Пљачка или посао века

БЕОГРАД НА ВОДИ, МИЛИОНИ У МАГЛИ

Nin - - Садржај - МИЛАН ЋУЛИБРК, ИЛИЈА СТАМЕНКОВИЋ

За једну пословну, три помоћне зграде и плац од 48 ари држава Србија је приватној фирми Еуросалон рил естејт исплатила 1,9 милијарди динара пореских обвезника. А онда је ту имовину поклонила Београду на води, или боље речено Игл хилсу из Уједињених Арапских Емирата

За једну пословну, три помоћне зграде и плац од 48 ари држава Србија је приватној фирми Еуросалон рил естејт исплатила 1,9 милијарди динара пореских обвезника. А онда је ту имовину поклонила Београду на води, или боље речено Игл хилсу из Уједињених Арапских Емирата

Милијарду и 918 милиона динара или 16,25 милиона евра новца пореских обвезника Србије исплаћено је из републичког буџета да би се Београд на води, у којем већински удео од 68 одсто има приватна компанија Игл хилс из Уједињених Арапских Емирата, могао проширити на још пар стотина ари, практично све до Београдског сајма, сазнаје НИН из више независних извора.

Цела операција завршена је експресно, за само неколико дана, укључујући и исплату 1,9 милијарди динара власницима Еуросалон рил естејта, Браниславу и Љубици Стојаковић, супружницима који имају по 50 одсто у тој заједничкој приватној фирми.

Из извора блиских властима НИН сазнаје да је Секретаријат за имовинске и правне послове града Београда 10. августа усвојио решење, којим је практично дато „зелено светло“за ову операцију. Осам дана раније, 2. августа, Влада Србије, уз претходно прибављену сагласност Државног правобранилаштва, усвојила је Закључак да се изврши експропријација приватне имовине – једне пословне зграде од 5.800 квадратних метара у Булевару војводе Мишића 12, у којој се до сада налазио салон намештаја Хоум плус, три помоћне зграде и једног плаца од 48 ари. Сви ти објекти и парцеле припадали су Еуросалон рил естејту, али његови власници нису имали ниједан разлог да се буне што им држава „отима“приватну имовину, јер су за њу добили више него „добру“цену, а познаваоци прилика на тржишту некретнина тврде да би тешко могли наћи било кога ко би био тако „галантан“купац као држава. А пре само годину дана званичници су били више него задовољни што су за 16 милиона евра продали Галенику. Испада да су сада за куповину Хоум плуса морали да доплате још четврт милиона евра!

Некако баш у време када су председник Александар Вучић и премијерка Ана Брнабић одлучили да укину мере штедње, укључујући и закон о привременом смањењу пензија, Влада Србије као да је одлучила да стварно више не штеди – без много опирања пристала је на процену да пословни простор од 5.800 квадрата и три помоћне зграде од неколико стотина квадрата на тржишту вреде милијарду и 413 милиона динара или скоро 12 милиона евра. НИН у добро обавештеним круговима сазнаје да се у Закључку Владе Србије, који је био основ за Решење Градског секретаријата за имовинске и правне послове, та цифра наводи као „тржишна и грађевинска вредност“тих објеката.

Влада Србије је, такође, прихватила процену вештака да земљиште којим је располагао Еуросалон рил естејт на тржишту вреди око 418 милиона

динара или више од три и по милиона евра, а Браниславу и Љубици Стојаковић држава је скоро 82 милиона динара исплатила да би им надокнадила наводно изгубљену добит. Коначно, држава је галантно одвојила и 3.000 евра да власници Еуросалон рил естејта покрију и трошкове пресељења. Уз све то, са додатних 4,3 милиона динара су, одлуком Владе Србије и Градског секретаријата за имовинске и правне послове, порески обвезници Србије платили „трошкове вештачења“. Више од 36.000 евра их је, дакле, коштало то што су ангажовани вештаци, који су проценили да експроприсана имовина Еуросалон рил естејта вреди више од 16,2 милиона евра, да би одмах након што је држава исплатила сада већ бивше власнике све било уступљено Београду на води - бесплатно, наравно.

