Лекције европске трагедије

ВЕК ОД ЗАВРШЕТКА ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА

Nin - - Садржај - СТЕФАН СЛАВКОВИЋ

Данас, када Велика Британија преговара о изласку из Уније, Русија шири свој утицај и територије, а десница јача незаустављивом брзином, ваља се сетити да се историја понавља онима који раде исте ствари очекујући другачији исход. Немци су ту лекцију савладали и ено их на врху ЕУ

Данас, када Велика Британија преговара о изласку из Уније, Русија шири свој утицај и територије, а десница јача незаустављивом брзином, ваља се сетити да се историја понавља онима који раде исте ствари очекујући другачији исход. Немци су ту лекцију савладали и ено их на врху ЕУ

Позната је теза историчара Ерика Хобсбаума да се читав 20. век заправо згрчио у период од почетка Првог светског рата до пада комунизма. Изузетно је мало хронотопа који могу подупредити ову тезу, али је, рецимо, Сарајево један од њих, с обзиром на то да је у њему из принципа отпочео Први светски рат, а да се пад југосоцијалистичког пројекта као ретко где другде насилно преломио током његове опсаде у првој половини деведесетих. Други би могао да буде један вагон

– чудо је историја, у свашта може да стане – и то специјални вагон француског маршала Фердинанда Фоша у граду Компјењу, у којем су силе Антанте 11. новембра 1918. у 11 сати потписале примирје с Немачком, чиме се окончао Први светски рат. Тај гвоздени симбол коначно укроћене наде и краја највећег дотадашњег ратног разарања је још два пута остварио свој пуни потенцијал – први пут 1940, када је Адолф Хитлер из Фошовог седишта ликујући прихватио француску предају нацистима, а други пут 1945, када је заједно с остатком Берлина сравњен са земљом за време савезничког бомбардовања.

Документ који је потписан датума који се данас међународно слави као Дан примирја у Првом светском рату, обезбедио је тек неопходно смиривање тла пред Версајски мир, који је потписан 1919. године, тачно пет година након атентата на Фрању Фердинанда. Италија, Француска, Уједињено Краљевство и САД су склонили четрнаест тачака америчког председника Вудроа Вилсона с преговарачког стола, премда је тај документ према општој процени представљао добру почетну позицију, иако не обавезно потпуно примењиву у европским условима. У међувремену су разрадили нацрте сопствених услова и дали су их немачкој влади на потписивање под претњом инвазије у року од 24 часа. Први демократски изабрани немачки премијер Филип Шајдеман је одбио да га потпише, па је уместо тога парафирао своју оставку. Министар војни Херман Милер и министар за колоније Јоханес Бел су учинили неизбежно, јер је немачка војска била одвећ слаба да би се супротставила могућим нападима.

Разлози због којих се дотучена Немачка није лако одлучила на мир вероватно ће увек бити предмет опречних тумачења. Чињеница је да су нарочито европски противници Немачке мир условили понижавањем званичног Берлина, али је питање колико је та тактика, колико год реваншистички била заслађена, а ратним разарањима оправдана, била учинковита. Немачка је морала да одустане од статуса колонијалне силе и да своје поседе у Африци и на Далеком истоку препусти мандатима Лиге народа. Морала је да одустане и од територијалних претензија, те је била принуђена да неким подручјима призна независност и суверенитет, а нека друга да уступи околним државама – укупно 65.000 квадратних километара, од којих је највећи део, истини за вољу, силом кроз историју узела. Сву производњу угља у Сарском басену усмеравала је ка Француској, чије је руднике већином била онеспособила у рату. Њена војска није смела да броји више од 100.000 војника, а Рајнски слив постао је демилитаризо-

вана зона под будним оком Енглеза и Француза. Највише контроверзи су, међутим, изазвала два услова – Немачка је морала да преузме комплетну кривицу за Први светски рат – данашњим речником речено, да призна да је „геноцидна“– а континентална разарања морала је да надокнади репарацијама у износу од 132 милијарде марака, или 442 милиона данашњих америчких долара.

