И ШТА ЋЕМО САД

Дијалог власти и опозиције

Nin - - Садржај - САНДРА ПЕТРУШИЋ

Мада су демократске земље давно успоставиле правило да је дијалог бољи од клетви и псовања, на актуелној политичкој сцени се то баш и не примећује. Можда ми и нисмо демократска земља

Користећи РТС, јавни сервис плаћен и од људи који су гласали за „тајкунску хидру“(ако то уопште постоји мимо тврдњи Александра Вучића), председник свих грађана је баш извређао „тај олош“од опозиције. Обавестио је нацију да су лопови, можда и убице, а ако нису да су свакако криви за заташкавање смрти Ранка Панића, и да раде против интереса државе и страних инвеститора. Деловало је чак и да је заборавио на програм сопствене странке у ком као један од циљева пише: „Реафирмација рада РТС-а и њених програмских опредељења са циљем да буде јавни, а не партијски сервис, тако да у сваком сегменту свог програма промовише културне вредности: култура говора, култура дијалога...“, па је за једног од лидера Савеза за Србију рекао: „Ђилас је моја тетка из Канаде, јер такве тетке нема на свету“.

Али без обзира на све то он је ипак за дијалог, наравно не онакав какав је познат демократски уређеним државама, већ онакав какав у својству „велемајстора“сам режира: спреман је да дође на РТС и да одигра симултанку са 10 опозиционих лидера, али под условом да сваки од њих добије пет минута да му каже шта има, а да он сваком појединачно може да одговара такође пет минута. И ко каже да то није дијалог: читавих 50 минута да 10 људи искаже све што мисли о уласку у ЕУ, изменама Устава, решењима за Косово, буџету .... и да им један човек на то 50 минута реплицира.

Не, то није дијалог, узвратили су лидери СЗС и упутили писмо руководству РТС-а у ком су питали како још треба да их Александар Вучић оклевета и шта још треба да слаже о њима, да би се неко на РТС- у досетио да је складу са правилима новинарске професије да им омогући да се и они чују. Због тога су затражили да им се обезбеди да у емисији Око, у којој их је Вучић напао, одговоре на „изнете

лажи“. У складу са тренутно важећим правилима дијалога, челници РТС-а их нису удостојили чак ни одговора.

Међутим, на питање шта се догодило са дијалогом и да ли га је могуће успоставити, посланик СНС-а Владимир Ђукановић за НИН каже: „Питање је бесмислено. Нико га није ни прекидао, осим што појединци у опозицији покушавају да глуме жртве. Кад год хоће и где год хоће могу да разговарају. Поента је што они то не желе, јер овако стварају слику о себи да су, наводно, угрожени.“

Не улазивши у то ко је жртва а ко не, посланица ДС-а Гордана Чомић сматра да дијалога нема: „Нисмо у Србији до сада ни покушали било какав дијалог, о било чему, све се сводило на монологе уместо на размену ставова о било којој идеји. Треба знати да је дијалог процес у ком добровољно слушаш неког кога не трпиш, у ком нема победника, али је једини алат демократије. Код нас се саопштава а не разговара, па чим будемо хтели да разговарамо – биће и дијалога.“

Да ли ће, велико је питање ако погледамо ситуацију на терену, који

је обухватио не само сваки квадрат Србије, већ и медијски простор, али и друштвене мреже. Недопустиво је да председник „Слоге“и члан СЗС Жељко Веселиновић позове на силовање Ане Брнабић. Још је мање допустиво да и поред извињења СЗС остане њихов члан, иако је у свом нападу испољио и хомофобију („лезбијка“) и расизам (да је силује „обдарен Афроамериканац тек пуштен из затвора“) и немање елементарног осећаја за људска права и пристојност. Да би се градио било какав политички дијалог, такав човек мора да буде одстрањен из политике. Међутим, исто тако је недопустиво да Ана Брнабић оптужи СЗС за покушај убиства Борка Стефановића јер су они ти који праве поделе у друштву и врше вербално насиље. „Ко је мене назвао креатуром? Ко је нас назвао ’скотаријом’ и сподобама? Хајде да се вратимо нормалном дискурсу, то је оно на шта сам ја увек позивала. Немојте да кривицу пребацујете на нас, а да претите силовањима и вешањима“, појаснила је премијерка и додала да ће физичко насиље стати када опозиција престане са вербалним.

