СМРТ ОД НЕЗНАЊА И СРАМОТЕ

Дан борбе против ХИВ/АИДС-а

Nin - - Садржај - ДРАГАНА НИКОЛЕТИЋ

Инфицирани као да још носе бреме првог медијског таласа кад су уз етикету „сидаши“, бивали означени и припадањем некој од прокажених популација у ризику, оних „недоличног“понашања

Мало је болести које су за тридесетак година преживеле генезу од сасвим извесно смртоносних, до нормалног живота под терапијом, као што је инфекција вирусом хумане имунодефицијенције, или „популарније“- ХИВ-ом. Па, док су оболели крајем осамдесетих прошлог века копнели од опортунистичких инфекција попут упале плућа, постајући кост и кожа, а убрзо и умирали, данас мало ко долази у одмаклу фазу звану АИДС. Још мање њих јој подлежу, и то искључиво јер се не лече или им је вирус прекасно детектован.

Међутим, уз све кампање за ширење знања, та сада обична хронична болест и даље носи срамоту, разлог да се заражени стигматизују, макар примедбама типа: „слободно узми из моје чаше, немам сиду“. Инфицирани као да још носе бреме првог медијског таласа кад су уз етикету „сидаши“, бивали означени и припадањем некој од прокажених популација у ризику, оних „недоличног“понашања.

Услед тога, у Србији постоји само неколицина „аутованих“, и добро се пази са ким ће се делити податак о позитивном ХИВ статусу, док се и на Западу тиме калкулише, због евентуалних уцена, посебно у свету познатих. Најтужнија последица одијума је аутостигматизација носилаца вируса, погубнија од сваког спољашњег жигосања.

Истина, извесног помака има, па док се до пре свега неколико година о томе ћутало и међу „својима“, у чекаоници Инфективне клинике Клиничког центра Србије у Београду, једне од четири надлежне установе у

држави, данас се чекајући бар један другом јадају. „Написали су огромно ХИВ на мом картону“, „нису ме примили код зубара, одбили су да ме оперишу када сам рекао да сам инфициран“, данас се деле таква искуства међу та четири зида, још увек тешка попут тамнице. Ћутањем изван тог круга „истих“, оболели штите себе, као и чланове породице.

Шта је суштина аутоизолације, није до сада било тема истраживања, све и ако је та „непозната“можда и главни разлог зашто се шира популација не тестира. Па је цифра од укупно 3.664 инфициране особе, према најновијим подацима „Батута“- релативна. Статус се најчешће проверава тек кад дође до промена у здрављу, уз све опомене лекара колико је важно да вирус што раније буде откривен, да би се одмах приступило лечењу. Јер, куре су данас моћне, и гарантују дуговечност, без тегоба што су их раније проузроковале.

„Од самих почетака, Србија је ишла у корак са светом у погледу микробиолошких дијагностичких метода, доступности стручне литературе, као и увођења терапије“, открива проф. др Ђорђе Јевтовић, донедавно шеф одељења за ХИВ београдске Инфективне клинике, сада пензионисан. „Добар дух“пацијената, увек ту да их својим миром охрабри, објашњава да је тада једини лек „зидовулин“имао краткорочне ефекте, продужавајући живот оболелих за свега неколико година.

Фармакологија је брзо напредовала, нови су медикаменти давали знатно бољу прогнозу, али и изазивали бројне нуспојаве, попут убрзаног старења, метаболичког синдрома

везаног за артериосклерозу, кардиоваскуларне и цереброваскуларне сметње, полинеуропатију, односно – отежало ходање. Али, иако су тад владале санкције, рафови били празни у радњама, клиника се сналазила да лекове за ХИВ набави.

