СИЛА ПРОТИВ ИСТИНЕ

Суђење НИН-у

Nin - - Садржај - САНДРА ПЕТРУШИЋ

Након одлуке Касационог суда да обори ослобађајућу пресуду

НИН-у, може се закључити само једно: уместо да Небојша Стефанoвић искористи ресор на чијем је челу и установи

ко је „главни фантом из Савамале“, одлучио је да иде по судовима све док неки не попусти и донесе одлуку да је

НИН крив

Представљајући се као приватно лице а користећи моћ коју поседује као министар силе, Небојша Стефановић је затражио ревизију пресуде Апелационог суда по којој свој буџет није успео да увећа за тражених 300.000 динара колико би му, по његовој процени, било довољно да преживи душевни бол који му је нанео НИН. И Небојша Стефановић је као приватно лице, никако као потпредседник Владе и потпредседник странке која је правосуђу ставила амове, добио ревизију од стране Касационог суда и одлуку којом се поништава ослобађајућа пресуда НИН-у, а предмет поново враћа Апелационом суду, који није у довољној мери проценио његову душевну бол. Неуобичајено, или како је то окарактерисао НИН-ов извор из суда, „нешто што се напросто не ради“, чак ни у земљи попут Србије. Бар Србије каква је била пре напредњака, или каква је била пре него што су се напредњаци толико осилили да су одлучили да посегну чак и за изменама Устава по којима би постали легитимни власници правосуђа.

Али хајде да замислимо хипотетичку ситуацију у којој би оно што се дешава тренутно било логично.

Рецимо, као олакшавајућа околност овог несвакидашњег потеза могла би да се узме потреба Касационог суда да „награди“Небојшу Стефановића јер је у претходне две и по године, од када је у Савамали срушена правна држава и од када је НИН почео редовно да пише о томе, учинио све што је у његовој моћи да је поврати и да докаже да је то био ексцес какав ни он ни Влада у којој је неће трпети. И након свих тих напора, сада када је случај рушења у Херцеговачкој решен, јасно је да је НИН жестоко повредио част и углед Стефановића износећи оптужбе да је одговоран за рушење у Савамали, чак иако није лично рушио, јер је својим одбијањем да ради посао за који је плаћен од наших пара то и те како омогућио. Међутим, он је својим делима доказао да му је свака реч била на месту, па чак и када је тврдио да у НИН-у раде осведочени лажови (то никако није напад на углед и част новинара НИН-а, с обзиром на то да се у реч силе и актуелне власти не сумња) јер је дао све од себе да би открио ко је рушио у Савамали. Тежак посао захваљујући "савршеном" злочину и "мизерним" траговима који су остали иза њега: извршен је у центру града, на месту покривеном камерама где је могуће проверити све телефонске комуникације, дивљали су људи у црном пред бројним грађанима и користили су тешку механизацију која би и са Месеца могла да се види. Притом у недостатку сведока (Електродистрибуција Србије је угасила струју баш када треба, Паркинг сервис је послао „пауке“да покупе возила која су сметала „фантомима“да превезу механизацију, градске комуналне службе су почистиле место злочина пре него што се Стефановић пробудио. Али су сви ти послови обављени мађионичарским триком а не уз помоћ људи који би могли да сведоче о томе), полиција је ипак успела да открије и именује све извршиоце и све налогодавце и помогне правосуђу да и последњи „фантом“из Савамале заврши иза решетака.

„Ни 1.000 насловних страна ме неће спречити да настављам да обављам свој посао у корист грађана“обећао је Стефановић оног дана када је видео насловну страну НИН-а. Просто покошен оним што се догодило у његовој држави и његовом родном граду, није имао када да се бави тричаријама у НИН-у, већ је сву своју самилост и стручност усмерио баш ка грађанима – оним чија је имовина те ноћи сравњена, чији су послови уништени, који су ту само радили као чувари или конобари за неку мизерну плату или сасвим случајно баш ту пролазили, који су застрашивани, противправно лишавани слободе и везивани. Па зар да своју душевну бол стави изнад душевне боли малих људи који немају функцију, силу и моћ и не помогне им да ублаже агонију кроз коју су прошли? Или нису, јер је чувар објеката у Херцеговачкој Слободан Танасковић изненада преминуо након те ноћи.

