Tесно ми отвсюду

Nin - - У Фокусу -

Tесно ми отвсюду! – завапио је Пустињак цетињски оне године кад је писао Горски вијенац. Не знам шта би се могло рећи тачније 150 година доцније. Одиста ни већег признања ни тежег ни тескобнијег часа за реч добитника Његошеве награде – која ми се уручује на Цетињу у Велике дане оне недеље коју наш народ зове Страсном, а на Косову и Страшном. У дане Страдања, издаје и распећа, кад цела земља личи на Гетсиманску башту оцрњену срамом и издајом“.

Да су недокучиви путеви Господњи немам бољих доказа од себе сама и пута који сам прешао до овог дана. Све је било логичније него да се нађем на овом месту. Заснивајући свој живот ниначему, доспео сам овде без сопствених заслуга, правдом и добротом матерњег језика код кога сам се запослио од малена, покоравајући се његовим законима, примајући од Њега налоге и послушања. Живео сам у веку који би имао више разлог да се стиди, него да се „горди над свијема вјековима“, када ни један песник није био Господар, али је многи био пустињак и „сирјак тужни без ниђе никога“. Језик је био онај „што се не шће у ланце везивати“, Црна Гора пустиња у коју је убежао, Његош највећи израз његове слободе. Не само опстанак Црне Горе него и слобода српског народа свели су се на Његошево перо и Његошева уста. Црна Гора се одбранила Горским вијенцем али Горског вијенца не би било без највеће муке и тескобе. Без Горског вијенца српски језик би остао не само без своје најкоренитије и најсложеније него и без своје најслободније и најбескомпромисније речи.

У славу језика Горски вијенац почиње Скупштином уочи Тројичина дне, дана силаска Светог Духа на апостоле. Дух Свети је дар језика, а језик симбол Духа Светога. Пламени језик који је сишао с неба и учинио их синовима божјим, спустио се на Цетиње где су се библијске сцене и судбине још једном обновиле под новим именима.

На Тавору се преобразио Христос, а Тавор је „осамљена гора висока 600 метара“и ко год га је видео није могао да не види колико личи на Ловћен. Изношење крста с Ловћена на Црквине наводи на још једну помисао коју нисам изговарао раније. Наиме, једино достојно место на коме се могао одржати „збор народних првака и потурчењака на договор око народног опстанка“– била је она црквица на врху Ловћена „на измаку земље, надомак облака“.

Ни једно друго место не би својом важношћу и висином толико подвукло значај тих преговора. Да ли је у стварности тако било можемо да се споримо, али држим да је та стварност споредна, јер је стварност песничког дела истинитија и дубља и стварнија. Није ли због те важности и Његошева последња воља била да се сахрани „у ону цркву на врху Ловћена“, која није постала само граничник међу световима него кључно место и његовог спева и наше судбине. Зато је Његош желео да векује не само на врху једне планине него и на месту највеће дубине сопствене песничке творевине.

Један уметник је нацртао капелу на Ловћену као бочицу мастила. Већ век и по нема ниједног пера наше модерне поезије које се није дотакло, ако није и изашло из ове мастионице.

Истина, Његош је испразнио уставу језика која се пунила вековима. Нама је оставио да радимо на водокотлић.

И Његошев трон и уметност и црква одвојени су од државе и сви су сагласни да је тако најбоље, мада су највећи процват доживели док су били заједно. Али у међувремену се се разишли и хартија и живот и поезија и читаоци и језик и стварност. Речи су се завадиле, зна се чија је која. Подељени и сами, разишли смо се са собом и смислом. Део себе не признајемо, не прихватамо да су и они Ми. „Пред смутњама нашим домаћијем / Ствар је турска нака као свадба.“Левор је спреда доспео позади, све идући за оним кога брани. Језик је почео да се бави сам собом, веран некој својој стварности. У неслободи и отуђењу прокопао је тајне пролазе и катакомбе тако да нам велики део модерне поезије личи на лавиринте и подземне градове „на путеве никуда“, које су у прогонству, изнад света, изградили робијаши.

Речено је да је Христос страдао зато што судија није разумио једну метафору. Страдање због неукости и краткоумља никад није престало па га није поштеђен ни Његош, а камоли добитник Његошеве награде. Тврдити да је Његош пјесник мржње и геноцида не значи само порицати цио један космос него немати благог појма шта је поезија и не признавати да пјесник нема других обавеза сем обавезе према језику па ни других судија осим језика.

Нема већег блага него имати толики споменик у језику и од језика, ни већег греха него га скрнавити.

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.