Опструкција или правда
НОВИ ДОКАЗИ ЗА УБИСТВО СЛАВКА ЋУРУВИЈЕ
Крај првостепеног суђења за убиство Славка Ћурувије, које су пратиле незаконите одлуке Већа Специјалног суда и претње сведоцима, обележава и покретање пропагандне машине из времена када је овај злочин и почињен
Крај првостепеног суђења за убиство Славка Ћурувије, које су пратиле незаконите одлуке Већа Специјалног суда и претње сведоцима, обележава и покретање пропагандне машине из времена када је овај злочин и почињен
Поступак за убиство Славка Ћурувије покренут је јануара 2014. када су се појавили нови докази. Међутим, судеће веће Специјалног суда два пута је покушало да уклони из предмета кључне материјалне доказе, а нови сведоци су изјавили да је прећено њиховим породицама.
Исто веће, које је и претходно доносило спорне одлуке у корист оптужених, треба да изрекне првостепену пресуду почетком 2019. Нови доказ су дискови са подацима са базних станица мобилне телефоније који су открили да су оптужени за убиство били на лицу места, и да су се чули са оптуженим за организовање злочина. Наиме, базне станице су у то време имале три крака окренута ка три правца, што је одређивало положај само онога ко позива. Тај доказ је и оповргао тврдње двојице оптужених где су били у време убиства.
Милорад Улемек Легија, командант ЈСО, као сведок, именовао је оптужене као извршиоце, а то су потврдили и осуђени припадници земунског клана браћа Александар и Милош Симовић. Улемек је на суђењу рекао да му је прећено због сведочења, а браћа Симовић да се плаше за породице.
Ова сведочења, анализа позива, Дневник дежурстава ДБ-а, сведочења припадника ДБ, и досије Ћурувија били су основ да Тужилаштво за организовани криминал покрене поступак.
Базне станице су откриле да су на дан убиства 11. априла 1999. и дан пре, оптужени као извршилац Мирослав Курак, инструктор ЈСО, и оптужени као саизвршилац Ратко Ромић, главни инспектор 2. контраобавештајне управе ДБ, били на месту убиства. Њихови позиви су сачувани на базној станици на Радио Београду, и то краку окренутом ка Светогорској улици где је у пролазу зграде број 35 убијен Ћурувија. Више пута су разговарали и чули се са оптуженим за организовање убиства Миланом Радоњићем, тадашњим шефом Центра ДБ Београда и помоћником
шефа ДБ. За убиство је оптужен као наредбодавац Радомир Марковић, шеф ДБ. Утврђено је да Радоњић, што ни он није демантовао, чим је именован за начелника Центра ДБ Београда 5. априла наредио усмено да се Ћурувија прати 24 сата. Агент Предраг Гикић који је био задужен за Ћурувију, сведочио је да није обавештен да се наставило са пратњом Ћурувије, те да није уважена његова ранија препорука да нема оперативних разлога да се новинар даље прати. Ћурувија се стално прислушкује и чак свих 27 припадника 9. одељења за тајну пратњу Центра ДБ Београда надзире сваки корак новинара.
За 10. април, када је како се сумња покушано убиство, базна станица открива да је Курак био код Радио Београда у Светогорској. Са тог места звао је Ромића у 14 сати 10 минута и 39 секунди. Затим се региструју Ромићеви позиви са истог места. Зове Радоњића у 14.19,53, па Курака 15.27,13.
У Дневнику дежурстава за 10. април је наведено да су начелник 9. одељења за пратњу Зоран Павић и шеф смене Драган Павић позвани на рапорт код Радоњића јер нису испоштовали његову наредбу да одмах јављају и најмању промену кретања Ћурувије. Према сведочењима припадника ДБ, Радоњић је на њих викао јер нису на време јавили да је Ћурувија 10. априла кренуо према стану. Сведочили су да је било крајње необично да начелник Центра буде директно укључен у пратњу и издаје наредбе, јер се то пре никада није десило.
За дан убиства у Дневник дежурстава је уписано да је Ћурувија са Бранком Прпом изашао из Светогорске 35 у 13.55, а минут касније да су код зграде
Политике, те да су затим сели у кафану „Руски цар“. Забележен је и Радоњићев налог: „Јавите му одмах ако крену кући, можда применимо и неке друге мере.“Како су објашњавали сведоци из ДБ једина преостала законска мера било је хапшење Ћурувије, али он је убијен.
Када су Ћурувија и Прпа кренули ка стану забележено је у Дневнику да је Радоњић у 16.25 наредио да се одмах обустави пратња. Припадници ДБ из пратње сведочили су да им је пренето ово Радоњићево необично наређење. Радоњић затим у 16.28,13 зове Курака. Ромића региструје базна станица ка Светогорској, где су прошли Ћурувија и Прпа. Позива у 16.38,13 Курака, а у 16.39,08 и Радоњића. Затим Радоњић у 16.45,31 зове Курака. Ћурувија је убијен у пролазу где је становао у Светогорској 35 између 16.39 и 16.45. Према наводима тужилаштва, Ромић је пратио Ћурувију и Прпу од зграде Радио Београда и јавио је Кураку, који их је чекао испред пролаза, да долазе, а затим Радоњићу да крећу у акцију. У пролазу, како се наводи у оптужници, Курак пуца на Ћурувију, а Ромић удара оружјем Прпу у главу.
