ИЗВОЗ СА ЗВЕЗДИЦОМ
ПОЛИТИЧКО–ЕКОНОМСКИ РАТ БЕОГРАДА И ПРИШТИНЕ
Какве би могле бити последице одлуке Приштине да уведе царине за српску робу од 100 одсто? Да ли је победник овог царинског рата унапред познат
Прве назнаке онога што ће се дешавати у трговинским односима Србије и Косова, уколико потраје одлука Приштине да се повећају царине на српску робу на 100 одсто, могле су се видети почетком ове недеље када су неке животне намирнице, али и српска дневна штампа, стигли до становника северно од Ибра, незваничним каналима. Масовни шверц би у наредним месецима могао заменити легалну трговинску размену, и на југу и на северу Косова, а ако се то деси, последице овог
звецкања царинским оружјем, више од Београда трпеће Приштина, односно буџет, како самопроглашене државе, тако и грађана. Јер, „забрањену“српску робу, становници Косова можда више неће куповати на трговинским рафовима, већ на картонским кутијама на улици, што се на овим просторима већ дешавало, али ће је куповати. Не само зато што су на њу навикли, већ и зато што ће и даље моћи да је купе повољније него неку другу, која ће, у међувремену, можда заузети легалне
трговинске рафове. Ако се тако нешто уопште и деси, јер саговорници са којима је НИН причао тврде редом да, због близине и трошкова транспорта, српска прехрамбена индустрија има најконкурентније цене на косовском тржишту и нити лако, нити брзо неко може заузети њено место. Да није тако, српску би нека друга, а ако не становницима, оно сигурно тамошњим политичарима и дража роба, већ одавно заменила. Рафови би одавно већ били напуњени слаткишима из Швајцар-
ске, Белгије или Немачке, а не ћупријске Раванице или београдског Соко Штарка.
Тврдњу да ће подизање царинских стопа, које се у јавности погрешно назива таксама, проузроковати наредних месеци повећан извоз пшенице или брашна из Србије у Македонију, да би се онда то брашно, легалним или илегалним путевима, допремало на Косово, не износи само Вукосав Саковић, директор удружења Жита Србије, већ и косовски аналитичари. Додатно, тврде и да их не би изненадило да Албанија, Македонија или Црна Гора искористе ову ситуацију како би одређене прехрамбене производе увозили из Србије за своје потребе, а своју робу по вишим ценама извозили купцима са Косова. У најмању руку, сасвим сигурно је, да ће, уколико тренутне царинске стопе остану на снази, бити и такозваног реекспорта, односно увоза наше робе у суседне земље, где ће се она препакивати и онда као роба из тих земаља, извозити становницима Косова. Наравно, таква роба неминовно ће бити барем десетак одсто скупља, па је питање како ће на те цене реаговати купци.
Поједностављено, Косово нема сопствену индустрију која би могла да производи све оно што је тамошњем становништву потребно и приморано је да робу, па и ону широке потрошње, односно егзистенцијалну, увози. Њена набавка и из „непријатељске“Србије до сада им је била најисплативија. Управо та чињеница допринела је да наш извоз тамо - ма колико избегавали да га тако зовемо (Србија трговинску размену са Косовом назива отпрема и допрема робе, односно испоруке и набавке) расте из године у годину, па је на крају 2017. био 464 милиона евра. Косово се, дакле, последњих година сврстава у групу значајних спољнотрговинских партнера Србије, а осим што Србија са њим има суфицит у робној размени већи од 440 милиона евра (увоз са Косова је само 22 милиона), она има већи извоз од увоза и у трговини са другим потписницама ЦЕФТА споразума, што је чини јачим противником у било којој врсти царинског или трговинског рата. Тешко је, наиме, замислити ситуацију у којој Македонија или Албанија могу заменити српски извоз на Косово, јер и саме су увозници највећег дела те исте српске робе.
„Уверен сам да ће се повећати шверц, када је у питању пшеница или брашно, и то преко Македоније. Заборавља се да је Приштина још прошле године повећала царине за 40 одсто за брашно, под притиском тамошњих млинара, и та мера никада није престала да важи. Наш извоз доле је већ тада значајно смањен, а овим царинама од 100 одсто ће бити обустављен. Јер, ако бисмо калкулисали са овим новим царинама, то би значило да робу дајемо џабе. То се не исплати“, каже Вукосав Саковић, уз опаску да је тешко мерити економску штету једне искључиво политичке одлуке. Штету ће, каже, имати и Србија и Косово, с тим што српски извозници лакше могу да компензују ту штету, тако што ће за своју робу наћи нове купце у региону.