Економиста Џон Мејнард Кејнз, иначе један од британских изасланика на преговорима, критиковао је Версајски мир, јер је сматрао да је његова превасходна сврха економско понижење пораженог које не може да има позитиван ефекат. С друге стране, британски историчар Корели Барнет сматра да је његова драконска димензија последица немачке осионости из времена док су мислили да ће из рата изаћи као победници. „Треба погледати сурови садржај Споразума у Брест-Литовску којим је Немачка посрамила Русију, која је у рату изгубила трећину становништва, девет од десет рудника угља и половину индустријске инфраструктуре. Версајски мир у поређењу с тим личи на најобичнију пацку“, написао је Барнет.

Било како било, чак и делимично спровођење свих одредаба контроверзног мира умногоме је допринело стрмоглавој економској кризи у Вајмарској републици. Предратна Немачка је рат финансирала задуживањем, јер је била убеђена да ће у рату победити. Током разарања, један долар могао је да купи 7,9 марака; у новембру 1923, вредео је чак 4,2 хиљаде милијарди марака. Огроман ратни дуг додатно је отежан наметнутим репарацијама које су морале бити исплаћене у угљу, због чега су Француска и Белгија окупирале читав рурски басен. Један рударски штрајк био је довољан да Немачку потпуно баци на колена. Стабилизација марке уследила је 1924, али су последице већ биле превелике. Неуспели покушај комунистичке револуције у Хамбургу 1923. такође је имао далекосежне импликације – социјалисти су интерно заратили с комунистима, тиме поделивши левицу, а конзервативни слојеви окренули су се од либералних политика ка националистичким. Мало помало, велики број Немаца тражио је истовремено и жртву и вођу. Прво је нашао у Јеврејима за које је веровао да се због међународне умрежености и традиционалне трговачке ухлебљености богате на рачун немачке беде, а потоње је нашао у неталентованом сликару огромне харизме, смешних брчића и велике жеље за осветничким уништењем. Отуда се Версајски мир неретко помиње као један од темеља успона нацизма као перверзне идеологије, па и отпочињања Другог светског рата.

Из данашње перспективе, међутим, Први светски рат се заиста указује као закаснели раскид с монолитношћу грађанског 19. века чија нерешена питања и данас одјекују. С његовим крајем, аристократија и наднационална царства су нестали са светске мапе, макар формално, а комунизам, нацизам, фашизам и либерализам постале су нове алатке у осмишљавању никада фрагментарнијег света. Та превирања и даље трају, те ако се чинило да је капитализам отупео српове и разбио чекиће и свастике, то је учинио тек привремено. САД су се први пут указале као природни савезник слободног света, макар на први поглед. Тадашња бахата западњачка територијална цепкања Блиског истока неће бити анулирана ни за стотину година, вероватно. Како запажа историчар Енди Најдел, и наменска ратна индустрија је била први пут демонстрирала своју исплативост. Ратовање је 1914. више личило на оно из Наполеоновог доба него на борење 1918. године, када су рововске кланице, авионско засипање бомбама и подморничко шпијунирање међународних вода, иако заправо новине, већ представљале предуслов сваког озбиљног конфликта. Неспорно је и да су ратне околности драстично убрзале технолошке пробоје на пољу медицине и науке, а пропаганда се први пут опасно приближила уметности у виду филмова, постера и књижевних урадака.

Вероватно најпозитивнија последица Првог светског рата биле су дипломатске и политиколошке анализе које су претходиле Другом светском рату и које су након пада нацизма довеле до стварања Европске уније – не због уније као такве, већ због суочавања са чињеницом да је рат на Старом континенту могуће избећи само ако се све државе на њему одрекну дела свог суверенитета. Данас, када Велика Британија преговара излазак из уније, Русија шири свој утицај и територије уз помоћ проруских покрета у околним државама, а десница јача незаустављивом брзином, ваља се сетити да се историја понавља онима који раде исте ствари очекујући другачији исход. Немци су ту лекцију савладали и ено их, истовремено у срцу и на врху ЕУ.

Из данашње перспективе, међутим, Први светски рат се заиста указује као закаснели раскид с монолитношћу грађанског 19. века, чија нерешена питања и данас одјекују

Историјски вагон: У Компјењу, силе Антанте 11. новембра 1918. потписале су примирје с Немачком

Страдање: У бици на Галипољу погинуо је велики број аустралијских војника

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.