СРБИЈОМ НЕ ВЛАДА ВУЧИЋ НЕГО СТРАХ

У земљи у којој толико много одлука доноси један човек не може се обликовати друштво које ће брзо и лако приступити ЕУ. Србија је заглављена у имагинаријуму „златног доба“и политичке пропаганде која се потпуно растала са стварношћу

Nin - - Садржај - ТАЊА НИКОЛИЋ ЂАКОВИЋ

Фотографија из Дубровника. Историјски конгрес одржан 1933. године. Тада је Међународни ПЕН прецизирао став супротстављајући се нацизму и диктатури, а сада је то тек један од ретких детаља на зидовима канцеларије Гојка Божовића, писца и главног уредника издавачке куће Архипелаг на Теразијама. Показујући Иву Андрића, Божовић говори како је тада највећи број писаца, за разлику од ширег друштва, осудио фашизам као идеју, праксу која заузима опасне облике, прогањање писаца, затварање... „У почетку је продор фашизма постепен, готово непрепознатљив, увијен у блажу форму од касније препознатљивих сурових последица. То је судбина савременика. Сведоцима неких догађаја потребно је време да постану свесни шта се догађа.“

Све чешће се данас цитира Томас Ман и траже се упозоравајуће паралеле између буђења фашизма и времена данас у Србији. Да ли је то преоштро?

Морамо бити свесни опасности којих савременици тридесетих година нису увек били. До краја тридесетих, била је толерисана експанзија Немачке, напади на слободе и права, на демократске институције у Немачкој, масовни прогони неистомишљеника, све то је било прихватано у име европског мира. Међутим, показало се да се европски мир, нити било који мир, не може сачувати пред налетом нетолерантних и тоталитарних идеологија. Сваки компромис с нетолерантним идеологијама на крају се покаже као опасност, заправо, као погонско гориво. Савременици воле да верују да су прилике боље него што јесу. Неки не желе да се замерају, други уверавају себе и друге да су лукави и прагматични, трећи су у страху, четврти нису ни свесни шта се догађа. То су тридесете показале. Велики историчар Марк Мазовер у књизи Мрачни континент даје критичку слику европске историје тог времена показујућу да су у великом броју европских земаља фашистичке партије и идеологије биле у приличној мери одомаћене и да су имале велику снагу и подршку. Када је Други светски рат завршен поразом нацизма, многи су желели да пребришу историју, и та слика је нестала из највећег дела европске историографије, али и из друштвене јавности. Управо зато је та књига опомињућа.

Дајте нам неки кроки Србије за наредних пет година ове власти. Како ће она изгледати када буде улазила у ЕУ?

Не верујем да ће Србија за пет година ући у ЕУ.

За 25?

Да, за 25, то је већ могуће. Само да ли ће то тада бити важно? Све што је дуже од 10 година у приликама као што су наше делује као далека и посве неизвесна политичка будућност. Маневарски простор Србије уопште није велики. Она може да буде део ЕУ, део турског комонвелта или међупростор у коме се пребива са сталним кризама, без много наде и без много регуларности.

Већ неколико година у Србији се ништа тако организовано и тако темељно не гради као култ личности који понижава друштво

ЕУ постоји или су ово само обриси њеног нестајања? Макрон каже да га ово време подсећа на период пред Први светски рат?

Ово је криза која у потпуности мења свет. Популизам подрива демократију, слободе, институције. Кључно је питање да ли ЕУ почива на европским вредностима или на европском прагматизму. Ако почива на европским вредностима, онда их је у многим случајевима изневерила. Када погледамо однос ЕУ према Србији у дугом низу година после 2000, видимо да је ЕУ остварила све интересе за које је била заинтересована. Либерализовано је тржиште, отворен је простор за стране банке, Србија је постала место јефтине радне снаге за стране компаније... Мање-више, испуњени су сви захтеви за које се стварно заузела ЕУ. Није урађено оно до чега ЕУ није било превише стало. Поставља се питање да ли су једине европске вредности за које је ЕУ у Србији заинтересована либерализовано тржиште и присуство страних банака, против чега ја нисам, али верујем да су важније европске вредности - судбина правосуђа, судбина институција и судбина слободних медија у земљи с којом преговара о приступању. Идеја стабилократије коју је ЕУ увела на простор Балкана је потпуно поништавање европских вредности.

Како Вучића виде у ЕУ?