Иначе, трговинска размена Србије и Косова једини је облик економске сарадње, и ма колико то званични Београд и српска статистика нерадо признају, између Србије и њене јужне покрајине, одвија се спољнотрговинска размена, по мало чему другачија од размене са било којом другом сувереном земљом. И ма колико то изгледало као својеврсно признавање његове независности, ово нити је био, нити је сада, једини случај да нека земља нема пореску или царинску јурисдикцију на територији коју сматра својом.
Косово се већ 19 година третира као посебна и јединствена царинска територија, још од Резолуције 1244 Савета безбедности. И мада до потписивања споразума ЦЕФТА 2006. ту јурисдикцију Србија званично није признавала, и упркос Резолуцији, чланством у ЦЕФТА је то, ипак, учинила. Царина на
Уверен сам да ће се повећати шверц пшенице или брашна из Србије на Косово и то преко Македоније Вукосав Саковић
граници, ма како се она звала, постоји, а трговина која се одвија идентична је спољној трговини двеју земаља. Са свим царинским и нецаринским препрекама, које земље уобичајено постављају једна другој, заклињући се истовремено у слободну трговину, уверене да тако штите сопствену производњу.
„Првобитно је царина била на Ибру, па се север Косова сматрао једном врстом офшор зоне, где је наша роба улазила несметано. Касније је царинска граница постављена и на прелазе Јариње и Брњак, чиме је цела територија КиМ постала једна царинска територија. И зато је сада нејасно како неко може позивати да се за север одреде царине од 100 одсто, а за југ нула, ако се зна да је царинска стопа јединствена на целој територији“, каже за НИН Предраг Бјелић, професор Економског факултета у Београду.
Он истиче да је у одлуци Приштине да уведе царине од 100 одсто спорна не само чињеница да се тиме крше правила ЦЕФТА, као и Споразума о стабилизацији и придруживању између Косова и ЕУ, већ и правила Светске трговинске организације, а и Косово и Србија су се, иако нису чланице, обавезале да ће у међународној трговини поштовати ова правила.
Оно што додатно темељи тврдњу да иза овакве одлуке нема ниједног економског резона, а ни добробити за тамошње становништво, јесте чињеница да је влада Рамуша Харадинаја одлучила да се царинска стопа неће односити на неколицину страних компанија које имају производњу у Србији. Тако, примера ради, за производе Кола-Коле, Хенкела или Карлсберга царина је и даље нула. Бјелић упозорава да је дискриминација неких произвођача, односно повластице за неке друге, строго кршење правила СТО, баш као што је мимо правила и одлука да се царине повећају за производе из двеју земаља (Србија и БиХ), док за све остале то не важи. „Одлуку да се повећају царине за све земље, како би се смањио увоз и побољшао и спољнотрговински и платнобилансни дебаланс би власт у Приштини још некако и могла да правда, али овакву дискриминацију не. Како се уопште одређује шта је српска роба. По којим критеријумима је овај списак направљен, још нисмо успели да сазнамо. Да ли се то односи на компаније са страним власништвом или на порекло сировине од које се роба прави. Суштина је да су највећи извозници
Највећи део српске привреде одавно није у домаћим рукама, па би списак изузетих компанија могао бити све већи, што би обесмислило казнене царине
данас мултинационалне компаније које своје готове производе праве од компоненти произведених широм света и обесмишљено је говорити о роби која је српска, италијанска, хрватска или било чија“, истиче Бјелић.
Наши саговорници сматрају да ће велике иностране компаније додатним притиском настојати да буду изузете од нових намета. А ако бисмо да будемо заједљиви, највећи део српске привреде, па и оне која извози на територију КиМ - углавном воду, пића, намирнице за широку потрошњу, као и нафтне деривате - одавно није у домаћим рукама, па би списак изузетих свакодневно могао бити све већи, што би напослетку обесмислило уведене царинске казне Рамуша Харадинаја.
Укидање царина затражили су и званичници из Вашингтона, али претходно и из Брисела, мада је јасно да ови потоњи немају механизме да казне Приштину због оваквог потеза. Али ако је нешто доказало да ни основни ЦЕФТА споразум не функционише, док су регионалним политичарима пуна уста јединственог царинског тржишта Западног Балкана и мантри о „ЦЕФТА плус“споразуму који би се ширио и на услуге, онда је то ова Харадинајева одлука. ЦЕФТА не да нема механизам да казни прекршиоца својих правила, она не предвиђа ни механизме за решавање оваквих или сличних спорова земаља које су потписнице, а као једини облик одлучивања познаје консензус чланица, па би том логиком и саме власти у Приштини требало да се сложе да су погрешиле и прекршиле одредбе ЦЕФТА. Уз то, Косово и није потписник ЦЕФТА, већ Унмик, па је сада питање ко је прекршио правила игре и ко би могао бити кажњен, да казна уопште постоји.
