Нема реформе без политичке подршке
НИКА ГИЛАУРИ, БИВШИ ПРЕМИЈЕР И МИНИСТАР ФИНАНСИЈА ГРУЗИЈЕ
На Дуинг бизнис листи Светске банке Грузија заузима шесто место. Иза тог успеха стоје године тешких реформи бирократског и економског окружења, смањење администрације, реформа пореза, отпуштање вишка радника
Незадовољан падом са 43. на 48. место на Дуинг бизнис листи Светске банке, која рангира 190 земаља света на основу услова пословања, председник Србије најавио је смене на челу јавних предузећа, а киван је и на поједине министре. Иако ни у једној од анализираних категорија Србија није назадовала, њен напредак није био довољан да барем задржи прошлогодишњу позицију, јер су неке друге земље биле брже. Међу њима и Грузија, која се за последњих 12 месеци успела са деветог на шесто место, испред готово свих развијених европских економија, али и испред САД и Велике Британије. Реформске искораке ова земља почела је да прави након свргавања бившег председника Едварда Шеварднадзеа, а од 2004. до данас попела се на Дуинг бизнис листи за 106 места.
У разговору за НИН, бивши министар финансија, а онда и премијер Грузије, Ника Гилаури, говори о искуству у спровођењу крупних реформи које су биле једини начин да његова земља оствари економски раст и постане уређенија економија. Гилаури данас води консултантску кућу Реформатикс, која, између осталог, грузијски рецепт преноси у неке друге земље, ради и за амерички Мекинси, а своје искуство на местима министра финансија и премијера (министар од 2007. до 2009, а премијер од 2009. до 2012) описао је и у књизи Практична економија.
Разговор за НИН почиње констатацијом да у Грузији, када су отпочињали неопходне реформе и начинили најзначајније кораке, нису ни знали шта је Дуинг бизнис листа. „Грузија је била земља у којој се тешко живело и коју
је нагризала корупција. Једноставно смо морали да кренемо у реформе, а онда смо добили и потврду из Светске банке. Скочили смо током једне године са 112. на 37. место, иако нисмо знали да се то рангира, ни шта је, а онда су нас они позвали и саопштили да смо направили највећи скок“, присећа се Гилаури.
Грузија је једна од земаља са највећим напретком. Већ неколико година налази се на листи првих десет и напредује и даље. Како сте успели да спроведете тако оштре реформе?
Најзначајније код реформи које смо спровели је што се након свих ових година испоставило да су и те како одрживе. То није било нимало лако путовање, али је биле занимљиво. И неопходно. Морали смо једноставно да реформишемо бирократију, да смањимо јавни сектор, да поједноставимо процедуре, како бисмо олакшали пословање и да смањимо корупцију која је била огромна. Желели смо да створимо јавну управу која је ефикасна и сервис грађана. А како смо то урадили? Много смо експериментисали, да бисмо утврдили шта је и како могуће спровести у Грузији, а да то буде успешно и одрживо на дужи рок. Уводили смо иновације, смишљали решења, а све са циљем да те реформе буду на крају у интересу наших грађана. Да њима олакшамо живот, а привреди пословање.
Шта је за вас најважнији корак?
Две ствари које смо урадили биле су кључне за реформу администрације. Једна је да ћутање значи пристанак, односно да уколико ви у одређеном року
не добијете одговор из државне управе, то значи да је одговор да. Уколико сте тражили дозволу, и нисте добили одговор у прописаном року, сматрало се да је дозвола издата. Друга реформа је да ниједна владина агенција или управа не може од вас као грађанина да захтева да јој прибавите неки додатни документ, који издаје нека друга државна агенција. Другим речима, уколико се ви обратите једној служби, а њој је потребан документ из неке друге службе, она сама то мора да затражи, а не да шаље грађане од шалтера до шалтера. То су били покретачи даљих реформи, јер због њих администрација је била приморана да пронађе начин да поједностави процедуре и прописе, како би и себи олакшала посао.
Једноставније процедуре носиле су са собом и потребу да се отпуштају запослени у државној управи. Србија са тим каска више од деценије.
Јавни сектор смо морали да смањимо значајно, за 25-30 одсто. Најпре смо се решили неких агенција које нису доносиле ништа добро држави, а успоравале су привреду. Наравно да је било отпора, поједини министри нису желели такве реформе јер они тиме губе моћ коју су имали. Али морали смо да реформишемо администрацију, јер је Грузија била у тешкој економској ситуацији. Стање у Србији је далеко боље, нисам присталица да се одређени рецепт примењује на сваку земљу. Све зависи од прилика и циља који желите да постигнете. Ми смо желели ефикасну, некорумпирану, оптималну државну управу која би била одличан сервис грађанима и привреди. Морали смо да смањимо број људи и убрзамо процедуре.
То желе сви, али је политички тешко спроводиво. Да ли је партијска подршка заправо кључ успеха тешких реформи?
Нисам никада био члан партије, ја сам технократа. Мој задатак је био да створим економско и регулаторно окружење које ће допринети расту Грузије. И то раст БДП-а, када се искључи учешће нафте и гаса, односно природних ресурса. Имао сам отпоре, али министри су недвосмислено знали да морају бити део тима или губе позицију. Увели смо кључне индикаторе учинка и они су квартално мерени. Морали су да испоручују резултате и да нас о тим резултатима обавештавају. Најбољи, не министри него запослени у њиховим ресорима, остваривали су право на бонус. Мислим да је кључ у томе да имате и штап и шаргарепу. Са једне стране, знали су да без резултата нема ни радног места, а са друге стране, за успешне реформе следиле су адекватне награде. Бонуси за министре били су сачињени тако да половина бонуса зависи од његових резултата, а друга од укупног учинка, што је доприносило томе да сви имају заједнички циљ, а то су реформе као услов за бржи и већи економски раст Грузије.