С обзиром на то да је удео Игл хилса у Београду на води 68 одсто, испада да је држава већинског партнера из Уједињених Арапских Емирата, поред свега што му је већ бесплатно уступила, пре месец и по дана частила са још 11 милиона евра.

Арапски „пријатељи“српских власти су још на основу уговора знали да ће им бити бесплатно уступљени многи објекти, међу којима и хотел Бристол и продајни салон Симпа поред аутобуске станице. Мало ко је, међутим, очекивао да ће им држава Србија о трошку својих грађана поклонити и земљиште поред Фабрике хартије „Милан Вапе“, тако да ће моћи свој пројекат у наредних 26 година да шире све до улаза у Београдски сајам. У Катастру непокретности, наиме, као власник свих парцела, које су припадале Еуросалон рил естејту, експресно је уписана Република Србија. Папиролошки, парцела носи број 10663/1 у Катастарској општини Савски венац. Међутим, забележбама је прецизирано да се парцела и објекти, које је купила држава, наслањају на

Фирми која је 2017. имала нето профит од само 0,7 милиона динара, држава је као накнаду за изгубљену добит исплатила 112 пута већи износ или 81,9 милиона

парцелу број 10663/9. Та парцела је и даље у власништву Еуросалон рил естејта, па није јасно да ли је држава и то купила или ће ова фирма додатно приходовати од посла са државом. Та Еуросалонова парцела се води на још непостојећи Булевар Вудроа Вилсона, будућу саобраћајницу која ће спојити Београд на води и Сајам.

Последњи поклон Игл хилсу коштао је грађане 1,9 милијарди динара, с тим што свака од ставки у том „пакету“изазива подозрење и сумње. Познаваоци прилика на тржишту некретнина уверени су да квадратни метар пословног простора на тој локацији, уз фабрику хартије, поготово што се ради о готово полумонтажном објекту, реално не може да вреди онолико колико је држава платила – 12 милиона евра за 5.800 квадрата, или скоро 2.070 евра по квадрату.

Било би лепо да јавност сазна и како је држава одлучила да фирми која је прошле године имала нето профит од само 6.164 евра (748.000 динара) као накнаду за изгубљену добит исплати 112 пута већи износ или 694.000 евра (81,9 милиона динара). Биће занимљиво ако се у лето наредне године, када Агенција за привредне регистре почне да објављује финансијске извештаје за 2018, испостави да је и у овој години, до експропријације, Еуросалон рил естејт имао сличне финансијске резултате као лане, јер то би значило да га је и по овом основу држава частила. Сасвим би друга прича била да је та фирма радила бар као 2015. и 2016, када је исказала нето профит од 19,2 и 21,4 милиона динара. Ако прошла година није била плод низа несрећних околности, већ почетак силазног тренда и проблема у пословању, онда Бранислав и Љубица Стојаковић имају доста разлога да часте што је држава бацила око на њихову имовину са циљем да је брже-боље поклоне Београду на води или боље речено Игл хилсу. А има индиција да је пословна срећа окренула леђа брачном пару Стојаковић и да им је, преузимањем њихове имовине, држава практично бацила појас за спасавање, јер ниједној њиховој фирми у последње време нису цветале руже. Три њихове фирме - Еуросалон рил естејт, Еуросалон ексклузив и Еуросалон амбијент - регистроване су на две адресе, поред Београдског сајма, у Булевару војводе Мишића 12, али и на Андрићевом венцу 2, практично поред зграде Председништва Србије, а из консолидованог финансијског извештаја, достављеног Агенцији за привредне регистре, може се видети да се нето добит целог система од 2016. до 2017. срозала са 157.000 на само 8.200 евра (са 19,4 на један милион динара).

