњу организују по чиновима.

У првих десет епизода четворо главних јунака, тридесетогодишњака, доноси одлуку, или је приморано, да напусти дотадашње животне изборе. У следећих десет епизода они полако, врло полако, дају свом постојању нови облик. Задатак да се изборе за гледаочеву идентификацију, дакле, да

гледаоцу буде стало за њих, ваљало би да испуне: Филип, програмер који оставља од стране деведесет и девет процената програмера сањан посао у Америци да би се вратио у Београд без јасног циља; његова сестра Анђела, асистенткиња на психологији која одуговлачи са писањем доктората и током првог, десетоепизодног сегмента, оставља дечка са којим је планирала дељење животног простора; Саша, Анђелина најбоља пријатељица и цимерка, без завршеног факултета (дакле, позива), власница ноћног клуба која остаје без извора прихода након полицијске рације те је приморана да настави да се сналази радећи серију слабо плаћених послова (глумица у реклами, продаја козметике по кућама...); на крају, Љуба, Филипов друг, тренер доконих госпођа у теретани, такође без јасног позива, заводник младих студенткиња са једном озбиљном везом у даљој прошлости коју ће покушати да оживи док, као Анђела, остаје без посла.

Наградно питање било би, „ко је од њих најзанимљивији за гледање?“а одговор је, наравно, Саша. Њој се дешавају непризване ствари након чега је принуђена на делање кроз које се, природно и безболно, гради лик, тј. на тај начин се лик, кроз његове одлуке из морања, представља гледаоцу. У теорији, то би требало да буде случај и са Љубом, но, он је довољно инертан и баналан да сценаристи успевају да – барем у првој половини серије (да живе у Америци шансу за исправку у другој половини не би добили већ би морали да продуцентима, праћени мирисом губитништва, однесу нову пилот епизоду) – његову линију приче оставе без икаквог разлога за постојање. Саша и Љуба су, заправо, од четири главна лика два мање важна, „quirky best friends“, што би се рекло у класификацији Санденс филмског стила. У Филипу и Анђели, стога, лежи главни разлог за најаву неуспеха целине.

Филип је некакав српски Бенџамин Бредок, главни лик Дипломца, машина за прављење новца која се покварила и постала неспособна за своју основну функцију. Понашају се слично, Бенџамин плута у базену док Филип у родитељском дому пуши траву у својој соби. Па, ипак, иза Бенџамина стоји енергија шездесетих (без иједног хипика у видокругу), свет његових родитеља који он презире је јасан. Класни систем изграђен током двеста година америчког либералног капитализма је јасан. Одређен је контекст. На плану онога што гледамо, у првој сцени Дипломца редитељ и сценаристи не губе време и показују нам наизменичне кадрове Бенџамина и његовог кофера, првог на покретној траци за људе, другог на траци за пртљаг. Главни јунак је на ивици тихог, само за њега приметног, нервног слома јер је схватио да је, након завршетка факултета, на путу да постане предмет (на први поглед, све претходно описано само је позадина најавне шпице, али ћемо се свега тога сетити касније, и тумачити са „аха“изразом лица; са друге стране, шпица серије Јутро... је реклама за мобилну телефонију – сумраци и свитања изнад кровова, омладинке и омладинци у проводу...). Филип, у првим кадровима, седи у авиону, када авион слети он узима пртљаг, хода између редова седишта, дочекује га отац на аеродрому, загрле се, мајка пуши цигарету испред аеродромске зграде. То све траје беспотребно дуго и значењски никакво. Ако не умете да створите, на трагу Дипломца, из наизглед ничега некакву тезу, дајте несрећнику да нешто ради – може да прича са авионским суседом, не велике речи, нешто банално у чему ћемо ухватити назнаке унутрашњег живота јунака (или управо нешто велико, чиме би серија почела уништавајућом експлозијом, јер незнанцима се понекад говори много више него блиским особама – Филип је био и остао досадан човек само што је сада још и одлепио, искористите то, осим ако сте уверени да је сасвим интригантан у којем случају, ајој); ако је седиште до њега празно, нека гледа нешто на минијатурном монитору, сазнаћемо да ли убија време ситкомима или научним емисијама о животним циљевима амеба.

Током вожње од аеродрома до куће отац показује Филипу како се Београд гради, развија, како се дижу некакве зграде, на шта мајка коментарише да су „за годину дана изградили пола зграде“. Мајка је, тако, успостављена као дежурно гунђало пре него као особа са ставом („краду народну имовину зарад промоције својих фантомских успеха“, био би став – немојте стављати у уста јунака недефинисане детаље горућих тема у жељи да од својих хипстерских пријатеља добијете тапшање по рамену). Сценаристи, успешно, успостављају принцип серије – људи без става изложени су тривијалностима, у намери да драмско дело буде блиско стварности. Тим путем, РТС је ненамерно успео да дода ријалити својој програмској шеми. Ријалити у којем учесници слушају Дарквуд Даб.

Заправо, јесте у питању нешто до сада невиђено.

Главни јунак је на ивици тихог, само за њега приметног нервног слома, јер је схватио да је, након завршетка факултета, на путу да постане предмет