Национализација није решење за глобализовани свет

Ако демократија значи да они којих се нешто тиче о томе треба и да одлучују, онда су у данашњем свету националне одлуке увек донекле недемократске

Пао је и Бразил, ко је следећи? Ауторитарни популизам тресе кости западног света, чија се либералност до јуче чинила монолитном. Михаел Цирн, један од директора Центра за друштвена истраживања у Берлину, одржао је на позив фондације „Хајнрих Бел“прошле седмице у Београду предавање о разлозима успеха овог издања деснице.

Зашто ауторитарни популизам цвета?

Можемо разликовати економско, културолошко и политичко објашњење. Економско указује на губитнике у глобализацији и растућу неједнакост унутар многих друштава. Поражени у глобализацији организују се против либералне, космополитске елите, и то објашњење има неки емпиријски темељ, који смо видели приликом брегзита, када је подршка изласку Британије из ЕУ била велика у „појасу рђе“северне Енглеске, а делимично и у САД, где су избори одлучени у градовима старе индустрије, при чему видимо и да није нужно реч о најсиромашнијима, већ о онима који губе економски статус.

Сматрате, међутим, да то објашњење није потпуно...

Ако је реч углавном о економији, о жељи да држава обезбеди социјалну заштиту, зашто људи гласају за Трампа или Берлусконија, који су по свим објективним параметрима и сами део елите, а не за партије левице, које обећавају јачу заштиту? Друго питање јесте зашто тај популизам управља и глобализационим добитницима попут Турске, чије стопе раста у последњих двадесет година немају конкуренцију у овом делу света. Најзад – зашто чак и стабилне, богате демократије, попут скандинавских, имају двадесет или двадесет пет одсто подршке десничар-

ском популизму, а тамо је неједнакост знатно мања него у САД или Великој Британији?

Културолошко објашњење чини се емпиријски нешто јачим. Говори се о контранападу „традиционално модерног“живота индустријског друштва, које је у последњих петнаест или двадесет година преплављено веома радикалном либерализацијом – мултикултуралношћу, ЛГБТ покретима и сличним. Подршка ауторитарном популизму може се, дакле, делом схватити као отпор поблесавелом либерализму; либерализму који неким људима више није схватљив. Рецимо, прво што је нова левичарска градска власт Берлина објавила било је да више неће бити родне сегрегације у тоалетима зграде градске владе. То је можда добро, али питање је да ли људи то сматрају најважнијим. Мислим да се покрет који је изворно тражио толеранцију и плурализам готово претворио у механизам друштвеног истицања. У западној Европи морате да живите у граду, треба да имате бар неколико пријатеља у ЛГБТ заједници; ако их немате, сматрају вас веома традиционалним. Против тога је протест усмерен, и ту се економско и културно спајају у виду страха од губитка статуса, који је суштински мотор мржње против либералног космополитизма.

Чини се, дакле, да либералној политици леђа окреће и средња класа, јер је и њу изневерила.

Хилари Клинтон је имала више од 80 одсто гласова у сваком од десет највећих градова. Доналд Трамп је пак имао више од 90 одсто у многим сеоским подручјима. Чак и у најврелијим данима класног конфликта било би тешко наћи област у којој су социјалисти или конзервативци добили те проценте, и то говори о оштрини поделе. Јасно је да људи који живе на селу нису нужно сиромашнији, реч је и о делу средње класе, и о страху од губитка и економског и друштвеног статуса.

Постоји, међутим, и треће објашњење, које бих можда назвао и најважнијим. Последица успона стабилних демократија јесте сасвим нови вид вођења политике. У политици двадесетих и тридесетих прошлог века барем су гласачи и представници радничких партија били део исте културе. Данас између представника социјалдемократске партије и класичног социјалдемократског гласача постоји огромна социјална дистанца. Партије су се упуштале у компромисе јер су хтеле да обухвате разноврсне групе, довеле су експерте да би нагласиле заједничке интересе, и све важније су постајале установе попут судова, банака, европских или међународних институција, где се не одлучује по већини већ по експертизи. Људи су то у неком тренутку схватили и „узвратили већином“, коју десничарске популистичке странке подвлаче.

Мислите ли да је такве установе, попут Европске уније, могуће реформисати или да ће оне остати беживотни бирократски механизми?

Не бих тврдио да су политике Европске комисије, рецимо, биле горе од политика већина држава чланица. Чак бих рекао да су у бројним приликама биле боље. Проблем је што се те одлуке мање-више доносе иза затворених врата, што унутар тих институција нема видног политичког надметања за најбоље решење. Ако се на крају таквог процеса човеку решење не допадне, он има две могућности – или да каже „Па не допада ми се, али прихватићу јер ми се допада ЕУ“, што функционише неко време, али не дуго, или да каже „Не свиђа ми се, и зато ми се не свиђа ЕУ“. Како би се то избегло, може се ојачати парламент, можда и организовати понеки референдум на европском, а не на националном нивоу. Ако би Европљани гласали заједно, то би створило осећај заједнице која је одлучила о неком проблему.

То се може под условом да се космополитски либерализам не налази већ на списку списканих идеологија...

Ако закључите да европске институције треба да буду демократскије, постоје две могућности – једна је поновна национализација, а друга демократизација. Поновна национализација не може да буде решење у глобализованом свету, јер он није више глобализован само политичким одлукама, већ и развојем наших технологија. Све одлуке које ће британска влада донети ван Европске уније утицаће и на друге Европљане. Често користим пример људи који живе на пацифичким острвима. Они ће изгубити не само домове, већ и државе у наредних десет или петнаест година, то је до сада готово извесно, и изгубиће их због климатских политика на које никако нису утицали. Ако демократија значи да они којих се нешто тиче о томе треба и да одлучују, онда су у глобализованом свету националне одлуке увек донекле недемократске. А нису ни ефикасне, јер су велики проблеми са којима се данас суочавамо, попут уређивања финансијских тржишта, климатских промена, интернационални тероризам – међународни. Они који заступају поновну национализацију воле да миграције представљају као велики проблем, јер ту могу да понуде решење – могу да затворе границе. Али климатске промене или финансијска тржишта немају националних решења, и зато не воле о њима да причају.

Како дефинишете „кинески модел“, који се не уклапа у европску дихотомију либералног и ауторитарног?

То није облик стаљинистичког тоталитаризма, где политички подсистем потпуно контролише све друге подсистеме. Кинеска посебност је та што оставља прилично аутономије економском подсистему, а по ономе што сам видео и чуо од кинеских колега – и научном подсистему. Они су много модернији, па и критичнији према влади од руских научника. То није, дакле, ни ауторитарни популизам Путина, јер Кинези схватају економску вредност отворених граница, па донекле и бране међународни поредак против ауторитарних популиста. Када је Трамп објавио трговински рат, Кина је постала бранилац Светске трговинске организације наспрам САД. Са друге стране, Кинези наравно не желе да се међународне институције мешају у домаћа питања о људским правима, демократији, итд. Оно што у последњих пет-шест година видимо у Кини, назвао бих новим обликом модерног тоталитаризма, који користи дигиталне технологије да прилично целовито контролише људе.

Кинеска посебност је та што оставља прилично аутономије економском подсистему. Они су много модернији, па и критичнији према влади од руских научника