Многи европски званичници помињу пример Србије као успешан или Вучића као пример на кога би требало да се угледају други лидери на Западном Балкану. Не верујем да би ти европски званичници били задовољни да председници у њиховим земљама имају модел опхођења са јавношћу и институцијама какве има Вучић у Србији. Стабилократија је озбиљан проблем јер подразумева стабилност вође, а не стабилност друштва. Док одржава спољну стабилност, ауторитарни владар изнутра може да чини шта жели. Наши либерали из XIX века су знали да без унутрашње слободе нема ни спољне слободе. А ми смо то данас заборавили. Србија није стабилно, већ страшно подељено друштво, при чему та подељеност није политички адекватно репрезентована, што је суштинска опасност за нас. Догађа нам се нешто што се већ догодило у Турској. Стално преговарамо са ЕУ, преговори трају дуго, већ су заморили значајан део становништва, отварање поглавља постаје само себи сврха. Суштински, Србија је данас много даље од ЕУ него што је била годинама после 2000. са становишта слободе медија, правосуђа, уређености друштва, токова капитала, концентрације моћи, борбе против корупције, политичких слобода, транспарентности... У земљи у којој толико много одлука доноси један човек не може се обликовати друштво које ће брзо и лако приступити ЕУ. Сутра када би ЕУ рекла ми ћемо да вас примимо, показало би се колико се за протеклих неколико година Србија одмакла од ЕУ, заглављена у имагинаријуму „златног доба“и политичке пропаганде која се потпуно растала са стварношћу.

И како би изгледала та Србија на корак до уласка у ЕУ?

Разумни мој део каже да се ова ствар са Вучићевом владавином неће завршити ни брзо, ни лако, ни безболно. Али ја се надам да ће друштво у Србији наћи снаге да се изнутра демократизује. Сведоци смо масовног егзодуса. Масован одлазак младих чини нас друштвом без конкуренције и без велике шансе. Ако толико људи бежи из земље свог језика, онда је то најбоља оцена Вучићеве владавине. Та масовност има толике размере да читави делови Србије остају напуштени. С друге стране, ми смо друштво изразите подељености, ни око једне важне теме не може се образовати консензус. Консензус није могућ у друштву у коме има толико тешких и насилних речи. Проблем са насиљем је што он не остаје на речима. Насиље кад-тад пређе са речи на дела.

Довољно је да видимо насловну страну Илустроване политике „Пси су пуштени“?

Тада се сетимо 90-их и схватимо како смо у међувремену протраћили читав свој живот. Као да се ништа у међувремену није догодило. Као да се нисмо изборили ни за једну друштвену вредност. Све то је пребрисано. Ми смо се вратили у 90.

Када ово говорите о масовном егзодусу, као да говорите о земљи иза Гвоздене завесе из које се бежи главом без обзира? Не схватамо колико је ово упозоравајући моменат?

Не. Ово је последњи моменат да се људи освесте да се нашем друштву догађа нешто забрињавајуће и опасно. Људи морају знати ако имамо као главни облик политичког живота ванредне конференције за штампу, сталну предизборну кампању, производњу страха и непријатеља, то се не може на једноставан начин вратити у регуларан политички живот. Ако се председник републике својим политичким противницима из опозиције обраћа као лоповима, сецикесама и криминалцима, онда како можете да замислите регуларну политичку утакмицу и смену власти? Како замишљате да ће тај председник који се заклео на Устав

Србија је данас много даље од ЕУ него што је била годинама после 2000. са становишта слободе медија, правосуђа, уређености друштва, токова капитала, концентрације моћи, борбе против корупције, политичких слобода, транспарентности...

таквим људима које назива лоповима, сецикесама и олошем предати власт сутра када изгуби на изборима? А избори се једног дана морају изгубити. Али ако прогласите политичке противнике за лопове или сецикесе, криминалце, нарко-дилере...

...Или новинаре за „псе пуштене“...

...Ви њих дехуманизујете, искључујете из истинске људске заједнице и поручујете да је против њих све дозвољено, а да је власт несмењива. Да ли су људи који изговарају такве речи свесни шта говоре? Власт мора бити смењива. Насиљем и контролом се могу одложити промене, али се не могу бескрајно одлагати.

За много мање опасне лажи о опозицији осуђен је премијер Пољске?

То се догодило у Пољској која није узор демократије. А овде суд не може да донесе такву одлуку јер не суди према закону него, како се говорило у Душановом законику, по страху од царства ми. Ако је у рукама једног човека тако много одлука и тако много моћи, то није демократско друштво. Плебисцитарна подршка не остварује се само у недемократским друштвима, у нерегуларним условима и с медијима који нису слободни.

Страх влада Србијом?

Да, Србијом више чак не влада ни Вучић, Србијом влада страх. Вучић је заштитно лице тог страха и његова персонализација. У политичком поретку у коме се толико много људи плаши, док су други у стању покорности, апатије и политичке пасивности, нема никаквих могућности за развој друштва. Ако се на једном месту налазе све одлуке, на крају то има лош исход за све.

