НЕКО ЈЕ МАЛО НЕРВОЗАН

Златно доба или опасна времена

Nin - - Садржај - ВЕРА ДИДАНОВИЋ

Круне се и прича о „поштеној власти“и представа о Александру Вучићу као великом светском лидеру коме су сва врата отворена, док опозиција диже главу, а вести о малим побунама стижу из различитих делова земље

Људски посматрано, заиста је тешко разумети степен цинизма с којим су представници власти реаговали на разбијање главе Борка Стефановића, лидера Левице Србије, које је - да је штангла којом је нападнут имала незнатно другачију путању - могло проузроковати и његову смрт.

Политички гледано, иступи власти који би се могли описати чувеним „Ђура ће ти опростити што те тукао“, могли би се третирати као последица свести о (краткорочној) добити – без обзира на то да ли је мучки напад на једног од оснивача Савеза за Србију и његове сараднике, Бобана Јовановића и Марка Димића, био само безумни акт напујданих конзумената порука с политичког врха и таблоидног дна, или је заиста у питању била организована акција са јасним политичким циљем, на шта указује начин на који је напад изведен (лице с капуљачама, металне шипке). „Не кажем да су Вучић и (Братислав) Гашић дали наређење, али свакако да неке дахије по Србији желе да се докажу султану или да ураде нешто мимо султана“, рече Стефановић након што су му повреде ушивене.

Звучи врло морбидно, али је тако: Стефановићев насилни губитак крви, тренутно за власт представља добит из простог разлога што је критички настројеним грађанима из крушевачког мрака послата порука о ономе што би им се могло десити уколико баш желе да своје ставове јавно износе или претворе у некакву политичку акцију. А за оне који су се саблазнили због напада, спроведена је снажна акција „контроле штете“и пребацивања насилничких намера на – опозицију.

Сасвим суштински посматрано, међутим, могло би се рећи да се Србија тог петка увече спустила низ још једну степеницу на путу ка паклу озбиљне диктатуре. А она, као што је познато, на крају обично послужи као

емпиријски доказ теорије о батини која има два краја.

Јер, о каквој вајди од брзог хапшења нападача на Стефановића се може говорити ако је, најпре, председник Србије Александар Вучић, ону крваву рупетину на глави Стефановића и ломљење зуба Бобана Јовановића назвао „лакшим повредама“?

Уз коју би се мисаону гимнастику и колики степен слепила у односу на реалност, могла као конструктивна схватити изјава премијерке Ане Брнабић да се за стварање атмосфере линча и насиља не могу оптуживати ни Влада, ни председник – ако се у обзир узме само минимум реченог на рачун представника опозиције, па потом безброј пута пренесеног путем свих телевизија са националном покривеношћу?

Није ли, оптуживши само опозицију за вербално насиље (а није да га није било и са те стране, али је много јасније осуђено) и оценивши да би, кад не би било „тог вербалног“, било и мање физичког насиља, председница владе свих грађана, заправо, поручила да би у Србији све цветало кад опозиције не би ни било?

И да ли се као конструктивно и лишено „вербалног насиља“може окарактерисати саопштење Српске листе, напредњачког изданка са Косова, издатог баш у дану када су опозициони лидери, изгнани из већине медија, намерили да се грађанима обрате у месној заједници Расадник у Крушевцу?

А у њему се, између осталог, каже да су „Горан Богдановић, Вук Јеремић и све остале штеточине, као и они који им дају медијски простор, већи подлаци од Рамуша Харадинаја и Хашима Тачија, јер албански сепаратисти макар верују да се иза њиховог бесмисленог насиља крије некакав виши циљ, док ови српски портпароли Приштине и спонзори самопроглашене косовске независности немају никакав други мотив осим најпоганије злобе и среброљубља“?!

Пребијање Стефановића и начин на који су реаговали представници власти, уз баражну ватру помоћне артиљерије по друштвеним мрежама, сами по себи довољно су забрињавајући за паљење свих црвених аларма, како се нешто слично никад не би поновило.

Проблем, међутим, још већим чини очигледно убрзање због кога је сасвим рационално претпоставити да се, од уторка, кад овај број НИН-а иде у штампу, до четвртка, кад се појави пред читаоцима, може десити још много тешко објашњивих догађаја са непредвидивим последицама, који указују на озбиљно повишену нервозу у редовима власти.

Јер, већ је скоро немогуће пратити распоред смена подизања борбене готовости, ванредних драматичних конференција за новинаре председника Србије, заседања Савета за националну безбедност, обраћања амбасадорима „пријатељских земаља“(иако је, званично, Србија са актуелним руководством омиљена на свим странама света)... И све, наравно, уз редовне најаве рата који само што није почео на насловним страницама таблоидних асистената власти.

Све су, међутим, чешћи и догађаји који, чак и ако су иницирани од стране главног штаба креатора стварности у којој живимо, крећу током који није баш унапред планиран.

Кад си хегемон и кад растеш, све што урадиш иде ти у прилог. Али, кад почнеш да падаш, постајеш крив за све Ђорђе Павићевић

И не мора увек да буде крви: озбиљну повреду друштву наносе и потези попут трагикомичног затварања изложбе карикатуриста Предрага Кораксића Коракса и Душана Петричића у Лазаревцу, које је, захваљујући покушају директорке Јасмине Иванковић да образложи свој поступак, на незаборавно мучан начин оголило беду живота са вишком послушности и мањком достојанства. Али је, истовремено, подстакло на грађански отпор и солидарност са цензурисаним карикатуристима.

Шта рећи тек о срамоти из Алексинца: након бесмисленог објашњења разлога за избацивање из програма представе у којој глуми неподобни Сергеј Трифуновић, дошло је до праве мале побуне која је цео догађај претворила управо у - фестивал Сергеја Трифуновића.