Дакле, Борка Стефановића неће тући металним шипкама када стане вербално насиље опозиције, јер оно које спроводи власт има другачији ефекат – афирмише толеранцију и дијалог. Сасвим је логично да званична и свакодневна саопштења која издаје СНС на свом сајту и која потписују високи државни а не страначки функционери, афирмишу дух дијалога иако смо само у последњих месец дана у њима могли да прочитамо: „ДС на крвавим рукама сурчинског и земунског клана зграбила власт у Србији“, „Ђилас и Јанковић и Јеремић и Обрадовић, дакле сви заједно, труде се да пљуну по Србији када год могу“, „Лидери СЗС напунили су џепове и ништа им није скупо“, “Мржња коју показују није политичко већ психичко стање“…

Политички и културни амбијент који је набијен негативном енергијом, бесом, мржњом, опасан је и никако не може бити услов стабилности. Вербални напади који се претварају у физичке не говоре добро о нашој будућности Јелена Ђорђевић

Да ли је баш тако? „Јасно је да култура дијалога подразумева постојање демократије и културног амбијента у коме се добро разуме да је дијалог бољи од клетви и псовања. Нажалост, ми од демократије имамо осушене мрвице од кратког и доста неуспелог покушаја њеног стварања. Ми живимо у ауторитарном друштву без преседана у коме је један глас до те мере надјачао све, да се чак ни цвиљење не чује. Како уопште у таквим условима можемо да се питамо о евентуалном дијалогу власти и опозиције. У мору најстрашнијих етикета, денунцијација, дисквалификација и свакојаког агресивног ружења не само опозиције већ свих оних који се дрзну нешто јавно да кажу против власти, преко батина и јавне објаве против опозиције која се још увек назива ДОС-ом на јавном месту испред Скупштине, у непрекидном понављању истих речи пуних мржње и презира према опозицији, а које се гласно, увек, од јутра до мрака чују из уста онога ко треба да буде председник свих грађана - било какав помен о могућности дијалога је промашена тема. Такав политички и културни амбијент је опасан јер је набијен негативном енергијом, бесом, мржњом, а то никако не може бити услов стабилности. По мом мишљењу, вербални напади који се претварају у физичке не говоре добро о нашој будућности“, објашњава за НИН Јелена Ђорђевић, професор на Факултету политичких наука.

Да постоје озбиљни проблеми настали недостатком дијалога став је и Европске комисије која је у свом годишњем извештају о напретку за 2018. између осталог навела: „Стварна расправа и међустраначки политички дијалог и даље су слаби и постоји ризик да то ослаби ефикасност Народне скупштине и квалитет законодавства. Није се расправљало ни о једном нацрту законодавних предлога који је поднела опозиција“. Међутим, у међувремену је власт одлучила да не расправља чак ни о сопственим предлозима закона. Када је 2017. приликом доношења буџета „патентирана“идеја о енормном броју истих амандмана, СНС је то прогласио „одговорном политиком“, али су заборавили да о томе обавесте и коалиционе партнере. Грешка – Маријан Ристичевић се истрчао са искреношћу: „До сада смо били као глинени голубови, будући да се на расправи о амандманима обично више чује опозиција. А мој став је да боље да они мене слушају него ја њих.“

Ове године је то подигнуто на још виши ниво: буџет је само један од 62 закона који се доносе обједињено, посланицима је дато по 1,2 секунде да се изјасне о сваком, а представницима посланичких клубова читавих 20 секунди. Протеривање дијалога из парламента је било толико очито да се огласио чак и вечити омиљени опозиционар Војислав Шешељ: „Ви из парламентарне већине тиме сте оборили сопствени рекорд. То вам јача ефикасност рада, али је изветрио дух демократије из Скупштине. Писаће се о овом скупштинском сазиву.“

Нема сумње – понижавајуће и за опозицију и за демократију. Довољно понижавајуће и толико бесмислено да просто вапи за драстичним потезом – излазимо из овог парламента и не враћамо се док не будете спремни на дијалог. Уместо тога, један део опозиције се одлучио за опструкцију, што је легитимно (унеси слику, унеси камен, изнервирај Мају Гојковић и бар ћеш тако постати вест у медијима), али и за нешто што није легитимно – језик увреда који у парламенту није могао да се чује чак ни 90-их, ако изузмемо наступе радикала. Рецимо, ако Зоран Живковић није спреман да изађе из парламента, онда мора да буде спреман да цивилизовано одреагује на уобичајену реторику СНС-а, попут недавне упадице Србислава Филиповића да „не може да стоји на ногама од толиког вињака“, а не да председавајућег парламента који то игнорише (они увек игноришу упадице својих) назове „џукелом и мајмуном“. Јер једино што постоји горе од немања дијалога су такве реакције, а постоје озбиљне индиције да ће то надвладати.