Утврђена времена позива супротна су тврдњама Радоњића и Ромића где су били на дан убиства. Ромић је на саслушању у Тужилаштву 14. јануара 2014, након што је ухапшен са Радоњићем, рекао да је на дан убиства Ћурувије био у седишту 2. управе ДБ у Драгице Марковић у Учитељском насељу, у смени од осам сати, те да се не сећа да ли је био на породичном ручку или вечери у Борчи. Међутим, базне станице откривају да је 11. априла био на месту злочина непосредно пре убиства, те су после његове позиве регистровале базне станице у Звечанској 7, Таковској 2 и Француској 81.
Радоњић је тада рекао да је на дан убиства такође био у 2. управи ДБ у Улици Драгице Марковић. Испричао је да је накратко отишао на породични
Утврђена времена позива супротна су тврдњама Радоњића и Ромића где су били на дан убиства
ускршњи ручак код родитеља супруге, „који се налазе у непосредној близини, можда три минута колима“где му је јављено за убиство. Међутим, пре убиства регистровани су његови позиви на базним станицама из центра града.
Веће Специјалног суда коме председава Снежана Јовановић, а чланови су Владимир Месаровић и Драган Милошевић два пута је из доказа издвајало анализу позива по захтеву одбране. Апелациони суд у Београду прво поништава то решење образлажући да „наведени докази нису прибављени на незаконит начин, како погрешно утврђује првостепени суд“. Међутим, то не спречава Веће Специјалног суда да поново издвоји тај доказ. Коначно, Апелација је ту одлуку преиначила и уврстила у доказе. Такође, Веће је из доказа издвојило записнике са саслушања двојице важних сведока који су у међувремену преминули - Цвјетина Милинковића, који је био дежурни начелник на дан убиства Ћурувије и водио Дневник дежурстава, и Зорана Павића, начелника 9. одељења за тајну пратњу. И овај доказ је у предмет вратио Апелациони суд на жалбу тужилаштва. Веће Специјалног суда је одбијало и да саслуша полицијског инспектора Драгана Кецмана који је водио истрагу. Прво је саслушан само о начину на који је дошао до дискова са подацима са базних станица. Тада је члан судског већа Драган Милошевић, који ретко испитује сведоке, почео на веома оштар начин да поставља питања и чак улази у препирку са инспектором. Кецман је затим саслушан поново на захтев тужилаштва, али га је судија Јовановић прекидала не дозвољавајући му да детаљно говори.
О томе какав су однос оптужени имали према Кецману открива прислушкивани разговор из фебруара 2006. у београдском клубу „Варадеро“на Макишу, када је оптужени Курак који је и даље у бекству, рекао: „Кецмана треба о`ладити.“Осим Курака на састанку је био и Бранко Црни, сада функционер СНС, а у време убиства први заменик шефа ДБ, и Славиша Арсић, који је непосредно пре тога давао исказ у вези убиства Ћурувије инспектору Кецману. На суђењу је Кецман рекао да му је сведок Арсић, који је тада био обезбеђење Црног, претио.
Иначе, исто ово Веће Специјалног суда, које је покушало да избаци кључне доказе за убиство Ћурувије, доносило је и у другим поступцима спорне одлуке. Тако је недавно Врховни касацио-
ни суд утврдио да је ово Веће кршило закон у корист Луке Бојовића. Спорна је и пресуда којом је ослобођен Станко Суботић Цане, за кога су Војислав Шешељ и дисиденти напредњака рекли да је финансијер СНС-а. Врховни суд је и у овом случају утврдио да је кршен закон у корист Суботића. Занимљиво је да ово Веће ванредним саопштењима брани Виши суд у Београду. Саопштење од 3. децембра личи на објаве преких судова након Другог светског рата, када су припадници Озне, претече ДБ, убили најмање 60.000 неистомишљеника комунистичког режима у Србији. Виши суд негодује због изјава Јелене Ћурувије Ђурице, ћерке убијеног новинара, и Верана Матића, председника Комисије за истраживање убиства новинара, у емисији 360 степени на Н1. Упозорава се и јавност да наводно „није допуштено да се критикују нити коментаришу одлуке суда у кривичним поступцима који нису правоснажно окончани“. Игнорише се чињеница да су судије јавни службеници и да су они и њихов рад подложни критици јавности. Веран Матић каже за НИН да почиње да га хвата језа од тврдоглаве упорности са којом Виши суд забрањује коментарисање судских поступака и да страхује да је то политичко, а не правно питање.
„Одлуке Европског суда у Стразбуру у супротности су са ставовима Вишег суда у Београду. Зашто грађанима Србије ускраћује оно на шта сви европски грађани полажу право? Засмејала ме је формулација Вишег суда да су у емисији Н1 донети `погрешни закључци`. Колико ми је познато, није ово диктатура па да преки судови пресуђују ко шта сме да каже јавно“, каже Матић.
Занимљиво је да је на крају суђења, које су пратиле спорне одлуке Већа да издвоји кључне доказе и претње сведоцима, покренута пропагандна машина као и пред убиство Ћурувије. У Илустрованој политици, чији је власник држава- власт, води се кампања против слободних медија и новинара. Извођач радова је пропагандиста Ђорђе Мартић, који је био уредник Илустроване политике, када је по наруџбини Мирјане Марковић само неколико дана пред убиство објављен сраман текст „Ћурувија дочекао бомбе“. Имамо све као 1945. и 1999. - преке судове одговорне само властима и њихове пропагандисте који прозивају „издајнике“. Још само да почну да убијају.