За разлику од Стојане Вељковић, која се годину и по суди са Путевима Србије, јер не пристаје да јој за кућу и имање на траси будућег Коридора 11 исплате око 30.000 евра, држава је за плац од 49 ари, који је припадао Еуросалон рил естејту и за земљиште на којем су биле три помоћне зграде, без много оклевања искеширала више од три и по милиона евра – односно 418,19 милиона динара. Овај део уговора поново отвара и неке старе дилеме. Ако је, наиме, држава за тих, у најбољем случају, пар стотина ари (и то заједно са земљиштем на којем се налази салон намештаја Хоум плус, који је држава посебно платила) морала да изброји 3,5 милиона евра, испада да је тржишна вредност једног хектара грађевинског земљишта на тој локацији најмање 10 милиона евра. Под претпоставком да је бар упола толико вредан сваки од 177 хектара, које је држава бесплатно уступила арапском партнеру, испада да је држава за својих 32 одсто у заједничко предузеће Београд на води, само у виду градског грађевинског земљишта, унела имовину вредну 885 милиона евра! И то не рачунајући некретнине, које је држава унела у заједничку фирму са Игл хилсом, а на том списку су и хотел Бристол, бивша главна Железничка станица, продајни салон Симпа, зграда Поште у Савској улици, код Железничке станице, зграда Београдске задруге, садашњи Геозавод, Фабрика хартије „Милан Вапа“- Југошпед (прве „комшије“Хоум плуса) и 16 објеката у Савамали.

Само је зграда Симпа, према речима повереника за информације од јавног значаја Родољуба Шабића, државу коштала 13 милиона евра (1,54 милијарде динара). Да апсурд буде већи управо је држава већински власник Симпа, јер је својевремено десетине милиона евра дугова за неплаћене порезе и доприносе конвертовала у капитал и сада је - заједно са фондовима и локалним самоуправама - власник више од 90 одсто капитала фабрике намештаја из Врања. У међувремену је државна каса олакшана за још 16 милиона евра, а нема сумње да ће у догледно време

Тајна буџетских резерви

експропријације прескочити цифру од 60 милиона евра.

Иако сви станари још нису исељени, хотел Бристол ће ускоро, без накнаде, бити уступљен на управљање Београду на води, тако да ће држава и по том основу страном партнеру практично поклонити најмање четири и по милиона евра – и то под условом да сваки квадрат на тако ексклузивном месту, у хотелу саграђеном пре 106 година, не кошта више од 1.500 евра. То што ће хотел формално остати власништво државе, не мења суштину, јер ће арапски партнер за себе узимати 68 одсто остварене добити.

НИН је у јуну већ писао да ће, бар је тако дефинисано енглеском, једино важећом верзијом Уговора о заједничком улагању у пројекат Београд на води, исти рецепт (бесплатно уступање на управљање) бити примењен на још 23 зграде у Савском амфитеатру. Уз претпоставку да у просеку сваки од 29.841 квадратног метра, колика је површина та 23 објекта у будућој елитној зони, кошта само 1.000 евра, испада да ће држава свој улог у заједничку фирму ускоро повећати за још 30 милиона евра. Али неће ни за промил повећати свој удео у Београду на води са 32 одсто.

Ни то, међутим, није све, јер је држава арапском партнеру обећала да ће о свом трошку саградити сву неопходну инфраструктуру, а после Железничке изместиће и Београдску аутобуску станицу за међумесни саобраћај, стари Савски мост и ко зна шта још све не.

Све су то разлози због којих је својевремено Родољуб Шабић на Твитеру закључио да би и структура 68 одсто власништва у Београду на води морала да се сматра за информацију од прворазредног јавног значаја ако је држава за својих 32 одсто у заједничку фирму унела „све зграде и 177 хектара луксузног грађевинског земљишта с инфраструктуром“. Иако, осим Шабића, и многи други мисле да ништа у пројекту у коме држава има 32 одсто власништва не би смело да буде тајна, велике су шансе да јавност никада не сазна за многе важне детаље. Мада и ово што је до сада успело да исплива на површину код многих ствара бојазан да би једног дана могло да се испостави да је у Београду на води било доста - лова у мутном.

ничких ставова НДЕС; да ли је за нас, поред вредносно неутралног разумевања, анализа и чињења (саветовања, чланци, анализе) релевантно обратити пажњу и на нечињење и на евентуалне лоше последице недовољно часног друштвеног деловања НДЕС?