Зашто се све то дешава, ако знамо да власт и даље има огромну подршку, али и способност да је, уз употребу разрађене изборне машинерије, свим средствима додатно увећа – што се тренутно доказује у четири општине у којима су заказани избори за 16. децембар? Зашто, ако нема опасности од активирања институција које би се бавиле све очигледнијим случајевима високе корупције и других облика

криминала? Због чега, ако се чак и појачава медијска контрола уз коју се бирачком телу лако објасни да је црно, заправо, бело и обрнуто?

Међу кључним узроцима очигледне нервозе Ђорђе Павићевић, професор ФПН, види приближавање момента одлуке везане за Косово, а вероватно и избора у току следеће године. И јесте да нема јасног доказа о почетку осипања подршке напредњацима, али постоје бројни показатељи промене расположења – као што је, рецимо, све јасније гунђање доброг броја пензионера разочараних чињеницом да никакве обећане повишице није било, већ им је, након свега, само враћен износ који су примали пре четири године. Процурили су и подаци о прилично слабој гледаности прошлонедељног Вучићевог редовног наступа код Миломира Марића

у Ћирилици (према подацима у које смо имали увид, већу гледаност од те емисије, чији је шер био 9,3 имали су, те вечери, програми РТС1, ТВ Прве и ТВ Пинк), а све је више и вести о демотивисаности напредњачког кадра на локалу...

С друге стране, опозициони Савез за Србију, упркос сопственим ограничењима и режимским нападима, постаје све видљивији, као што све јасније постаје да настојања власти да Савез растуре, нису тако успешна као што су била раније. Истовремено, о процесу охрабривања говори и чињеница да је успешно сакупљен и Савету Европе представљен доказни материјал о притисцима на опозицију – након чега је седница Комитета за мониторинг заказана за 7. фебруар 2019. у Београду. А до тада прикупљају се нова сведочења о укидању демократије, док власт свакодневно даје основа за раст већ повеликог брда жалби.

Павићевић скреће пажњу на занимљив моменат: све је више информација о неконтролисаним ситуацијама са локала, не само из Београда, на шта смо били навикли. А ту је још једна важна промена коју уочава - напредњачка власт се, више него икад раније, нашла у позицији да мора да се брани од критика и правда своје

То што је власт све очигледније у проблемима, за опозицију не мора да буде охрабрење, већ пре разлог да пожеле да имају очи на леђима

поступке. Није да тога није било раније (Савамала, хеликоптер...) али су кризне ситуације биле ређе и лакше су заташкаване: разбијене главе опозиционара у Мионици, Пећинцима или Апатину лакше су „прикривене“од крваве главе Борка Стефановића, чију су фотографију објавили и медији под контролом власти. „Кад си хегемон и кад растеш, све што урадиш иде ти у прилог. Али, кад почнеш да падаш, постајеш крив за све“, каже Павићевић.

Круни се чак и кључни адут унутрашњег имиџа власти персонификоване у једном човеку: она прича о „личном Вучићевом поштењу“која је дуго „убијала“противнике („жути лопови“) стоји на све климавијим ногама након учесталог откривања афера у којима се, обавезно, помиње председниково најближе окружење. А то круњење могу додатно да подстакну контроверзе везане за куповину Коперникус технолоџија, продају ПКБ-а или сва она спонтана обрушавања грађевинских радова изведених под напредњачким руководством, а на наш рачун – почев од месецима мучене Славије, до чувеног грделичког брда.

Исту, силазну путању, бележи и други важан адут – представа о Вучићу као политичару са огромним угледом и на Истоку и на Западу, као последици његове мудре државничке политике и личних квалитета, који изазивају дивљење без обзира на политичке интересе.

Лажну вест из провладиних медија – о намери Владимира Путина да Вучићу додели важан орден, било је лако сакрити под навалом догађаја, тако да многи и данас мисле да је председник Србије одликован (иако су добитници из ових крајева били само градоначелник Загреба Милан Бандић и глумац Милош Биковић).

Скривање, међутим, не иде тако лако кад је реч о последицама мучних сцена из Париза. И то не само због места које је, на обележавању стогодишњице завршетка Првог светског рата, додељено председнику земље која је у том рату највише искрвавила, већ због фотографија Хашима Тачија и са Путином, и са Доналдом Трампом.

У недостатку таквих докумената, Вучић је, најпре, морао да се позива на неименоване сведоке да се заиста срео са председником Америке, да би, потом, на телевизији показивао писмо француског председника Макрона. Све и да није говоркања о, рецимо, могућности да отварање нових преговарачких поглавља са ЕУ изостане, тешко да су то потези који заиста могу да сакрију париски дебакл.

У таквим околностима, као со на отворену рану стигло је ново поглавље из „македонског сценарија“, старе Вучићеве ноћне море – након бекства Николе Груевског, бившег македонског председника у загрљај још једног истакнутог аутократе, Виктора Орбана, готово да је немогуће зауставити низ асоцијација, непријатних како по главни центар моћи у Србији, тако и по остале концентричне кругове који га опкољавају.

Наравно да даљи развој косовских догађаја ситуацију чини још непријатнијом по узнемирену власт. То, међутим, за представнике опозиције не мора да буде никакво охрабрење, већ разлог да пожеле да имају - очи на леђима.

Борко Стефановић: Не кажем да су Вучић и Гашић дали наређење, али свакако да неке дахије по Србији желе да се докажу султану или да ураде нешто мимо султана

Тежак гаф: О каквој вајди од брзог хапшења нападача се може говорити ако је председник Вучић рану на глави Борка Стефановића и поломљене зубе Бобана Јовановића најпре назвао „лакшим повредама“

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.