ОСВЕТА БАНАЛНОСТИ

Nin - - Садржај -

Кажу издавачи и понеки критичар да је Сајам књига био врло успешан, одлична посећеност, добра продаја, а представљена су и нека важна нова издања. Уосталом, један је сајам, такав какав је, чак и када се у њему нађе, како је неко еуфемистички рекао, некњижевни садржај, а прецизније речено: ђубриште културних нуспојава. Тако ће, на пример, председник Одбора Сајма истаћи како не види никакав „морални проблем“у томе што је (између осталог и на штету двa издавачa) омогућен простор за јавну промоцију осуђеног ратног злочинца – или како дотични сам воли да прецизира: починиоца злочина против човечности – па ни у томе што ће штанд те индивидуе, под сталним надзором набилдованог обезбеђења, послужити као мета школских екскурзија.

Председник Одбора лажно ће поменутог злочинца описати као никада неосуђеног, наглашавајући да је, као такав, „сигурно занимљив једном делу јавности“и у томе свакако бити сасвим у праву, потврђујући да је, ето и Сајам књига, једна од многих прилика за осматрање континуитета националистичког популизма који се, од краја ’80-их па до дана данашњег, може пратити као једна од ретко стабилних константи српског друштва.

Као многи видови глупости, националистички популизам јавља се као прекомерни наталожени отпад, недостатак смислених стратегија и друштвених инструмената за његово раздвајање и уклањање, а пре свега као исход компромитовања и неодрживости иоле сувислих политичких, друштвених и моралних позиција. Јер није ту, наравно, реч ни о каквој идеологији, већ о кужном талогу, насталом управо у недостатку било какве идеологије и реалног националног идентитета.

Од власти до власти, интензитет наци-популизма (да скратимо, сходно суштини) варира, а када се за њега створе оптимални услови, као што је данас случај, манифестује се као освета баналности. Банални се, радо и често, насилно свете за своју баналност, а овдашњи краљ баналности то чини врло провидно, остављајући отвореним многе септичке јаме своје недавне прошлости.

У датим околностима, а будући да наци-популизам почива на извитопереној процени стварности, неопходно је да између власти и грађана постоји прећутна и парадоксална сагласност, па и чудна подударност интереса.

Наци-популизам вероватно би било могуће и сасвим прецизно измерити - кроз однос улагања у несувисло од стране власти и прихватања несувислог од стране грађана. Мерење таквог односа показало би занимљиве осцилације, па и количину прожимања поља инвестирања у несувисло са личним, нагомиланим проблемима појединца који ће, не би ли се некако снашао у свему томе, спремно прихватити мит о „неосуђеном“злочинцу, једнако као што прихвата новогодишњу расвету у октобру. Окружен таквим стањем ствари, грађанин, хтео-не-хтео, ствара компромисне стратегије суживота с доминантним друштвеним моделима, па тако, у односу власт која пласира глупост и грађанина који се с глупошћу мири, настаје зона подударања, као два круга на графикону који се само делимично преклапају. А управо је чињеница да се то преклапање дешава само делимично, те да грађанин остаје свестан да изван зоне преклапања остаје још много глупости којој се може „слободно“смејати и чудити, представља најуспешнији подухват наци-популизма. Јер у оквирима преклапања два поменута круга, настаје бизарни и фиктивни свет данашње Србије, простор сасвим необичних законитости.

У том ће свету многи грађани радо посетити Шешељев штанд, укључујући наставнике и свештенике. Повешће и децу, своју или туђу, сопственом вољом и одговорношћу, а повод за ту посету можда и неће бити - макар не искључиво - дивљење према „неосуђеном“. Наиме, можда ће понеки грађанин задржати у себи стечени презир према његовој абјектној појави. Можда ће касније, након што ће понизно затражити аутограм, и купити неку од књижурина са све посветом, исту бацити у ђубре, а о дотичном причати с подсмехом. Укратко, посета Шешељевом штанду догађаће се изван моралног, изван политичког, у подударности интереса власти и већинског појединца за постојањем смуљане, запуштене и у основи неразумљиве стварности, стварности лишене муке тумачења.

Призор у сајамском ве-цеу: дечак, вероватно још основац, сакупља са упишаног пода гомилу промотивног материјала Велике Србије. Дечаку је непријатно, па сав црвен у лицу журно уклања доказе своје непажње, као да очекује казну за неки неразумљив грех. Пластична кеса, након организоване посете штанду, распукла се и сада су ту на поду многе фотографије „неосуђеног“, брошуре са бизарним насловима његових „научних радова“, а другови стоје крај њега и зачикавају га. Пријавиће га разредном, кажу.

Банални се насилно свете за своју баналност, а овдашњи краљ баналности то чини врло провидно, остављајући отвореним септичке јаме недавне прошлости

Аутор је визуелни уметник и писац. Добитник je НИН-ове награде за роман Лузитанија. Живи у Београду и Фиренци

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.