Страх од истине

Забранивши улазак песнику, двојици професора и научнику, Мило Ђукановић је поручио да не жели слободу мисли

Nin - - У Фокусу - Чедомир Антић

Са страница старог и угледног београдског, југословенског и српског недељника позивам Мила Ђукановића, ауторитарног, безаконог, бруталног господара Црне Горе да престане да обмањује јавност. Он није способан да донесе стабилност ни у Црној Гори, ни у региону. Притом не мислим да вређам Ђукановића, нити да оспорим његове таленте или му потценим памет. Мора да је тешко било, када је млад остао „сироче“, када се одрекао политичког родитеља и сународника Слободана Милошевића. Одвратно је било продати се да би се опстало. Требало је памети да се превари слободоумни народ Црне Горе, јер лаж да је 1997. донео нешто ново, велика је и очигледна. Шта је тек требало учинити да би обмануо српске странке и митрополита, тако да га они подрже у часовима када подршка франковаца и дрљевићеваца није значила ништа? Када је Слоби и Јовици још требало и да се извињава како би се некако измигољио и остао на власти. Какав је ум онога који је 1988. славио уједињење и још грдио Хрвате и Словенце зато што и они тако нешто не чине, онда 1997. гласао за Милошевића у савезном парламенту и 2007. истурио председника Републике који јавно истакне блискост са Србијом и Русијом; а онда 2014. претвори Гаврила Принципа у терористу, Мојковачку битку прогласи 2016. за глупост, а сада Подгоричку скупштину за злочин?

Нешто се касно сетио Ђукановић пострељаних зеленаша, силованих жена и опљачканих домова. Можда зато што су се и Ђукановићи „ожитили“када је српска војска дошла да им ослободи земљу? То је леп и стари синоним за „најести се“. И као сваки Каин и Јуда зна се кога је ударио а кога издао, тек пошто се намирио. Мотив су биле друге и сваки пут све веће похлепе зле. Нико не одговара за своје претке, али не разумем, да ли је та окупаторска, геноцидна српска војска у своје редове примала и за неколико година у генерале унапређивала бунтовнике од Божића 1919? Чији је деда генерал Мило Ђукановић, војни командант Боке 1941? На чијој је страни био 1918. и 1919?

Али зар је то важно? Мило Ђукановић, који се 1990. на ТВ Политика поносио српским родом и црногорском историјом, говори о стабилности. Никада нисам позвао на обарање његове владе револуционарним средствима или укидање црногорске независности. Да кажем и следеће: када то будем учинио најбоље ће му бити да се одмах преда. Забранивши улазак у Црну Гору највећем српском песнику, двојици професора универзитета и једном научнику, Ђукановић је поручио да не жели слободу мисли, и да се боји истине. Он говори о шовинизму!? Он чија је држава обесправила српски народ у Црној Гори, нају- рила десетине наших професора са посла, кажњавала матуранте зато што им је жао убијене деце, а ученике зато што знају ко им је деда и имењак и поштују га. Он који је напунио затворе српским родољубима међу којима има и народних посланика. Он који руши освећене цркве, а са Томпсоном слави „фра Сатанине месаре“... Он који је избрисао Његоша и Св. Петра Цетињског из школских програма, говори о стабилности и борби против шовинизма?! Ђукановић води партију коју је неко болесном грешком увео у Социјалистичку интернационалу, а познато је да је тој партији циљ стварање црногорске национале цркве.

Ђукановић се мешао у унутрашње ствари Србије 2000, 2008. и 2012, хвалио се да је свргавао и постављао наше председнике. Његова држава је, не питајући грађане, признала независност Косова и Метохије... Последица његове власти је да у Подгорици има више натписа на кинеском него на ћирилици.

Шта је постигао овим својим неделом? Мене је почастио, јер да ме балкански Дебалије и нови Норијега препозна као непријатеља и дин-душманина, није само част већ и испуњена мера чојства и јунаштва којом ће се моји потомци поносити до краја постојања српског народа. Мисли да ће се народ разочарати зато што је председник Србије бржебоље затрпао цело питање сводећи га на конференцију за новинаре, док су ноте и демарши изостали. Ипак, ја бих се на Ђукановићевом месту бринуо. Нико не плаћа десетине хиљада људи да славе дан демократије и ослобођења до ког је дошло када је 1918. српска војска ослободила Црну Гору. Својом охолошћу учинио је да људе са црне листе данас подржавају Александар Карађорђевић, Александар Вучић, Вук Јеремић, Бојан Пајтић, Вук Драшковић, Весна Пешић...

Ово је био један аутогол. Још један ударац у Михизово „дрво неслободе“, које ће слободни народи и грађани Црне Горе ломити док га не сломе. Сигуран сам да ћу једном поново доћи у Црну Гору. Како би рекао један велики српски и црногорски владар, „када Србин више не буде роб“. Бићу тамо када тиранину буде дошао крај. Стићи ћу са слободом.

историчар

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.