ИМА ЛИ ДИЈАЛОГА ПОСЛЕ СМРТИ

Београд, Приштина, Париз

Nin - - Садржај - ДРАГАНА ПЕЈОВИЋ

Диспропорционално снази заједнице коју представља на међународној сцени и обрнуто пропорционално учешћу те заједнице у Првом светском рату Хашим Тачи добио је, на опште чуђење и Вучићево згражавање, уважено место на церемонији прославе стогодишњице примирја и искористио га, дабоме, да проћаска чак и са јединим (осим Кине) савезником који Србија по косовском питању данас има. Као и пре стотину лета, реч је о Русији (којој је наместо Кине, ономад друштво правила Француска у чијој се престоници збива свечаност 2018) на чијег је председника косовски наводно оставио добар утисак. Испод серије фотографија са Владимиром Путином, Тачи је на свом налогу на Твитеру написао: „У Паризу сам се састао са председником Руске Федерације, са којим сам разговарао о дијалогу о нормализацији односа између Србије и Косова и свеобухватном, правно обавезујућем споразуму. На ову тему, председник Путин је био јасан: Ако ви (Косово и Србија) постигнете мировни споразум, Русија ће га подржати.“

Симболичке паралеле не утичу на суштинске историјске и чињеничне разлике оног у односу на ово време, али истовремено нису и једине које се колоквијално и тек за потребе новинског чланка могу повући. И пре лета 1914. Русија је, за разлику од Аустроугарске и Немачке, прижељкивала да се српско питање у Босни и уопште, као жуљ у ципели хабзбуршке империје и њеног северозападног суседа, „излечи“третманом целог тела. Односно, међународном конференцијом која би се догодила као пакет-аранжман свих „несугласица“које је Русија, далеко од Србије и Балкана, имала са потоњим ратним непријатељем, али и савезницима.

Пропаст бриселског дијалога, који је, осим званичника Београда и Приштине, недавно објавио и шеф руске дипломатије, није ништа друго до понуда да се о жариштима уговори пакет-аранжман. Повратак на Резолуцију СБ УН 1244 Сергеј Лавров предлаже између осталог инспирисан неспособношћу Европске уније да приведе Приштину реализовању минимума договореног (као што је формирање Заједнице српских општина), али пре свега из Америке подстакнутим напорима да се формира војска Косова. И овог пута, конференција која укључује решавање кримске кризе, ситуације у

Јужној Осетији и Абхазији и на другим жариштима, Русији одговара - али то не значи да је Лавров у криву у погледу способности ЕУ да „посредује“на косовском жаришту.

Аргумент више је и мали трговински рат који је влада Косова, не скривајући политичке мотиве, покренула као одговор на „дивљу кампању, антикосовско, скандалозно, противевропско“и свакојако још, мада не прецизирајући и тачно које - понашање Србије. А по обећању Беџета Пацолија, заменика тамошњег премијера, мера да се за робу из Србије и Босне и Херцеговине повећа порез за 10 одсто - само је прва у низу којима ће „Србија платити цену“. Не марећи за споразум ЦЕФТА и обавезе проистекле из те организације, којој Косово у овом тренутку председава, у влади Рамуша Харадинаја постоји свест о томе да реципроцитет не би имао смисла на тржишту централне Србије која у размени са Косовом има (вероватно највећи) суфицит. Ван КиМ, у Србији је веома мало робе пореклом из јужне покрајине, па сад Београд вага да ли би узвраћање трговинским баријерама нанело штету Приштини довољну да оправда практично поништавање договора из ЦЕФТА. Тим пре - што је већи суфицит, извеснија је штета по српске произвођаче. А ту је, као и увек кад је Косово у питању, и дилема из Устава. Коме би Србија, заправо, повећала порезе? Самој себи? Роби из сопствене покрајине? Хоће ли истом мером, онда, Београд поступати и са робом из Војводине?

Да не претерујемо са покушајима да ситуационо одговоримо на питања која имају само један логичан одговор, ако је КиМ део Србије, ево података Привредне коморе. Укупан промет робе између централне Србије и КиМ, за девет месеци прошле године износио је више од 366 милиона евра, а 13 одсто више у односу на исти период годину дана пре (2016). Трговинска размена је, према подацима из Приштине, достигла 500 милиона евра и годишње расте за пет процената. Тако се, према речима Марка Чадежа из ПКС, размена увећава, а он то најбоље зна, јер је пре свих државних органа (иако званично још увек наглашава и Метохију, уз Косово) отворио представништво тамо, као у иностранству, и пробио брану билатералним односима.