Па, било би лепо да се тако догодило. И било би разумљиво да му је због тако човечног и професионалног приступа Касациони суд мало више изашао у сусрет него што се очекивало. Нажалост, није. За две и по године откада су поменути грађани мучени и изложени и физичкој и душевној боли није их поменуо ни једанпут. Морао је да се бави собом, ипак је он мало важнији од тог обичног народа. Због тога је као приватно лице (тако је тврдио у тужби), преко Одељења за медије и комуникације Министарства унутрашњих послова, заведеног под бројем 421/16, дао изјаву да „најновија насловна страна НИН-а објављена 15. 6. 2016. и текст у поменутим новинама нису ништа друго него још једно монструозно и скандалозно писање овог недељника у коме су изнете ноторне лажи о њему и функцији коју обавља... Због злонамерних оптужби и неистина које су изнете, одлучио је да поднесе тужбу, како би јавности Србије доказао колики су лажови“.

Доказати тако што неће ни прстом мрднути да би мотивисао запослене у ресору на чијем је челу да установе ко је „главни фантом из Савамале“, већ ће висити по судовима све док неки не по-

Одакле нам идеја да текст заснивамо на извештају државног органа - заштитника грађана уместо да праву истину установимо у пиар служби напредњака. А такав пропуст кошта

пусти и донесе коначну одлуку: „НИН је лажов, а ја нисам крив“.

Зашто да не? Већ током првостепеног процеса је демонстрирао како се то ради (он или неко у његово име): изнајме се аутобуси и нареди чланству да седне у њих и „спонтано“оде испред суда да га подржи и виче довољно гласно док свима који раде у суду не утера страх у кости. Ангажује се и државни возни парк да у далеко луксузнијим аутомобилима, усред радног времена, довезе високе званичнике МУП-а који сасвим случајно подржавају грађанина Стефановића, али и челнике градске владе којима је његов процес због увређености далеко битнији од државних и градских послова за које примају плату. Постави се и сопствено обезбеђење које процени ко сме а ко не да присуствује суђењу, па испред врата остану посматрачи ОЕБС-а, заштитника грађана, неподобних медија, али и оптужени из НИН-а (иако сам била првооптужена, велики момци ме нису препознали па су ми испред носа залупили врата суднице), док се сала до последњег места не испуни напредњацима. Наравно, обезбеди се ту и судија који Стефановићу поверује да НИН никада није контактирао са МУП-ом и тражио изјаву јер је по његовом слободном судијском уверењу звучао убедљивије у тој неистини, него што су оптужени звучали док су тврдили супротно и нудили да поднесу доказе уколико су потребни (видети факсимил). Додуше, судија је желео да зна и да ли је НИН контактирао пре писања текста са партијом (СНС, никако са „жутима“), али тај доказ НИН већ није могао да достави. Неопростива грешка! Зар сви ми запослени у НИН-у нисмо на време схватили (и прихватили, што је далеко важније) да је партијска држава озакоњена и да је суд партије важнији од институционалног. Одакле нам само идеја да текст заснивамо на извештају државног органа - заштитника грађана (и тада али и сада по важећем закону још увек пише да новинар није у обавези да проверава информације које је добио од државног органа) уместо да праву истину установимо у пи-ар служби напредњака. А такав пропуст кошта, по мишљењу Вишег суда у Београду, тачно онолико колико је Стефановић тражио.

Или не кошта ништа, по мишљењу Апелационог суда. Трочлано веће сачињено од судија са интегритетом (оваква квалификација је чак и по мишљењу Касационог дозвољена у медијима и представља вредносни суд новинара) преиначило је одлуку Вишег суда и донело ослобађајућу пресуду за НИН. Позивајући се на европску праксу, између осталог је навело: „Заштита ’угледа и права других’ представља ’легитимни циљ’ који домаће власти најчешће користе да ограниче слободу изражавања. Веома често се оне на њу позивају да би заштитиле од критике политичаре и државне службенике. Из тог разлога је под овом ставком Европски суд за људска права развио богату судску праксу која показује висок ниво заштите која се додељује слободи изражавања, а нарочито штампи“. А онда је у образложењу додало да се критика коју је НИН упутио Стефановићу односила искључиво на његове резултате рада као министра полиције.