Највећи део становништва између личног банкрота и каквог-таквог живота дели само једна плата. У тим околностима, лако манипулишете људима, поготово када подгревате неки облик анестезије кроз ријалитије и таблоиде. Они и служе да анестезирају масе како се не би распитивали о свом животу и о приликама у којима се налазе.

Како сте се осећали на Сајму књига у друштву осуђеног ратног злочинца и учеснице ријалитија?

Нимало пријатно. Сајам је срећом доста велики да нисам морао да будем у њиховом непосредном друштву. Сајам књига је све мање место културе, а све више место забаве. Од западног друштва преузели смо идеју потрошње, али не и идеју производње и институционалности. И ми хрлимо у храмове потрошачке културе као у неку врсту егзодуса у свет који је блиставији и сређенији од света у којем живимо. Изместили смо своје наде, страсти, емоције и енергију у шопинг молове којима смо окружени, па изван тога као да не желимо да учинимо ништа да наше друштво буде солидарније, боље, уређеније. Видимо да су све те вредности угрожене. Толико много људи који су дошли под удар власти и таблоида остали су сами и напуштени, без праве подршке и солидарности јер неки живе у страху, други у покорности, трећи у вери да неће доћи на ред. Али у друштвима у којима има толико страха, сви ће пре или касније доћи на ред. Ако толико много људи живи у страху, онда ће се, бојим се, сви њихови страхови остварити. Опасни демагози подстичу атмосферу у којој се сваки глас протеста обасипа баражном ватром таблоида, а таблоиди су довољно моћни да униште сваку биографију и да трују јавни живот. Постоје таблоиди и у другим земљама, али нигде као код нас они не обликују друштвену свест и политичке изборе.

Имамо, с друге стране, пример финског председника који је седео на степеништу на Сајму књига у Финској док је његова супруга представљала своју књигу?

То је проблем политичке културе. У нашој политичкој култури се често верује да власт има смисла само ако је апсолутна.

Где су фикција и стварност у драматичном раскораку?

Политичка пропаганда и стварност у којој људи живе никада нису били у тако драматичном раскораку од године Милошевићевог пада. У државним медијима тада сте налазили слику стварности у којој људи нису живели. Сада слушамо да смо ми лидер у региону и да само што нисмо стигли Немачку и Италију, а људи живе у околностима у којима нема ниједног заједничког елемента са тврдњама изложеним у званичној верзији стварности.

Нема солидарности, али има полтронства?

Ми покажемо солидарност у рату, поплавама или некој другој стихији, али не схватамо да нам је солидарност неопходна као свакодневна појава. Иначе, изгубићемо супстанцу као друштво које толико дуго одбија промене да једног тренутка промене и неће бити толико важне. Не желим да верујем у то. Само од нас зависи да ли ће та промена бити могућа. Популизам чије смо жртве и таоци неће срушити велике речи, ни велике ни мале силе, њега могу да обуздају само солидни људи који су решени да сачувају своје професије и да учествују у изградњи свог друштва. Ако не будемо имали таквих солидних људи у довољном броју, онда ћемо ми бити у још већим проблемима него данас. Ауторитарне тенденције ће трајати све док друштво не покаже снагу да ограничи ауторитарну власт или да је промени. У супротном, ауторитарна власт ће бити све снажнија, земља све исцрпљенија, а популизам ће од нашег друштва направити пусту земљу.

У читавој причи изгледа да је најмањи проблем нова естетизација Београда?

Београд на води делује као метастаза у ткиву Београда, ексклузивни простор стављен изван Устава и закона земље, дат на управљање непознатој страној компанији где је држава њен мањински партнер. Ту није било важно и мишљења ни струке ни јавности, него једног човека који је сам донео одлуку и на којој је капитализовао

своју политичку моћ. Има ли икаквог смисла да се направи неколико зграда, нимало посебних симболично важних, ни естетски лепих, нити уклопљених у културноисторијски и урбани идентитет Београда, у којима ће неколико стотина људи имати изванредан поглед на реку, да би два милиона Београђана имало затворен и забрањен град у срцу Београда и да би остало без погледа на реку и на вековима стваран градски пејзаж? То је све пребрисано једном одлуком. Изглед Београда постао је напросто лично питање.

Кажу да је праоница новца...

Београд на води је пример како се могу понизити институције и олако одбацити стручна мишљења и ставови неколико професија. Можемо видети како се Београд рекламира као град у којем се јефтино живи и бескрајно забавља. Нискобуџетни град за нискобуџетне туристе. Град у коме дуже траје новогодишња расвета него грејна сезона. Град у коме реконструкција улица траје дуже него што су те улице потом употребљиве. Град у коме естетски дефицит постаје драматичан. Никада толико кича није било у јавном простору Београда.