Европска комисија саопштила је тим поводом да очекује од Приштине да се у потпуности усклади са својим обавезама према ЦЕФТА и да опозове мере против робе из Србије и БиХ. Харадинај се осврнуо преко рамена и још једном позвао на прекид разговора са Србијом.

Након још једног невољног дуго очекиваног састанка код Федерике Могерини, и Вучић и Тачи, свако у својим медијима, објавили су прекид дијалога док друга страна не попусти. Иако се високој представници жури пред изборе у Унији, као ономад и њеној претходници Кетрин Ештон која је, подсећамо, на самом крају манадата оставила потписан Први споразум о нормализацији, Вучић и Тачи се нису састали ни у Паризу поново, како се недељама спекулисало да ће се догодити. На Дан примирја нико се није примирио већ је, напротив, Вучић наредио прекид разговора на свим, и нижим нивоима, и да нема више одласка у Брисел док Приштина не повуче трговинске баријере. С друге стране, Харадинај, с улогом лошег полицајца у игри одуговлачења, поручио је ЕУ да неће бити наставка дијалога док Косово не уђе у режим визне либерализације. Тачи, добри полицајац, као што је уосталом и српски председник споља гледано - поручио је не Харадинају, него Вучићу - да разговор не може да се води ултиматумима. Да није уистину доказ неспособности Уније да управља процесом договарања, било би досадно бесконачно понављање тих драмских елемената.

Не разумевајући још увек да је и сам дијалог као размена аргумената, теза и антитеза - узбудљив драмски елемент, ако им је до драме, лидери су дијалог проглашавали мртвим док он изгледа стварно није нестао. Под условом да дијалог (било који) може да умре, брзо ће бити јасно и коме то стање одговара, а ко прижељкује његову реанимацију.

Јер и из коментара које шаље званични Београд, министар спољних послова пре свих, чини се да су руке већ подигнуте у знак одустајања. Ивица Дачић ставља (или препознаје) понашање приштинских званичника у контекст унутрашњих потреба, негира могућност пријема Косова у Интерпол на чему се активно лобира и у чему, по њему, као и на другим фронтовима Приштини помаже Вашингтон. Али на помен војске, Дачић престаје да глуми лежерност. Каже да косовски Албанци на тај начин хоће да прете Србији. „Могу они да припремају (пукове), али ми већ имамо припремљене, па ако ћемо да се боримо, хајде да се боримо. Али, ово је 21. век, где живе они“, пита се министар, који ће у ишчекивању седнице Савета безбедности УН посвећене извештају о КиМ поново спустити лопту. Ако није реч о одустајању, онда јесте о тврђењу пазара, у ламентирању над тежином ситуације као последњем упоришту „разоружаног“преговарача.

Да бар није заборавио на такозвани унутрашњи дијалог из којег је очекивао да се изнедри свенародно разумевање за коначно решење косовског питања, данас га не би притезала и Српска православна црква или бар не би толико очигледно. На закључак Сабора СПЦ да се КиМ не сме делити ни разграничавати, да то није само политичко питање над чијим решавањем „монопол имају државни органи“и да се страхује да би под изговором разграничења могао да се одвоји најважнији део КиМ - Вучић је скочио као опарен и поручио цркви да се не меша. Изнети став суштински је поновљен са претходног Сабора у мају, и на њега су се позивали игуман Сава Јањић и владика рашко-призренски Теодосије - пре него што их је власт обележила као државне непријатеље.

У Паризу, међутим, тамо међу савезницима, разграничење први пут одобравају и европске дипломате. Нема црвених линија, поновили су Французи речи које смо недавно први пут чули од Американаца. На шта се не би освртао творац унутрашњег дијалога да је дијалог и желео да води. Имао би договор с грађанима, црквом, странкама, па би га мање болело и што је Тачи био почасније смештен на церемонији у Паризу од њега и што накнадно извињење француског амбасадора нема исти ефекат као слика коју је гледао свет.

У Паризу, тамо међу савезницима, разграничење први пут одобравају и европске дипломате. Нема црвених линија, поновили су Французи речи које смо недавно први пут чули од Американаца

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.