Устанак периферије

ЕКСПЛОЗИЈА СОЦИЈАЛНОГ НЕЗАДОВОЉСТВА У ФРАНЦУСКОЈ

Nin - - Садржај - ВЛАДАН МАРЈАНОВИЋ

Мирни протести „жутих прслука“су се делом извргли у неконтролисано насиље, али то не мења поенту: обични Французи су с правом бесни, а председник Макрон засад чини мало или не чини ништа да њихове фрустрације ублажи

Мирни протести „жутих прслука“су се делом извргли у неконтролисано насиље, али то не мења поенту: обични Французи су с правом бесни, а председник Макрон засад чини мало или не чини ништа да њихове фрустрације ублажи

Назив Непокорна Француска је већ неко време формално заузет - тако гласи име радикално левичарске партије коју од њеног формирања 2016. предводи бивши социјалистички министар Жан-Лик Меланшон - али се кроз историју небројено пута показало да поменута одредница сасвим пристоји и земљи у целини: има у галском духу и менталитету нечег бунтовног што Французе нагони да, кад год им нешто озбиљно није по вољи, масовно изађу на улице и протестују, ако затреба и с моткама у рукама. Па ако се ту и тамо омакне нека револуција - шта да се ради...

Није у том погледу другачији ни актуелни протест „жутих прслука“тако назван по флуоросцентним прслуцима, знаку распознавања учесника демонстрација - који, након што се с друштвених мрежа у кратком року излио на улице, последњих седмица потреса Француску. Протести су сад већ практично свакодневни и прикључују им се нове групе учесника од овог понедељка, рецимо, свако из својих разлога, возачи амбулантних возила и средњошколци. Ипак, далеко најмасовнији и најдраматичнији су они који се, почев од 17. новембра, организују суботом. Постављају се барикаде и блокирају путеви, раскрснице, складишта бензина; и мада је огромна већина учесника ненасилна, у метежима у које су се протести ту и тамо претварали досад су стицајем несрећних околности смртно страдале четири особе.

Последња два суботња протеста у Паризу, међутим - нарочито онај засад последњи, 1. децембра - захваљујући упливу екстремних елемената међу демонстрантима отели су се контроли и извргли у рушилачки поход какав у

Француској одавно није виђен. Разбијани су излози, паљени аутомобили и зграде, а милионска штета нанета чак и једном од градских симбола, Тријумфалној капији; повређено је 130, а у притвору задржано 378 људи. „Никад нисам видео тако дивљу деструкцију каква ме је у суботу окруживала на неким од најотменијих париских улица - такву насумичну, хистеричну мржњу. (...) Дванаесточасовна битка далеко је превазилазила размере насилног протеста или нереда, и досезала ниво устанка, чак грађанског рата“, описује у Гардијану Џон Личфичд, британски новинар који дуго живи у Француској.

А како је почело? Као што с народним побунама обично бива - а ова заиста јесте народна, јер иза демонстраната не стоји ниједна странка, синдикат или било која друга организација - и ова има наизглед баналан повод: као окидач је послужила најава да ће ове године већ повећане таксе на гориво од нове године још једном порасти. Знало се за ту намеру администрације председника Емануела Макрона одраније, али, у ситуацији кад ни светске цене нафте не иду у прилог индивидуалних потрошача - пре свега оних из унутрашњости који свакодневно морају да користе аутомобиле, јер тамо нема јавног превоза као у великим градовима - акумулирано незадовољство овом и ранијим мерама пореске политике владе експлодирало је у новембру.

Цена горива је, дакле, била непосредни повод, али није само то тог првог викенда на улице и тргове широм земље извело преко 280.000 људи (последње новембарске суботе протестовало је скоро три пута мање људи, али је ове протекле број демонстраната опет порастао, мада их је и даље било знатно мање у односу на први протест): узроци незадовољства занемарених слојева француског друштва - а занемареним се осећају практично сви који не живе у урбаним конгломерацијама - много су дубљи.