Али, да ли би то било могуће да нисте имали подршку партије да отпуштате и правите резове?
Не би. Немогуће је спровести реформе без подршке партије. Имао сам огромну подршку да спроведем реформе, партија која ме је изабрала имала је скупштинску већину и брзо и лако су се усвајали неопходни закони. Партијска подршка је била јака и то је омогућило спровођење реформи.
Отпустили сте у једном дану 18.000 саобраћајних полицајаца. На какав је то одјек наишло у јавности?
Јавност је била одушевљена. То није формула коју бих икоме другом саветовао, али саобраћајна полиција је била најкорумпиранија у држави. Када смо у једном дану све отпустили, сви су били одушевљени, јер су им сваки дан ти полицајци загорчавали живот. Протест је трајао два сата, а онда су они схватили да немају подршку јавности и да не могу ништа да учине. Четири месеца смо били без саобраћајне полиције, саобраћај је функционисао још боље него са њима, а онда смо регрутовали младе, енергичне, некорумпиране полицајце. Дали смо им пристојне зараде и створили потпуно другачији систем у којем је потребно олакшати возачима и учесницима у саобраћају, а не обрнуто.
Једна од реформи била је и повећање плата у јавној управи како би се она мотивисала да буде успешнија.
Немогуће је очекивати да службеници са мизерним платама одолевају корупцији. Они имају морални изговор да је корупција једини начин да прехране породице. Зато, ако желите некорумпирану, здраву, ефикасну управу морате им дати адекватне зараде, ако не веће, онда не мање него што су у приватном сектору. Са друге стране, систем мора бити такав да запослени у њему знају да са корупцијом нема шале и да ће свако, без изузетка, бити кажњен ако уради нешто мимо закона. Или ће изгубити посао или ће завршити у затвору. И то важи за свакога. Нема заштићених. Имали смо и акције лажних купаца, тако што су наши запослени одлазили на терен и проверавали, као лажни купци, како се администрација понаша и какав је ниво услуга које пружају грађанима. Рецепт је заправо мешавина казне и награда. И једне и друге су важне за ефикасност.
Јавни сектор смо морали да смањимо за 30 одсто. Најпре смо се решили агенција које нису доносиле ништа добро држави
У Србији је проблем партијско запошљавање, а томе су склоне све партије на власти, од почетка транзиције до данас. Да ли сте се и како томе супротстављали?
То је озбиљан проблем у свим земљама, а нарочито овим транзиционим. У Грузији је то нарочито било изражено у државним предузећима, не толико у самој управи. По природи су државна предузећа мање ефикасна, а успут су оптерећена и чињеницом да свака политичка партија има обавезу да онима који је подржавају обезбеди радно место у неком од тих предузећа. Зато смо се одлучили за приватизацију државних фирми, како бисмо избегли могућност страначког руковођења и запошљавања, а у оним предузећима која нисмо желели или могли да продамо, увели смо правила издавања еврообвезница и листирања на берзи, како би њихов рад био транспарентнији и подложнији контроли. Бонуси директора тих предузећа везани су управо за берзанску цену обвезница предузећа којим руководе. То је допринело да та предузећа морају да раде што успешније, да постану комерци-
Нисам никада био члан партије. Имао сам отпоре, али министри су знали да морају бити део тима или губе позицију
јална и профитабилна, јер је у интересу њиховог руководства било да буду што успешнија, а они су онда морали некако да се супротстављају и покушајима партијског запошљавања. Не кажем да запошљавања по том кључу није било и да су увек одолевали притисцима из политичког естаблишмента, али реформе су направиле неки ред и смањиле то на разумну меру. Политичког прилагођавања је наравно било, али кључне одлуке су ипак доносили они који су у том тренутку били најприкладнији за ту позицију.
За крај, једна од важних реформи била је и пореска. Смањили сте значајно број пореза. Је ли то довело до пада пореских прихода и како сте то превазишли?
Број пореза смањили смо са 21 на шест. Смањили смо и пореске стопе, а притом нисмо уводили прогресивно опорезивање. Стопе пореза биле су исте за све, без обзира на висину зараде или прихода. И порески приходи су порасли са седам на 25 одсто БДП-а. Код таквих одлука најважније је анализирати колика је стопа сиве економије и колико се увођењем те економије у легалне токове могу повећати порески приходи. Грузија је имала веома висок проценат сиве економије, ми смо смањили порезе и онима који су избегавали пореске обавезе и радили на црно, рекли - добро, прошлост ћемо вам заборавити, али од сада ћете своје обавезе плаћати 100 одсто. Мој савет свакој влади је да пронађе формулу како да смањењем пореза не смањи буџетске приходе, већ да они барем остану исти, ако већ не могу да порасту. Ако је стопа сиве економије велика и ако постоји процена да велики део привреде не може да измирује високе порезе, онда је потребно спровести пореску реформу и смањити стопе, а са друге стране, пооштрити прописе и контролу како би сви плаћали порез. Јер, најважније је направити окружење које ће бити подстицајно за привреду и мере које ће чинити да сви учесници буду једнаки и да порези и обавезе важе за све, под истим условима.