Ноћна мора америчког сна

ФЕНОМЕН МАЈКЛ МУР

Nin - - Уводник - МАРКО ЛОВРИЋ

Мур је сувише паметан и поштен човек да и у свом новом филму Фаренхајт 11/9 не би јасно рекао да је за Доналда Трампа крива либерална Америка која је и својим последњим адутом, Бараком Обамом, издала потлачене

„Фаренхајт Мур је сувише паметан и поштен човек да и у свом новом филму 11/9“

не би јасно рекао да је за Доналда Трампа крива либерална Америка која је и својим последњим адутом, Бараком Обамом, издала потлачене

Да Мајкл Мур није очигледна, тешка и кабаста стварност, било би лоше писање створити такав лик и наменити му Флинт као родно место. „Флинт“је енглеска реч за кремен, и ако из њега извучете књижевни лик који је запаљив, већ сте банални. Реалност, међутим, може безбрижно да буде банална, и Мајкл Мур, добар кандидат за најконтроверзнијег документаристу 21. века, заиста је родом из Флинта у Мичигену. Можда име родног места није усуд, али његове економске и друштвене координате јесу. Када знате да је Флинт за Муровог вакта прешао пут од поноса америчке аутомобилске индустрије до једног од најопаснијих места за живот у САД, од осамдесет хиљада запослених из града и околине у Џенерал моторсу 1978. до мање од осам хиљада таквих радника 2010. године, и од двеста до сто хиљада становника, ваљда у интервјуу са Муром не бисте поставили питање: „Шта је инспирисало вашу каријеру?

Каријеру по којој нам је најпознатији, Мур је почео 1989. године, филмом Роџер и ја о локалним свињаријама Џенерал моторса, а након што је обиграо свет, вратио се у Флинт 2018. да у њему сними најбоље кадрове свог дванаестог филма, Фаренхајт 11/9. Филм који ових дана дебитује у српским биоскопима, а у Америци се гледа од краја септембра, посвећен је Доналду Трампу и именом и промотивним материјалом и очекивањима јавности, али Мајкл Мур има превише памети и поштења да би ту креатуру третирао као изворно зло. Уместо тога, ударни комад филма је параболична флинтска трагедија. Муров родни град је, укратко, због похлепе локалних политичара и њихових пријатеља уместо чисте воде из језера Хјурон – трећег или четвртог највећег слатководног језера планете – коју је пио педесет година, почео да добија воду из загађене локалне реке. Потом су деца почела да губе косу. Џенерал моторс се жалио да вода из локалне реке кородира његове аутомобиле, и добио је натраг воду из Хјурона. Становници нису, вероватно зато што су им тела отпорнија од тела „бјуика“и „шевролета“. Службеници министарства здравља која је установила да деца имају опасан ниво олова у крви, надређени су тражили да резултате измени.

Гледалац до сада већ кипти од праведног беса, и ако не прати баш посвећено вести из Америке, и ако није обратио пажњу на сваки детаљ – што у често брзометним Муровим филмовима није лако – могуће је да је пропустио да схвати када се ова флинтска трагедија дешава. Схвата када у Муров град слеће председник САД – Барак Обама. Већинско афроамеричко становништво Флинта одушевљено дочекује првог црног председника Америке, велику наду целог либералног човечанства, а он проблем њихове болесне деце решава тако што театрално и веома обазриво влажи усне локалном водом како би их уверио да је све океј. Успут прича да је као мали прогутао комадић оловне боје и да га то није омело да постане председник. Затим се Обама

враћа у авион, где – ово је домаштано – вероватно одмах почиње детоксикација.

Рекосмо, Мајкл Мур је сувише паметан и поштен човек да не би јасно рекао да је за Доналда Трампа крива либерална Америка која је и својим последњим адутом, Бараком Обамом, издала потлачене. То није крио ни у октобарском разговору са филмским критичарем Индипендента Џефријем Мекнабом. Мур је Мекнабу рекао да је Фаренхајт 11/9 почео да клеше у Великој Британији, где је боравио неколико дана пред референдум о изласку из Европске уније.

„Причао сам са многим радницима, људима сличним мојим суседима у Мичигену. Било ми је јасно да ће брегзит успети. Видели смо Британце који нису нужно хтели да напусте ЕУ, али које је систем тако изневерио да је брегзит у њиховим рукама постао Молотовљев коктел. Могли су да га баце на систем и разнесу га како би их неко најзад чуо. Заледио сам се од страха. Знао сам да ћемо за шест месеци исти тај феномен гледати у Америци, само што се неће звати брегзит, већ Трамп”, ефектан је Мур.

За случај да некоме та велика издаја још није јасна, у Фаренхајту 11/9 Мур подсећа и којим су марифетлуцима демократе уместо Бернија Сандерса спрам Трампа истуриле Хилари Клинтон, отелотворење либералне политичке елите која је народ углавном гледала са десет хиљада метара висине или са планине од стотина хиљада долара којом је велики бизнис финансирао њену политику. А ако ни то није јасно, ту је и остатак интервјуа.

„Овде нас није довео Трамп. Трамп није створио хаос у коме се налазимо. Хаос ће остати и након што се Трампа отарасимо. И даље ћемо имати масовна убиства и људе без здравственог осигурања. Филм је зато о већем Трампу, о Трампу који смо ми, Американци“, закључује Мур.