„Није примитивизам успео да победи. Страх да се понашамо као одрасла људска бића, засада – јесте. Нажалост, по све дечаке који не умеју другачије, а и неке девојчице. Политичка култура је део воље за градњом дијалога, а када је

Очито је да ови из опозиције данас имају проблем што их народ неће, па измишљају теме и покушавају да глуме жртве, јер овако стварају слику о себи да су, наводно, угрожени Владимир Ђукановић

нема, има тог видљивог страха од одраслог и одговорног језика и понашања. Вербално насиље није политика“, каже Гордана Чомић.

Међутим, дебата јесте, али је нема. Јелена Ђорђевић подсећа да у време тзв. досовске власти није било ниједног дневника где се не би чуло мишљење о догађајима и оспоравања опозиције онога што власт чини, да су постојале дебате и у јавном простору и у медијима, а да је опозиција била равноправна у јавном и политичком пољу - уз све мане, слабости и неуспехе. И додаје:

„Та атмосфера демократије у покушају јесте много помогла да данас имамо власт коју имамо, а која је некад била у опозицији. Дакле било је дијалога, а данас га нема. Има псовки, вербалног насиља - и то је то. Власт је та која гради културни амбијент у коме делују и опозиција и остали. Зато није чудо што и опозиција, немајући никаквог простора, улази полако у псовачки вербални код - да би у мало простора, за што краће време, изговорила оно што мисли. Тужно и опасно. Опозиција је изгледа разумела да, судећи по изборним резултатима, овај народ воли и најбоље разуме агресивни, некултуран и увредљив жаргон који је као званично језичко правило увела радикална странка, а последњих шест година доминантни лик наше политичке збиље. Па повремено поверује да је то једини начин да допре до уха људи навиклих на тај тип комуникације. То је знак тоталног културног колапса који је иницирала и убрзала владајућа странка.“

Псовање, пребијање, па чак и метална штангла која овог пута није убила али ће можда следећи пут остварити свој циљ, требало би да представљају последњу фазу у поларизацији Србије и дефинитивни крај ишчекивања да би дијалог ипак могао да се успостави. Очигледно је опозиција била свесна куда идемо још 2015, када је упутила захтев да се отвори дијалог о изборним условима. Већ тада је било јасно да на телевизијама са националном фреквенцијом не могу да остваре ни оно што им сасвим солидни закони које имамо и који се не поштују, гарантују. Нису добили чак ни одговор - мало смо заузети да попричамо са вама. Свој захтев су поновили и годину дана касније, али је исход био исти.

Како се то уклапа у тврдњу Владимира Ђукановића да опозиција „кад хоће и где хоће“може да разговара?

„Исти су услови као када су они били на власти. Слово није промењено. Како тада нису осетили потребу да мењају услове? Очито је да данас имају проблем што их народ неће, па измишљају теме. Али, ако им је лакше, лично сам присталица да СНС уопште не учествује у изборној кампањи и да се током целе кампање од јутра до мрака само опозиција појављује на свим медијима. Тврдим вам да ће и тада драстично изгубити“, каже Ђукановић.

Добро, можда народ неће опозицију, можда Драган Бујошевић то зна па им не омогућава приступ јавном сервису и можда у Србији више не постоји ниједан човек који би желео да чује размену мишљења између власти и „тајкунске хидре“. Ни на РТС-у, ни на некој другој телевизији са националном фреквенцом (јавно добро које припада свим грађанима), ни у парламенту. Али тешко је замислити ситуацију у којој се та иста права одузимају и припадницима власти, посебно министрима.

Или можда не морамо да замишљамо?

„Овде је лаж постала легитимно оружје политичке борбе, политика више није такмичење ни идеја нити концепт, већ бувља пијаца где за паре можете без икаквих последица да нападате политичке противнике. Све је дозвољено, а ми се на све навикавамо“, рекао је Расим Љајић.

Али, нека министрова не буде последња, за крај је ипак погоднија председникова. Можда она коју Вучић ових дана радо изговара: „И шта ћемо сад?“

Па, шта ћете сад? Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства

Лаж је постала легитимно оружје политичке борбе, политика више није такмичење ни идеја нити концепт, већ бувља пијаца где за паре можете без последица да нападате политичке противнике Расим Љајић

Штангла као аргумент: Покушај убиства Борка Стефановића, једног од лидера опозиције, у Крушевцу

Протестна шетња у Крушевцу: Уместо у институцијама правда се тражи на улици

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.