Изван владе једног дана

ВЕЛИКА ОДЛУКА РАСИМА ЉАЈИЋА Радио је непријатне послове, али ће бити запамћен по чињеници да је 2012. омогућио формирање владе СНС-СПС

Nin - - У Фокусу - Вера Дидановић

Напокон смо добили важну информацију која се тиче наше будућности: јесте да не знамо на који се начин преговара о Косову, нити којим ће редоследом бити уклањана последња острвца релативне слободе мисли, али сада макар знамо да Расим Љајић, актуелни министар трговине, туризма и телекомуникација, неће бити члан следеће владе. Једног дана, за годину-две.

„Без обзира на то да ли нас очекују нови избори или нова реконструкција, ја у оба та случаја више нећу бити у Влади“, обзнанио је политичар са најдужим стажом у власти – од пада режима Слободана Милошевића до данас са само годину дана паузе, у периоду 2006–2007, када је, након распада заједничке државе са Црном Гором, остао без функције министра за људска и мањинска права.

Садашњи председник Социјалдемократске партије Србије (СДПС) је најаву да у Влади више неће бити - али не и да ће, рецимо, поднети оставку - образложио сопственим умором од дневне политике и умором јавности од њега. Као додатни разлог, навео је кампању коју против њега воде Муамер Зукорлић и Војислав Шешељ, „која је незабележена у парламенту“.

Тек када је и сам постао мета, још увек актуелни министар приметио је и да је „лаж у Србији постала легитимно оружје политичке борбе“као и да „политика више није такмичење идеја, нити концепт, већ бувља пијаца где за паре можете, без икаквих последица, да нападате политичке противнике“. И још: „Све је дозвољено, ми се на то навикавамо и нико се не буни, а ја у тој каљузи више не желим да учествујем“,

рекао је Љајић, пропустивши, међутим, прилику да каже нешто и о одговорности власти, чији је део, управо за легитимисање лажи и претварање Србије у каљугу.

У будућности, како је рекао, себе види као оног ко јача странку и бори се да Шешељ и Зукорлић остану на маргинама, али могућност да након избора неко други формира владу није поменуо. Као што није говорио ни о опцији да у нову владу не буде ни позван – без обзира на то да ли ће њену окосницу чинити његови садашњи или бивши коалициони партнери.

Јер, Љајић је био у коалицији са готово свим снагама присутним на политичкој сцени Србије. У власт је ушао као председник Санџачке демократске партије, дела ДОС-а, победничке коалиције која је, мислили смо, у историју послала савез социјалиста и радикала и све оно зло које су, тако заједно, нанели свима нама. Осим „нормалних“министарских послова, бавио се и оним врло непријатним – од јула 2004. био је председник Националног савета за сарадњу са Хашким судом, а од јула 2006. координатор за спровођење Акционог плана за завршетак сарадње са Трибуналом (оставку је поднео због неуспеха у потрази за Ратком Младићем, крајем 2009). Вероватније је, ипак, да ће бити запамћен по томе што је, након избора 2012, на којима је његова странка у Скупштину ушла на листи ДС, променио страну и заједно са још једним „петооктобарцем“, Млађаном Динкићем и његовим УРС, омогућио формирање коалиције преименованих радикала и социјалиста. И тако се точак историје захуктао у правцу из кога смо мислили да смо побегли, стигавши, тренутно, до тачке у којој, сад већ свакодневно, добијамо вести о насиљу над људима који не подржавају аутократску власт Александра Вучића.

Љајићева најава неког будућег одсуства из власти протумачена је у једном делу јавности као весник почетка пада актуелне власти и припрема терена за „претрчавање“ка страни будућих победника. Логична је и претпоставка о почетку предизборне кампање, а постоји и школа мишљења према којој је, заправо, Љајић само свестан да, услед потребе за радикализацијом стања у Србији, истиче његов рок трајања у напредњачком универзуму.

Тој верзији у прилог могла би ићи чињеница да је Шешељ своју кампању против њега, започету уочи недавних избора за националне савете, спроводио уз очигледну и отворену помоћ напредњака, Љајићевих коалиционих партнера. Свачег грозног је ту било, али се Љајић задржао на јавним жалбама - без оставке. Можда зато што има послова из којих се не излази по сопственој жељи, већ само у складу са „вишим интересима“?

Тек када је и сам постао мета, Љајић је приметио да је „лаж у Србији постала легитимно оружје политичке борбе“

Мултипрактик: Љајић је био у коалицији са готово свим снагама присутним на политичкој сцени

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.