РЕФОРМА ЗАРАДА OДЛАГАЊЕ ИЛИ ОДУСТАЈАЊЕ
Бошко Мијатовић
Опет ништа од реформе зарада у јавном сектору: Влада је одложила почетак примене новог система за 2020. годину! А толике смо наде полагали у њене благотворне ефекте од којих је држава Србија пресудно зависила, бар тако су нам говорили годинама.
Са рекламама свог будућег рада на реформи зарада у јавном сектору почеле су још давно министарке државне управе Кори Удовички и Ана Брнабић, мада нису одмакле с послом. Додуше, још у пролеће 2016. донет је тзв. кровни Закон о систему зарада у јавном сектору, који је обухватао системске односе, али без конкретних решења о висини плата, па се његова примена одлаже из године у годину.
На суштинском плану, ствар је боље кренула откада су ангажовани стручњаци Светске банке да успоставе језгро новог система – да за фреквентнија радна места припреме систематизације послова и припадајуће коефицијенте. Када је то урађено, требало је само њихову шему применити на остала радна места и тако добити каталог свих радних места и коефицијената за плате. Пошто ни то није превише компликовано, верујем Влади када каже да је ствар обављена. Али, почетак примене закона опет се одлаже за годину дана. Разлог је, каже Влада, потреба да се боље процене ефекти новог система. И верујем им да је са ефектима запело, али не зато што их је тешко проценити већ зато што резултати анализе ефеката забрињавају, односно не одговарају очекивањима и стварају проблеме.
Основна тешкоћа са реформом плата је следећа: уколико се укупна маса зарада не мења, тада ће реформа некима донети губитке, а некима добитке. Ови са добицима ће задовољно ћутати, а они са губицима протестовати и – ето политичког проблема. Први сматрају да им већа плата припада и не захваљују Влади, док други криве баш Владу што им је смањила плату. И рејтинг Владе (и председника државе) опада, што је за њих неприхватљиво.
Влада је томе покушала да доскочи решењем да се губитницима плате не смањују, већ задржавају непромењеним све док се, једног дана, остале плате не повећају толико да се установи прави паритет. Али, такво решење има две озбиљне слабости: доста кошта, пошто половина запослених добија веће плате, а никоме се не смањују, и још не ублажава много бол губитника, пошто ко зна колико година неће имати повећање плата. А инфлација ће их нагризати све време.
Поред тога, цели сектори су, као просвета, против предвиђених коефицијената. Чује се и да је више чиновништво (начелници, помоћници, секретари и слични) незадовољно пошто би се нашло у групи губитника; њихово незадовољство би постало озбиљан проблем за функционисање државе, пошто га они носе. Нема сумње да би се и припадници полиције и војске нашли у групи губитника (сада имају врло високе плате, о чему смо писали), али је законом предвиђено одлагање примене у односу на решења за остале. Брине се председник о својим репресивним органима.
Рационалном шефу државе или влади земље свакако је у интересу да се добро регулише систем плата у државној управи и, још више, да он функционише аутоматски, без њиховог сталног уплитања. У оваквом хаосу са платама какав влада у Србији неко мора стално да интервенише и исправља криве Дрине, па тако и председник Вучић више пута годишње, посебно у време састављања буџета.
Али, ја мислим да Вучић жели да интервенише, да њему одређивање плата стотина хиљада људи даје осећај велике моћи, што прави политичари воле и чему теже. Стога баш и није посебно заинтересован за ову реформу, као ни нови министри финансија и државне управе који је не осећају као своју. Зато није сигурно да ће реформе уопште бити следеће године. Можда ће сачекати неко друго време. И друге људе.
Проблем је што председник Вучић жели да интервенише, њему одређивање плата стотина хиљада људи даје осећај велике моћи. Стога баш и није посебно заинтересован за реформу плата, као ни нови министри финансија и државне управе, који је не осећају као своју. Зато није сигурно да ће те реформе уопште бити следеће године. Можда ће сачекати неко друго време. И друге људе