Чињеница је, кажу НИН-ови извори, да ни Србија до краја не поштује договоре, било оне из бриселског дијалога, било оне у оквиру слободне трговине у региону, али се то правда непостојањем Заједнице српских општина, коју Приштина упорно избегава да формира.
Предраг Бјелић каже да Србија неће да призна царинске декларације на којима пише „Република Косово“, баш као што прави проблем и возачима који нашу земљу користе као транзитну, уколико њихове дозволе нису статусно неутралне. „Суштина је да договори из Брисела подразумевају статусну неутралност, а косовске власти опет издају документа која истичу њихову државност и сувереност“.
И док Србија неће да призна царински печат на коме пише „Република Косово“, као и друге врсте докумената у којим се истиче независност њене јужне покрајине, тамошње власти су поред царинске стопе од 100 одсто одлучиле и да са трговинских рафова избаце сву робу која нема декларацију на којој управо то пише – „Република Косово“. Међутим, наши саговорници кажу да се и тај проблем може премостити, тако што ће неки тамошњи дистрибутер те робе лепити етикете на којима ће писати „Република Косово“и тиме испунити услов да се нађе на трговинским рафовима. Ипак, и увођење додатних дистрибутера би значило повећање трошкова за крајње купце тих производа.
„Суштина је да мале привреде, а косовска то јесте, које немају снажну домаћу индустрију, не могу себи дозволити овакав потез. Нас ће ова одлука коштати смањеног извоза на територију Косова, али последице по тамошњу привреду свакако ће бити веће“, каже Бјелић.
Процене домаћих економиста колико би Србија могла бити оштећена уколико би одлука Приштине дуго остала на снази, крећу се од 0,2 одсто БДП-а, до готово један одсто, али уз ограду да је још увек тешко проценити да ли ће испорука на Косово бити потпуно обустављена или не.
Компаније из Србије које тамо извозе углавном не желе да коментаришу најновију одлуку приштинских власти,
Како неко може позивати да се за север одреде царине од 100 одсто, а за југ нула, ако је то иста царинска територија Предраг Бјелић
па су нам тако у компанији Нестле, коју је и ресорни министар трговине Расим Љајић навео као једну од оних која трпи због повећања царина, кратко рекли да „нису у могућности да коментаришу политичке одлуке и њихове ефекте“, док у хрватској Атлантик групи, власнику неколико најпознатијих српских брендова („гранд кафа“, „смоки“, чоколада „најлепше жеље“, „бананица“...) кажу да је незахвално калкулисати унапред о могућој штети. „Верујемо да је у интересу свих страна да се успоставе односи сарадње, односно да никоме није у интересу да грађани као потрошачи буду уједно и конзументи политичких несугласица и реперкусија“, каже Владимир Чупић, директор представништва Атлантик групе.
Незванично, међутим, од привредника се може чути исто што и од економиста. Штета ће се моћи мерити тек након што буде познато колико ће царинске стопе од 100 одсто потрајати, односно да ли ће то довести до нестанка српске робе на територији Косова. Јер, закони трговине су неумољиви и уколико се испостави да ту робу, макар и скупљу због царинских намета, има ко да купи, извоз ће се и даље одвијати. А ако и не буде званичног извоза, то опет не значи да наша роба неће наћи пут до тамошњих купаца. Било тако што ће се она легално извозити јужним суседима, а онда - препакована или не - враћати на Косово, било тако што ће илегалним каналима из Србије, Македоније, Албаније или Црне Горе долазити до потрошача.
Уосталом, албански купци не крију да су на „плазму“или „смоки“одавно навикли, а сви они који имају прилику да улазе у продавнице и у Приштини и у северној или јужној Митровици знају да „смоки“нико није успео да замени, иако је било и још има покушаја да се направи нешто слично.
Ситуација са најосновнијим животним намирницама, попут брашна, шећера или млека, још је драстичнија. Србија ове производе извози и на Косово, али и у суседне земље, које би сада могле, ако имају капацитета, да искористе ситуацију и српски извоз замене својим. Међутим, све и да се то деси, ту робу купци на Косову плаћаће скупље него што су до јуче плаћали ону српску. Ако се она српском, због страних власника многих овдашњих компанија, уопште и може назвати.
Србија је у робној размени са КиМ лане остварила суфицит већи од 440 милиона евра, јер је извезла робу за 464, а на увоз потрошила 22 милиона евра