Време је да причамо о човечности
РУПЕРТ ЕВЕРЕТ
Када на отварању Мерлинка фестивала буде приказан филм Срећни принц, публика ће се уверити због чега су лик и дело Оскара Вајлда опседали чувеног британског глумца, и колико је његово дело важно и релевантно данас
Британски глумац маркантног изгледа Руперт Џејмс Хектор Еверет, пореклом из фармерске породице у Норфолку, са петнаест година открио је глумачке способности и у Лондону остварио свој сан. Због честих неслагања са професорима, напустио је школу запутивши се у Шкотску, где је први ангажман добио као члан Грађанског театра у Глазгову. Постао је примећен осамдесетих, тумачећи геј ученика у енглеској школи тридесетих година прошлог века, у култној позоришној драми Друга земља Џулијена Мичела у Гринвич театру на Вест Енду, а потом и у филмској екранизацији истог комада Гаја Бенета. Филм Плес са странцем Мајка Њуела наговестио је успешну каријеру која је кренула узлазном путањом (низали су се ангажмани, попут улоге у Соби с погледом) све до споредне улоге у рокенрол драми Ричарда Маркванда Срца од ватре 1987. године.
Ту је Еверет делио кадрове са Бобом Диланом и издао је први поп албум Генерација усамљености. Испоставило се да је искорак у музичке воде за глумца био апсолутни промашај. У свет лаких нота касније га је накратко вратила пријатељица Мадона у њеној обради песме American pie, са којом се касније нашао и на филму.
Након што се јавно декларисао као хомосексуалац док је живео у Паризу и писао роман Здраво драга, да ли си заузета?, Еверет је главне улоге добијао само у европским уметничким филмовима. Својеврстан повратак на филмско платно доживео је захваљујући учешћу у запаженим остварењима Висока мода и Лудило краља Џорџа, оба из 1994. У холивудском мејнстриму углавном је добијао споредне улоге, у филмовима Венчање мог најбољег пријатеља (номинација за Златни глобус), Заљубљени Шекспир, Идеални супруг (друга номинација за Златни глобус) и Нека друга љубав. Касније је зажалио због искрености када је реч о признавању свог сексуалног
опредељења, образлажући то каменом спотицања у каријери, па је свим геј глумцима саветовао да никада не понове његову грешку.
Чињеница да је од најранијег детињства волшебно био повезан са Оскаром Вајлдом (мајка му је ноћу читала бајке) као и то да су обојица хомосексуалци који живе од уметности, а потом и Еверетов ангажман у екранизацији славне Вајлдове комедије Важно је звати се Ернест Оливера Паркера и поменутом Идеалном супругу, учинили су да се његово поистовећивање са славним ирским писцем и песником заокружи озбиљном филмском посветом – трагикомедијом Срећни принц, која је после Санденс фестивала, европску премијеру имала на овогодишњем Берлиналу. Овог четвртка, овај по много чему страствени пројекат Руперта Еверета отвориће и јубиларно десето издање квир фестивала Мерлинка у београдском Дому омладине. Том приликом публика ће се уверити колико је уложио себе у адаптацију последњих дана живота чувеног писца и колико је био инспирисан њиме. Еверет више него посвећено портетише мрачну страну генија који је живео и умро због љубави, гротескно описујући његово животно финале. Отуда и изражена емоционалност, јер и сам Еверет очито дели сличну судбину.
Шта вас је највише привукло овој причи?
Смрт је једна од ствари које ме фасцинирају. Обожавам смрт, на неки начин. Волим фотографије самртног
одра, обожавам слику Четертонове смрти и Нелсонове смрти. А Вајлдова смрт ме из неког разлога фасцинира. Мислим да је друштво извршило успорени атентат на њега преко осуде, па затворске казне и оне три године у изгнанству. То је једна од великих трагедија и један од великих злочина против човечности, на неки начин. Кад се описује геј држава, мислим да је то врло потентна прича – и то се, узгред, још увек дешава у неким државама. У Русији, Африци, у арапским земљама, та прича би се још увек могла догодити. У нашим земљама имамо среће што се ствари мењају, па то можемо прославити оваквим причама. Ово је прича која мени пружа осећај охрабрења и енергије да наставим.
Ваша интерпретација Оскара Вајлда, представља га као изузетно самодеструктивну особу, делимично одговорну за сопствену пропаст. Да ли је, по вама, он заиста био самодеструктиван?
У филму каже: „Зашто човек трчи ка уништењу, зашто га то толико фасцинира?“Мислим да је то кључни део његове личности и његовог бића - тај део њега просто није могао да одоли понору.
Како бисте објаснили однос између Вајлда и његове супруге Констанс, и уопште његове љубавне троуглове у којима се константно налазио?