У околностима у којима су радна места и богатство све више концентри-

Иако на власти тек годину и по, Макрон је стигао да се тешко замери великом броју својих сународника, што на програмском, што на појавном плану

сани у великим градовима, каже француски географ и публициста Кристоф Гилуи, „деиндустријализовани региони, руралне регије, мали градови и они средње величине све су мање и мање динамични. Али то су места - у периферној Француској (као што би се могло говорити о периферној Америци или периферној Британији) - где многи припадници радничке класе живе. То значи да, први пут, радници више не живе у областима где се радна места креирају, што доводи до социјалног и културолошког шока. Та периферна Француска је место рођења жутих прслука.“

И из овог тумачења произлази оно што констатују и други коментатори: да је протест „жутих прслука“аутентични израз народног незадовољства. То незадовољство је, међутим, колико год велико било, тешко повезати с неконтролисаним, бесмисленим насиљем до кога је прошле суботе дошло у Паризу. Нико још није у стању да тачно идентификује ко заправо стоји из њега: у прелиминарним сазнањима из полицијске истраге засад нема ничег што би поткрепило тврдње оних који су пожурили да у њима препознају припаднике екстремних левичарских и десничарских група.

Једно је ипак сасвим јасно: као главног кривца за оно што данас у Француској не ваља непривилеговани слојеви друштва виде председника Макрона.

Иако на власти тек нешто више од годину и по дана, Макрон је стигао да се тешко замери великом броју својих сународника, и то двојако: на програмском и појавном плану. Када је реч о мерама његове администрације, то незадовољство произилази из чињенице да Макрон спроводи тачно онакву политику какву је у кампањи и најављивао, и за коју је већина Француза (добрим делом, истина, само да би спречила победу десничарске противкандидаткиње Марин ле Пен) ономад и гласала: политику економске либерализације и слабљења социјалне улоге државе. Дакле, политику која за последицу, као и другде, има да су њени једини добитници они најбогатији,

док сви остали - пре свега нижа средња класа и преживели остаци пролетаријата - настављају да таворе. Макрону је прошле године можда пребрзо налепљена етикета да је „председник богатих“, али највећи део онога што је отада урадио оправданост те квалификације не доводи у питање; посебно његова пореска политика, која заиста фаворизује најимућније, а у тежи положај доводи пензионере и запослене с ниским примањима и несигурним радним местима, каквих је све више. А ствари још горим чини то што практично ниједна од системских мера које су за циљ имале оживљавање француске привреде - што би онда, теоретски барем, требало да донесе добробит чији би се ефекти прелили и на шире друштвене слојеве - још не даје очекиване резултате.

На појавном плану, пак, Макрон се највећим делом понашао тачно онако како не треба - прво као некакво републиканско височанство, а онда, кад му је то са много страна замерено, као оно што заправо и јесте: припадник ушушкане и ситуиране друштвене елите који би, у најбољем случају, можда и желео да разуме проблеме обичних људи, само кад би то некако могао. Посебно невичним социјалној интеракцији показао се, можда и парадоксално с обзиром на сопствене релативно младе године (40), у контактима с младим људима. То што је, рецимо, једног тинејџера изгрдио што му се пред масом људи обратио користећи надимак још и некако; али тешко да ће му икад бити заборављено оно када је једном другом, незапосленом младом човеку - опет пред доста људи - арогантно поручио да би њему, Макрону, било довољно да пређе улицу и нађе му посао.

Ипак, силина протеста који су погодили земљу је изгледа овог пута и председника натерала да се дубље замисли, па је почетком ове седмице мера повећања пореза на гориво суспендована на шест месеци. Премијер Едуар Филип одржао је консултације с представницима опозиционих странака, али му није пошло за руком да за сто доведе и представнике „жутих прслука“: они су састанак отказали правдајући се претњама које им упућују најекстремнији међу њима, противници сваког компромиса с властима. Да ли то значи да ће протести - макар и у мањем обиму, али радикалнији бити настављени, тим пре што део демонстраната има и много веће захтеве од оног да се одустане од поскупљења горива? То у време настанка овог текста још није било јасно. Извесно је само да ће, одсад па надаље, Макрон неупоредиво више него досад морати да саслуша оно што му обични Французи поручују.

Француска се умирит’ не може: Суботњи нереди у Паризу спадају у најтеже у последњих пола века

Казна за ароганцију: Емануел Макрон досад није показао довољно слуха за социјално угрожене

Бука и бес: Призори са париских улица

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.