Лепо, али недовољно. Увређени грађанин Стефановић је тражио ревизију поступка од Касационог, а Касациони суд му је изашао у сусрет и пре пет месеци (о чему НИН није био обавештен до прошле недеље) поништио одлуку и вратио на ново суђење Апелационом суду. И ово би требало да буде тренутак у ком НИН престаје да пише о процесу јер је у уређеним државама забрањено коментарисање судских спорова који су у току. Али, ми нисмо уређена држава. Да јесмо, не би Уставни суд одбио жалбу коју је поднела група јавних личности јер је тужилаштво одбило да испита да ли су стварно страни агенти, како их је Информер оптужио. Такође, не би ни судија Трећег основног суда у Београду Нада Секулић укинула сопствену пресуду по којој је СНС обавезан да плати Драгану Ђиласу 300.000 динара због повреде угледа и части, зато што се таква одлука није свидела напредњацима. И не би многи који у Србији покушавају да преживе у стварности коју могу да нађу само у неколико медија (оних које ових дана власт гази горе него икада) и на друштвеним мрежама, почињали дан са твитом: „Добро јутро – ко је рушио у Савамали?“Министар полиције би им сигурно до сада прибавио то сазнање.

Касациони суд је пребацио лопту Апелационом суду да се он сад натеже са све неумеренијим прохтевима власти и обавезама које имамо од када смо ставили потпис на Европску конвенцију о заштити људских права и основних слобода

Међутим, министар полиције је окупиран својом увређеношћу, а Касациони суд му помаже да тај проблем реши и у образложењу одлуке наводи да је на претходном суђењу „требало одмерити угроженост права тужиоца на достојанство личности и углед у односу на право медија на слободу изражавања и тек након таквог упоређивања и одмеравања утврдити чије право је више угрожено спорним текстом“. Пошто је Касациони суд задужен да одлукама успоставља стандарде које су сви остали судови дужни да примењују, оваква одлука делује више него опасно. Након ње се ствара утисак да смо стигли до оне опасне тачке када европска правила више не важе јер је углед функционера изнад слободе говора и да ће то убудуће бити правило које ће важити сваки пут када неки новинар прозове СНС функционера. Међутим, ствари очито нису тако црно-беле имајући у виду да се у образложењу одлуке Касационог суда налази и низ примера преузетих из праксе Европског суда за људска права који би требало да представљају смернице, а да је у свима била донета иста пресуда – слобода говора је изнад угледа функционера.

Рецимо, Касациони суд се позива на случај „Лингенс против Аустрије“(осуда новинара за клевету аустријског савезног канцелара) где се аустријска влада бранила тврдњом да изрази попут „неморал, недостојанствен, приземни опортунизам, недолично“представљају напад на канцеларову личност, док је то новинар представљао као вредносне ставове. Европски суд је истакао да „политичар који има обичај да напада своје противнике мора да очекује жешћу критику од других људи“и да се вредносни ставови не могу доказивати. Такође, да је слобода изражавања темељ демократског друштва, да су ти принципи посебно важни када се ради о штампаним медијима и да је неприхватљив принцип да је њихов посао само да пренесе информацију а да интерпретација буде остављена читаоцима.

А шта ми имамо у случају Стефановић против НИН-а? Политичара који у страначким саопштењима реч „лажов“користи чешће од везника и министра полиције који оптужује политичке неистомишљенике за криминал, али га не доказује. Рецимо, за Вука Јеремића тврди да је „један од главних учесника криминала и корупције међународних размера“, али не подноси ниједан доказ за то, нити тражи истрагу. Имамо и НИН који га оптужује за умешаност у аферу „Савамала“, али уједно и тражи истрагу. И имамо Касациони суд чија одлука да обори ослобађајућу пресуду НИН-у делује као последица толиког притиска да су судије одлучиле да спасу сопствену главу, али да уједно сачувају и сопствени углед (још један дозвољени вредносни суд) . Јер, ни једном једином речју нису наговестили да би требало осудити НИН или ограничити слободу говора, већ само избалансирати релацију Стефановићеве увређености и НИН-овог права на слободну реч. Што значи – ми смо се из тога извукли, нека се сада Апелациони суд натеже са све неумеренијим прохтевима власти и обавезама које имамо од када смо ставили потпис на Европску конвенцију о заштити људских права и основних слобода.

Без обзира на исход процеса, до нечег смо сигурно стигли – поздрав на друштвеним мрежама би морао да се промени у: „Лаку ноћ Србијо – ко је рушио у Савамали?“

НИН пише МУП-у, а нико не одговара: Суд је поверовао Стефановићу да НИН никада није тражио изјаву

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.