„Часно деловање“би могло да остане так само једна добро смишљена синтагма коју је још крајем прошлог века употребио амерички лекар и свештеник, мотиватор и проповедник, Блејн Ли у књизи Моћ принципа - часно утицање. Дужност људи и установа је да делују у складу са принципима, а не ad hoc, или како би наш народ рекао „како ветар дува“. На тај начин постиже се да друштвено деловање и утицај буду много више него принципијелни, дакле и часни. Част је поседовање поштовања, односно такав положај и статус који проистичу из признања и угледа, а не сирове моћи, која је најчешће она „моћ над“. Али у другом случају као „моћ за“, она постаје способност за часно поступање. То је нешто што је независно од интереса, па и угледа, односно прагматичких и краткорочних мотива било које врсте (од економске добробити, преко политичког утицаја и популарности до скретања медијске пажње). Свака наука и струка данас треба да размишља о сопственом друштвеном утицају, какав је, колико је заиста принципијелан и частан, да ли јој углед расте или пада. Маргинализација научних асоцијација није ретка. Треба се запитати одакле долази.

Сваки грађанин, поготово интелектуалац који промишља свет око себе и јавно изражава свој друштвени став, чини огромну добробит за заједницу. Међутим, пошто је то и ризик, и како се данас многи од таквог ризика клоне, велики су друштвени губици по том основу. Поготово је велики губитак од пасивизације интелектуалаца, стручњака, научника и уметника.

Нечињење може да проистекне из страха, али такође и из лагодности и заветрине тзв. политичке или друштвене неутралности. То опет подразумева да неко можда покушава да буде вредносно неутралан, наступајући као да нема сопствени систем вредности, па се поставља питање његове „усамљености“. А за некога ко је сам, из друштва и заједнице издвојен, неукључен, Аристотел каже: „Или је Бог или животиња“. Ако је човек, мора и треба да буде zoon politikon, што ће рећи друштвено, односно политичко биће. Премда је нечињење велики проблем живота људи и институција, јавних органа или јавне власти, увек се може образложити неким „аргументом“ма одакле он потицао, при чему се аргументи и силом прилика ваде из резерви које неком стоје на располагању.

Часно је рећи да се у Србији релативно лоше живи али да су услови такви да би уз наставак резултата оствареним фискалном консолидацијом и реформама могли донети услове за побољшање стандарда. То показују примери из света. Веровано је Пољска земља у реформи, са највећим одливом квалитетних кадрова према

Западу, након пада Берлинског зида. Сматра се да је више од три милиона људи од тада до сада отишло у западне земље. Данас мање када је просечна зарада у Пољској 1.050 евра и када је незапосленост нижа од пет одсто, преко 90 одсто Пољака жели да остане у Пољској јер сматрају да су услови за то повољни. Пољски пример релативног напредовања даје наде.

За данашњу Србију добијамо званична тумачења да су пензије „никад веће“а премијерка је недавно изјавила: „Доста ми је кукњаве. У Србији се одлично живи.“Међутим, то не само да је статистички и аналитички скроз нетачно, погрешно (вероватно не и незналачки), већ и непоштено. Ако зараде и пензије достижу „историјске рекорде“, незапосленост тежи ка „једноцифреној“, а запосленост никад већа, зашто је онда ризик од сиромаштва (25,4 одсто у 2017) двоструко већи него у ЕУ. Зашто трећина младих жели трајно да се исели, и то углавном из економских разлога (81,9 одсто)? Зашто се број исељеника из Србије само у земље ОЕЦД-а повећава - од просечно 31.000 од 2005. до 2014. на чак 60.000 у 2015. години? Због чега радници нижих и средњих квалификација све више одлазе на привремени рад у Словенију, Чешку, Словачку? Због чега се један радник обесио баш на свом радном месту у Гоши, а код Лесковца се поново дешавају тзв. социјална самоубиства, као крајем 1993?