Многи су из те етапе АИДС-а доживели и нову генерацију лекова којима је вирус стављен под контролу, „практично преко ноћи“, уз потпун опоравак имуног система у веома кратком периоду, како објашњава др Јевтовић. „За свега месец дана, вратио ми се менструални циклус, повукла кандида са усана, била сам јака као никада“, каже једна пацијенткиња, допремљена својевремено на клинику у стању „ни на небу, ни на земљи“. Помирена са скором смрћу, али не и са пратећом ауром „недодирљиве“.

Данас она прогута три пилуле дневно, и није у страху од нуспојава, због мање токсичности лекова. То што се клиника бори са компликованом администрацијом, ЕУ и нашом, није њена брига, њено је само да лекове редовно узима.

Јер, фармако-револуција учинила је да се вирус више не преноси полним путем ако је број копија РНК вируса – нула. Додуше, ПСР тестова, што ту жељену цифру показују, често нема, али се она узда да лекови чине своје. Срећна је и што више не мора да дрежди на том „компромитујућем месту“, у чекаоници Клинике, јер рецепте сада преузимају неке приватне апотеке. А помоћ да се терапија достави на кућну адресу пружају волонтери организација цивилног друштва, као што је Национални центар за сексуално и репродуктивно здравље Потент, чијим је залагањем ово и омогућено.

Медицинском особљу радни дан ће бити ускоро олакшан издавањем електронских рецепата. Јер, и поред свих напора да се пацијентима олакша преузимање месечног "следовања" , чекаоница Инфективне клинике је и даље крцата, а пуни су и болнички кревети, нарочито зими. У њима су неки пацијенти налик оним с краја ’80-их, дијагностикованог статуса у поодмаклој фази болести. Други су пак са тегобама „обичних“бољки, невезаних за ХИВ. Не лече се на матичним одељењима, бубрежним, онколошким, плућним, јер се још увек боје да ће неко у њих упрети прст, назвати их „сидашем“, или одбити да их приме под спорним изговором.

На том страху профитира надримедицина, разноразни преваранти што нуде алтернативне куре, са искључиво плацебо ефектом. Али, што више поверење у званичне лекове јача, мање њих се обраћа траварима.

Још једну ствар тежи да прогура Потент, и њему слична удружења, лобирајући да РФЗО прихвати на свој терет тзв. ПрЕП и ПЕП терапију, пилуле за пре и после ризичног контакта, чему треба да претходи измена закона. „За државу би то било много јевтиније од доживотног лечења инфицираних ХИВ-ом“, каже Братислав Прокић из Потента.

Иако је пандемија зауздана, на делу је данас – концентрована епидемија, како се тумачи убедљиво највећи број новоинфицираних међу припадницима тзв. МСМ субпопулације. „У најранијој етапи на удару су били интравенски уживаоци хероина, потом оболели од хемофилије, уз ретке примере инфекције стечене хетеросексуалним путем, док су у последњој деценији на тестовима позитивни готово искључиво припадници геј супкултуре, са ризичним животним стилом за стицање свих врста сексуално преносивих инфекција“, наводи др Јевтовић.

Те нове пацијенте данас не чека само страх и безнађе. Дочекују их обучени активисти Потента, листом ХИВ позитивни, не би ли им пружили парњачку подршку. Ободрили их да што пре приступе третману, уверили их у нужност редовности терапије. Понекад су у улози и рамена за плакање, за пацијенте и њихове породице, али и гласноговорници истине – да се са ХИВ-ом данас дуго и квалитетно живи.

Оно у чему мора да помогне и држава, будући већих ресурса од невладиних организација, јесте – континуирана едукација, почев од основних школа. Овде често недостајућа, како примећује др Јевтовић. Јер, иако је ово ера интернета, незнање је раширено. Стога, ко умре, умреће због незнања, закључује овај чувени инфектолог.

Смрт од срамоте је метафорична категорија, премда не сасвим. Она убија полако, гура у депресију. Али се и против ње може борити озбиљним кампањама, да не би Србија иструлила од болести зване дискриминација. Противне Уставу и међународним резолуцијама.

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.