У ФОКУСУ

За Његоша као великог песника нису знали његови савременици. Он сам није доживео ни праве књижевне оцене, а камоли велика књижевна признања. Журио је, у тридесетим Христовим годинама већ је писао тестамент и смирено ишао на позив Господњи.

Високи скупе, био сам од оне деце која се не покривају по глави ни у време највеће хладноће. Укућани су предамном отворено разговарали, јер нисам износио из куће и разглашавао шта су причали. Терали су нас рано на спавање, а ујутру се око нас окупљали да чују шта смо сањали. Дечје главе биле су једини радио-апарати. А снови једине вести и нада да ће једном сванути. Дечји снови су истинити, јер по народном веровању „деци шапућу анђели“.

Све оно што се шапутало и крило у девет јама разгласио сам на сва звона у књигама које су добиле ово признање.

Желео бих да мој случај охрабри некога ко без икога и ичега овога часа заснива свој живот ниначему, на мутном осећању матерњег језика.

Онај сан да ће једном сванути још се није остварио. Црна Гора не може видети своју срећу у несрећи српскога народа. А највећа одговорност пада на оне који су криви што се обрачун са српским народом данас у целом свету доживљава као обрачун са последњим остацима комунизма.

Примам Његошеву награду с узбуђењем и осећањем највеће части и захвалности. Њен новчани дио прилажем Митрополији црногорској, на ћивот Светог Петра Цетињског. (Реч приликом уручивања Његошеве награде у Цетињу, на Велики уторак 1998)