Кад су се Констанс и Оскар упознали, били су најпопуларнији пар. Врхушка лондонске сцене. Она је била лепотица, а он најдуховитији човек на свету. Били су веома заљубљени, добили децу, а онда је њихова веза почела да пропада. Он је тада почео да ступа у хомосексуалне везе за које она није
Смрт ме фасцинира. Обожавам фотографије самртног одра, слике Четертонове и Нелсонове смрти
знала. Таква ситуација није била необична у тадашњем друштву, али људи су те ствари држали у потпуној тајности. Ако би неког открили, и уколико би било шансе за кривично гоњење, тај би напустио земљу, отишао да живи у иностранству и ником ништа. Али он је одлучио да остане. Осуђен је и отишао је у затвор. Њу су искључили из друштва. Морала је да напусти земљу до краја свог кратког живота. То ју је заправо и убило. Али волела га је до краја. Мислим да је био пламен који је горео веома блиставо и заслуживао невероватну оданост.
Занимљив је био троугао са Констанс и Робертом Росом који је према многим историјским изворима био први Оскаров љубавник. Роби и Констанс су му, за разлику од лорда Алфреда Дагласа званог Боузи, пружали праву и безусловну љубав. Стално су му се враћали и били уз њега. Али он бира Бозија, који га уништава, зато што је Бозијева љубав деструктивна и посесивна. Кад Оскар умире, Бози се дистанцирао од њега, а Роби проводи живот објављујући Вајлдова дела. Оскар је продао права кад је у Паризу остао без новца. Роби их је откупио и наставио да објављује књиге. Занимљива и инспиративна ми је била та врста подршке и љубави.
Имајући у виду да је Срећни принц ваш редитељски деби, у којој мери вам је било тешко да функционишете испред и иза камере?
Не, то ми није било тешко. Тешко је било уопште почети филм. Пронаћи новац, подршку, организовати све то. Снимање је било комплексно, распоред је био тесан и то је било веома стресно за мене. Али само снимање – имао сам сјајан тим. Сјајног камермана, сјајног продуцента, костимографа – сви су били сјајни. Одлични глумци. Та страна стварања овог пројекта је била фантастична.
На који начин је филм Срећни принц релевантан данас?
Живимо у поларизованим временима, има много политичког несклада и људе широм света гоне због уверења, народности, вере, сексуалности. Ово је заправо филм о човечности. И колика јој је цена. Овај тренутак је рађање покрета за геј права и мислим да много говори. Чека нас велика борба, али смо и далеко догурали. Могли бисмо да се поносимо као друштво. Али много смо постигли за сто година, када речи „геј“и „хомосексуално“нису ни постојале, и кад смо на њих гледали као данас на сексуално девијантне. То је фантастично. Али мислим да питање мора да се схвати још личније и комплексније, да се схвати у правцу нових политичких промена система, промена образовања. Морамо урадити још много тога. То овај филм и чини. Треба га приказивати у школама. Нека прочитају Срећног принца, којег обожавају, а онда нек гледају овај филм, да виде и другу страну.
Велики холивудски филмски студији су потрошили много новца за промоцију људских права. С друге стране, у вашој каријери се као велики проблем показало то што сте се отворено декларисали као хомосексуалац. Да ли је то по вама лицемерје?
На одређени начин, мислим да је то лицемерно, али лицемерно је и што хетеросексуални глумци могу да глуме хомосексуалце, али не и обрнуто. Мислим да је то једна тешка средина за хомосексуалног глумца који жели да успе – мада, сад кад је то речено, ствари се све време мењају. Холивуд сад има геј акциону звезду, што је феноменално, и много, много веома бриљантних отворено геј и врло успешних глумаца. Не много, али неколико одличних, бар у мојој земљи. Ствари се константно мењају. Али ипак, тешка је ово индустрија.
У последње време снимали сте и телевизијске серије. Шта се дешавало са филмовима?
Управо сада сам у Риму завршио телевизијску серију Име руже у којој глумим инквизитора Бернара Гија. Тако је после легендарног филма Жака Жана Аноа из 1986. бестселер Умберта Ека добио и телевизијску адаптацију. Иначе нисам радио ништа посебно. Трудио сам се да снимим свој филм. Али волео бих да радим различите ствари колико год могу.
У којој мери је романтична комедија Венчање мог најбољег пријатеља и улога духовитог геј пријатеља Џулије Робертс променила вашу каријеру?
То је била невероватна ствар за моју каријеру, али и компликован изазов. Из тога је произашао доживљај мене као личности – начас сам представљао своју сексуалност, а не себе као глумца. То је компликовано, јер глумац не жели да га превише повезују с било чим, жели само да буде глумац, како би људи могли да га прихвате у било којој улози. А моја геј персона надвладала је све што сам могао да урадим као глумац. То је постало компликовано за мене и зато сам хтео да нађем начин да то изразим у филму. Та прича ми је највише одговарала.