Јасна је порука када кажу на излазу из сваког тунела је светлост. Порука са Обилићевог венца гласи - из тунела у лавиринт? Симболично за српско друштво у којем је Скупштина само говорница мржње и простаклука?

Треба обновити Скупштину као место где се доносе одлуке. Она данас постоји само по имену, сведена на фолклор. Она је говорница тешких речи, али не и институција у којој се одлучује. Скупштина је у тој мери изгубила утицај на Владу и државну политику да се мирно може сматрати невладином организацијом.

У тој владавини полтронства и страха како ће ово време бити записано у историји?

Чак је и национализам идеологија која почива на неким вредностима. Данас имамо власт која не почива ни на једној идеологији. Сама и ничим ограничена власт је једина идеја која их држи на окупу.

Није један политички лидер дошао у посед ауторитарне власти зато што је то сам одлучио. Ми смо одговорни?

Београд на води делује као метастаза у ткиву Београда, ексклузивни простор стављен изван Устава и закона земље

Ако једно друштво за 20-ак година падне у руке два ауторитарна владара као што су Милошевић и Вучић, то би била велика опасност и за већа, уређенија и богатија друштва. Друштво мора да се запита зашто тако често и тако дуго трпи ауторитарне лидере. Зашто их уопште бира? Зашто од владара не тражи да му подноси извештаје, а не да држи бескрајне монологе? Нису нам потребни политички лидери да нам говоре шта су јели или како су спавали, шта сањају и шта им се догађа, они треба да говоре шта су учинили и шта нису учинили, а друштво на основу тога треба да доноси одлуку о њима.

Не оцењују они нас, него бисмо ми требало да оценимо њих?

Ми се некако лако као друштво одричемо своје аутономије и свог суверенитета у корист овог или оног владара, а онда у посебно кризним ситуацијама личне мане владара постају судбина читавог друштва. То показује наша историја кроз цео 20. век. Некако се лако приклањамо владарским моћима и скутима, нерадо их напуштамо, а када једном владар сиђе са сцене, онда га оптужимо за све и једва чекамо да се појави неки нови владар. Наше друштво мора да извуче поуку из тих олаких и опасних падова у владарску милост.

Имају легитимитет на изборима...

Једно је изабрати неког политичара за председника или премијера, али он је изабран под одређеним условима и на одређено време. Ако је неко добио техничку већину на изборима, то никако не значи да је он господар наше судбине. Власт мора бити смењива, а ако није одговорна, онда утолико пре. Председник је свих и мора да положи рачуне и оном последњем међу нама, јер сви га плаћамо?

Не може вођа да одлучује о слободама и правима, о рату и миру, о интересима земље и њеним природним добрима, а да то чини као са приватним имањем. И када располаже приватном имовином, човек се барем консултује са својом породицом и пријатељима, ако ништа друго, онда са адвокатом. Привремено изабрани функционер неке земље мора непрестано да потврђује свој легитимитет. То што је неко изабран на изборима само је техничка информација ко ће вршити одређене послове у одређеном времену под одређеним околностима. То не даје никакву апсолутну власт и никаква апсолутна права. То се код нас заборавља и како који дан одмиче не само да је све већи раскол између пропагандне слике стварности и онога како стварност изгледа, него и између тога шта су политичка права друштва а шта је улога изабраних представника. Већ неколико година у Србији се ништа тако организовано и тако темељно не гради као што се гради култ личности. Знамо, међутим, да култ личности понижава друштво и да је основа не само за апсолутну власт него и извор апсолутне штете.

Смена читавих елита, НВО...

Крајем 19. века имали смо нешто што су историчари назвали планирано стварање елите. Планирано стварање елите је требало да обликује модерно друштво са шансом за развој. Ми присуствујемо новом планираном стварању елите, само што она није базирана на најбољима, него на људима који имају проблем у својим биографијама. Често на прворазредна места долазе људи који их ни по чему не заслужују. Власт већ неколико година уназад прави своју елиту у институцијама и ван њих. У култури и ван ње. Власт говором против елита истовремено мобилише масе које верују, са разлогом или не, да су социјално дисквалификоване и економски неравноправне, па их окреће против некога кога прогласи непријатељем, а најчешће га виде међу људима оствареним у својим професијама. Елити можемо да приговоримо много тога, али без ње није могућ развој једног друштва.

Политичка пропаганда и стварност никада нису били у тако драматичном раскораку од године Милошевићевог пада

Перспектива: Вучићева владавина неће завршити ни брзо, ни лако, ни безболно

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.