Попара са горгонзолом
Или: ако, по Игњату Ђурђевићу, теологу из Дубровника, није било Тројанског рата, да ли се онда иза Хомера крије Питагора
Кампања за легализацију еутаназије полако се захуктава. Прошлог петка, код Вање Булића у ТВ емисији „После ручка“, Тања Минчић Марковић, адвокатица из Ниша и др Слободан Симић, психијатар из Београда, сасвим су убедљиво образлагали идеју о еутаназији. Моје је било само да одиграм казачок по оном несрећнику Љубодрагу Петровићу, бајаги великој Србенди а који не зна ни шта је српска свастика, ни лапот, притом, тврди да су Срби семитски народ!!? Е, таквог суклету је неко препоручио Вањи у емисију да саботира кампању о еутаназији...
Него, у прошлу среду у удружењу„Ћирилица“у Јевремовој 12, испод Народне библиотеке, позвали су ме да одржим предавање о Јасону и Аргонаутима, о њиховој потрази за Златним руном. А не треба ти да читаш Борислава Пекића па да укапираш да се Јасон са педесетак хероја, а по налогу краља Пелеја, упутио на север да утврди да ли је тројанска држава толико богата златом како се увелико причало и по Јонији. И, пође Јасон лађом у пратњи Орфеја да ово путовање опева. Прођу Босфор, кад, већ на обалама Црног мора Јасон види како трагачи за златом јагњећим кожама хватају зрнца злата из речица које се у море уливају. Тако је и настала легенда о Златном руну. И све до пре тридесетак година, са јагњећим кожама, ловило се златно грумење у Пеку. У књизи „Злато и бакар источне Србије“
Душан Јовановић пише: „У сливу реке Пек је Лакудин збег познат по златоносном шљунку... Али, рудари су морали порушити и напустити ово место бојећи се проклетства јер наиђоше на ЗЛАТАН ПЛУГ у који је био упрегнут ВО САВ ОД ЗЛАТА!“Није ли то оно златно теле због кога је Мојсије кудио свој народ што му се клањао!? Елем, показује се да је Мојсије, за потребе „дунавских фараона“, руководио мелиорационим радовима у Подунављу, па и на Сипском каналу у Ђердапу! Видевши грдно тројанско злато, Јасон се враћа и извештава краља Пелаја да вреди поћи у ахејске походе на Троју.
Са овим мислима веслам на сувим веслима у Видовданској, на јужном Врачару. И, гле, сетим се Игњата Ђурђевића, теолога из Дубровника, а он је имао приступ Ватиканској библиотеци те је, још у 19. веку, тврдио да Тројанског рата, уопште, није било, а да се иза Хомера крије Питагора!? По Ђурђевићу, дунавску Троју су разрушили снажни земљотреси. Није, дакле, било никаквог тројанског коња. А тројански коњаник је само метафора за подунавске земљотресе чија потмула бука подсећа на топот крда коња. Отуд се тројанском коњанику, код старих балканских народа, одавала пошта као – богу земљотреса.
Вратим се са веслања и латим се спремања попаре са горгонзолом. Шта!? То вам је неспојиво!? Али, господо драга, горгонзола ме подсећа на времена када је данашња српска средња класа живела као Европа, а попара је данашње јадно социјално стање те пропале класе. Али, авај, Биљи се мој рецепт за попару не свиђа, она је спремила „манастирски пиринач“и обожава оног преваранта Џејмија Оливера.
К. Г. Јунг, мој гуру из Швице се на Ђурђевића надовезује: „Ако је Хомер у ствари Питагора, онда су земљотреси разорили Троју у осмом или седмом веку, а не у древна, архајска времена. Јер, пази дечаче, сви историчари и хроничари који помињу Хомера и Троју или су Питагорини савременици или су млађи од њега. А башка што су ’Илијада’ и ’Одисеја’ пуне Питагорине науке...“
Него моју Црну не занимају тројанске теме. Њу опседа еутаназија, па каже: „Добро је што си покренуо кампању за легализацију еутаназије мада се Србија под мудрим вођством твог Алека, већ, скроз и дибидус еутанизирала. А попара са горгонзолом ми се, баш, допада. То јело ми, некако, иде уз еутаназију када се за њу одлучим.“