Нисмо се одредили према званичним ставовима који се понављају повремено у економској политици, а поготово приликом јавних наступа званичника. Да ли је и под којим условима раст домаће економије рекордан у Европи и да ли се „стопе“и стање наше економије уопште могу поредити са Немачком или Француском? Шта значи кориговање прогноза раста чак за један процентни поен у 2018. ако је просечна стопа раста у претходне три године била 1,9 одсто, а наш БДП је још за 30 одсто мањи него давне 1989? Шта реално (по куповној моћи) данас значе просечне зараде од око 420 евра и колико их се остварује у просечној српској породици? Шта значи то да пензије иду ка историјском максимуму и да ли су баш пензионери једини и добровољно подржали стабилизацију и реформе? Шта суштински значе исплате фиксних, а ипак по годинама променљивих, новогодишњих поклон-износа свим пензионерима, у зависности од процене власти.

Фискална консолидација је остварила несумњив успех, пре свега у стабилизацији јавних финансија. Међутим, шта је све још донео тај државни пројекат, да не помињем оно што није донео? Између осталог - превисоко пореско оптерећење (док се у јавности с поносом говори о вишку у државној каси, порези на зараде у Србији остају највећи у источној и централној Европи, јер држава на исплаћених 100 динара узима између 64 и 67 динара); волунтаризам у параметрима опорезивања (на пример испоставило се да је тзв. солидарни порез из 2014. незаконит и потпуно погрешан); катастрофално поремећен систем одређивања пензија; арбитрарно повећање зарада (углавном на основу перцепције „правичности“оних који тренутно држе и нож и погачу).

Нисмо се довољно посветили ни важним чињеницама друштвено-економског живота које неки (погрешно) називају „неекономски фактори“, а које значајно одређују привредни амбијент, услове за раст, инвестиције и запошљавање, предузетништво и развој у целини - стању у јавном сектору и корупцији (јавна предузећа, однос према локалним самоуправама и прерасподеле јавних средстава, централизација на општем плану), лажним докторатима, купљеним дипломама и плагијатима; контроли медија и економској пресији на део медија (јавни сервис који не служи јавном интересу, већ јавној власти); урушавању институција (РЕМ, повереник за права грађана, државна регулаторна тела); кадровском потенцијалу земље и циркулацији партијских кадровских решења у јавним предузећима и службама (Путеви Србије, ЕПС, Србијагас); квалитету управљања у култури и образовању (Народно позориште, позоришни фестивали).

Коме су криви карикатуристи и сатиричари? Да ли и чим директори школа треба да демонстрирају лојалност, и чиме треба да оправдају државну лиценцу?

НДЕС би, поред теоријских анализа, представљања економских модела, различитих сценарија и пројекција, требало да се позабави и квалитативном анализом и оценом економског система и политике, перформанси друштвено-економског живота са пуном друштвеном одговорношћу за сопствени стручни и научни став. Једном годишње би бар морао да усагласи став о томе шта је добро а шта није, за економију и друштво у целини, шта би требало поправити у економском систему, као и у систему друштвених вредности.

Председништво би, заједно са Саветом НДЕС, Надзорним одбором и Судом части требало да се одреди према наведеним дилемама и заузме став о друштвеним вредностима на којима се заснивају економска политика, реформе и привредни развој, и за почетак у што скоријем роду да организује округли сто о доминантним друштвеним вредностима које се промовишу и практикују у Србији данас.

Ако зараде и пензије достижу „историјске рекорде“, ако је запосленост никад већа, зашто је онда ризик од сиромаштва двоструко већи него у ЕУ, а трећина младих жели трајно да се исели, и то углавном из економских разлога И док се у јавности с поносом говори о вишку у државној каси, порези на зараде у Србији остају највећи у источној и централној Европи, јер држава на исплаћених 100 динара узима између 64 и 67 динара, у зависности од висине плате

Питања која чекају одговоре: Шта значи то да пензије иду ка историјском максимуму и да ли су баш пензионери једини и добровољно подржали стабилизацију и реформе? Шта реално, по куповној моћи, данас значе просечне зараде од око 420 евра и колико их се остварује у просечној српској породици

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.