Мајкл Мур би изневерио себе када не би био контраш и планетарној опседнутости Доналдом Трампом. Рођен је 1954, и још као дечак, на неком путовању на југ, из ината је искористио тоалет за Афроамериканце. Касније је хтео да буде католички свештеник. Свиђало му се то што свештеници марширају са Мартином Лутером Кингом, помажу земљорадницима да се организују и бивају хапшени. Ипак је избачен из семеништа јер је „постављао превише питања“, пише Мур у аутобиографији. „Желим ти добро шта год радио у животу и молим се за оне који ће морати да те трпе“, рекао је Муру свештеник који га је обавестио да је непожељан. У средњој школи је са све дугом косом постао члан конзервативног школског одбора, и тиме најмлађи изабран званичник САД. Митинзи против рата у Вијетнаму су се подразумевали. Када је његова познаница једва преживела нелегални абортус, Мур је организовао кризни центар младих за младе.

„Треба ти место да преспаваш? Имаш га. Треба ти тест трудноће? Ми ћемо то обавити. На дрогама си? Сврати и чекај са нама да прође. Нећемо звати полицију и твоји родитељи неће сазнати.“

Факултет (га) је трпео свега годину, а потом је покренуо недељник Глас Флинта, касније Глас Мичигена. Нису се читали у високом друштву и нису штампали приче попут „Десет најбољих места за сладолед у граду“, каже Мур, већ су покривали оно што друге новине нису смеле да дирају, попут – наравно – отказа у Џенерал моторсу и хотела који нису прихватали госте погрешне боје коже, па није нарочито изненађење што оглашивачи нису хрлили у њихове просторије. Мур је касније био и уредник једног либералног магазина. И за њих је био превише радикалан, што се понавља и више од три деценије касније. Било

Видели смо Британце који нису нужно хтели да напусте ЕУ, али које је систем тако изневерио да је брегзит у њиховим рукама постао Молотовљев коктел

је време за филм и књиге, а ту је, у врхунској иронији, Мајкл Мур постао један од малобројних који је остварио „амерички сан“, чијој пропасти или илузорности је посветио практично цео опус. Да је постао свештеником, рецимо, мало је вероватно да би било који папа икада чуо за њега. Овако, папа Фрања је хтео нешто да му шапне. Мур је у октобру отишао на традиционалну масовну папску аудијенцију у Ватикану, а Фрања га је замолио за приватни разговор. Ипак, први је питао Мур.

„Питао сам: ’Верујете ли да је економски систем који доноси корист малобројнима на рачун многобројних грех?’ Одговорио ми је на италијанском – ’Да’. Рекао сам: ’Верујете, дакле, да је капитализам, капитализам какав сада имамо, грех?’”, препричавао је Мур на Ен-Би-Сију.

Папа Фрања је поново потврдио, замолио Мура да се моли за њега, а потом био духовит. Мур је узвратио молбом, а папа му је рекао: „Не, мораш да направиш још филмова. Врати се послу.“Чиме је Мајкл Мур заслужио такву почаст? Извесно Куглањем за Колумбајн (Bowling for Columbine, 2002), документарцем о наоружаној Америци и масакру у средњој школи из наслова, у којој су двојица одбачених тинејџера убили дванаест ученика и једног професора; документарцем који би био непроцењив и да се састојао из само три реченице које су разменили Мур и рок-звезда Мерилин Менсон („Шта би рекао ученицима Колумбајна? – Не бих им рекао ни речи; слушао бих шта имају да кажу“). Куглање је добило Оскар за најбољи документарни филм и рутински се налази на списковима најбољих документараца у историји. Но било је тога још – био је и Фаренхајт 9/11 о језивим узроцима и последицама 11. септембра; био је и Болесно (Sicko) о катастрофама америчког здравства, и много тога другог. Инаџија из Флинта заиста је запалио планету, барем вербално, а о истинитости његових филмова најбоље је још 1990, поводом првог Муровог филма, писао Роџер Еберт, једини филмски критичар са звездом на холивудском Булевару славних.

„Оно што Роџер и ја говори о Џенерал моторсу, Флинту и корпорацијама, истовремено је и вредније и ређе од чињеница. Ако су документаристи сагласни у једноме, то је следеће – не постоји истински објективан, чињеничан документарац. Делови филма Роџер и ја јесу чињенице. Други делови нису. Цео филм је истинит“, записао је Еберт.

Да, може се над Муровим филмовима цоктати због повремених искакања из шина чињеница – поготово то могу Европљани због хиперболисања успешности њихових здравствених, социјалних и других система наспрам америчког – али Мурова дела, па и најновије, носе оно што са собом носи добра уметност, истину већу од стварности. И ако Мајклу Муру нешто озбиљно може да се замери, то је што редовно дисквалификује сопствене поруке. Ако је у Фаренхајту 11/9 убедљиво показао да је цео политички систем преварантски, да је инхерентно преварантски, зашто добар део истог филма посвећује нади да би Демократску странку могли да преузму неки нови, поштенији, млађи људи, и зашто ових дана покушава да нађе прикладног демократског противкандидата Трампу за следеће изборе? Ако је целим опусом показао да је капитализам непрекидна ниска злочина, зашто у разговору са папом говори о „капитализму какав сада имамо“, као да би могао постојати бољи? Но замерити Мајклу Муру то што нема решење за хаос у коме се давимо, исто је што и замерити житељима Флинта што нису успели да се изборе за чисту воду.

Mоже се над Муровим филмовима цоктати због повременог прескакања чињеница, али његова дела носе оно што са собом носи добра уметност, истину већу од стварности

Греси либералног естаблишмента: Трамп није створио хаос у коме се налазимо. Хаос ће остати и након што се Трампа отарасимо

Контроверзе: Прослављени редитељ у филму Фаренхајт 9/11 проговорио је и о језивим узроцима и последицама 11. септембра

Глас обесправљених: Аномалије америчког система редитељ је сецирао у филму Капитализам: Љубавна прича

Идеолошки истомишљеници: Папа Фрања и Мајкл Мур

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.