БЕОГРАДСКИ МАХЕРИ

Корупција и(ли) лоше управљање

Nin - - Садржај - СТЕФАН СЛАВКОВИЋ

Када се под пуним новогодишњим светлима буде усвајао нови буџет Београда, у мраку ће остати то да ли су сулуди и баснословно скупи пројекти последица корупције или лошег управљања, одсуства развојне политике или неурачунљивог трошења пара грађана, или једноставно свега тога заједно

Рестриктивност, уравнотеженост, резултат планирања... баш је овом мантром заменик градоначелника Београда Горан Весић почетком октобра образложио усвајање ребаланса београдског буџета за 2018. годину. Таман када су грађани престонице могли да одахну због убирања плодова домаћинског пословања градских власти, средином новембра је мантра штуцнула, па заскичала, као на поквареној плочи – Скупштина града Београда је одлучила да се Галеници отпише дуг из Фонда солидарности од 640.000 евра. И, док два милиона евра скупа расвета у изведби јединог понуђача на тендеру, фирме Keep light, фантомским бугарским туристима обасјава разлупане београдске тротоаре и рупе на коловозу – неко добро и од ње – питање од симболичних, али ипак јефтинијих милион евра понавља се у бескрај, дуг и психоделичан колико и тунел у бојама српске заставе на Обилићевом венцу: у којем је то тачно универзуму град Београд богатији од Карлоса Санчеза, бразилског милијардера и од пре годину дана власника Галенике, па може да му помаже парама грађана? Можда толико кошта српски пасош, будући да га је Санчез добио крајем овог лета? И основне рачунске операције могу да покажу да Санчез у своје процењене 2,2 милијарде евра може лагано да спакује око два годишња буџета Београда. Јасно је ко је ту „тежак“, а коме је тешко. О остатку Србије да и не говоримо. Једино није јасно ко је у Старом двору после нелогичног отписа дуга постао „тежи“и за колико. Одлука с исте седнице градске Скупштине да се око милион динара потраживања престонице према посрнулом пиротском гиганту „Тигру“конвертују у трајни улог у тој компанији прошла је готово неопажено.

Ако неко и сме да се правим питањима у право време куробеца пред неким из градских власти, то неће смети пред премијерком Аном Брнабић, а потом и председником Александром Вучићем. Зна то Весић. Зна и да нема глупих питања, већ само глупих одговора, па је параметре памети и глупости начисто развалио образложењем ових двеју одлука, толико бесмисленим да сваки потоњи разговор постаје сувишан. Град је, вели он, као и много пута досад само поштовао препоруке Владе, а посредно и председника, премда није назначио да су оне, за разлику од решења, саветодавног карактера и да је између осталог и његова дужност да се о њих у оваквим околностима оглушује. Такође је занемарио реаговање потпредседника Народне странке и заменика шефа одборничке групе Савез за Србију Николе Јовановића да је Влада граду препоручила отпис дела дугова по основу уступљених јавних прихода, што овде није био случај.

Чак и кад би се органи гоњења мешали у свој посао, корупција би била тешко доказива. Без доказа се најчешће може подвести тек под погибељно пословање. Тако сматра одборник Покрета слободних грађана у Скупштини града Београда Милош Марковић, иначе адвокат који се бави привредним правом. „Актуелна београдска власт је и сама рекла да представља континуитет с претходном, па се расипање јавних средстава некако подразумева. А и гласање по диктату чуда чини“, каже он за НИН. Чак и већа чуда од снега у децембру или јануару. Стога, прогута ли нас мећава свега коју недељу након што је Весић самоуверено рекао да „београдске путаре снег никада није изненадио“, могуће је да ће званични Београд све пахуље оцрнити као антирежимску пропаганду. Колико год овај наш, незванични, био у колапсу.

„Дуг се отписује тек ако имате доказе да дужнику није могуће блокирати рачун и одатле преусмеравати средства, или да нема покретну и непокретну имовину адекватне вредности, или да нема свог дужника од којег је могуће наплатити потраживања. Одборници од предлагача нису

Јавне гараже у центру града, које ће доносити сигуран приход, уступају се кинеском концесионару, а бесмислен и ризичан пројекат гондоле сваљује се на градски буџет

добили одговор да ли је то био случај с Галеником. Ни конверзија потраживања у власнички удео у посрнулој фирми нема много смисла, на страну што сам сигуран да је само продајом Тигрових производа у Београду било могуће намирити тих милион динара. Поново, у образложењу одлуке није писало да ли се покушало с тим или неким другим видом наплате. Један одборник власти је рекао да у његовом образложењу све лепо пише, црно на бело, али да је оно у његовој канцеларији. Када сам га у четири ока питао зашто не добијамо потпуне информације, казао је да је ’Тигар’ у Унапред припремљеном плану реорганизације који спроводи Привредни суд у Нишу, што одлуку града претвара у још специфичнији проблем“, каже Марковић.

Градска власт је на истој седници одлучила и да у наредне три године купи 1.500 јавних бицикала и 150 станица за три милиона евра. Похвална намера. Али, осим ако вражји кругови за закључавање двоточкаша не буду од злата, основне рачунске операције сугеришу да ће један бицикл коштати између 1.500 и 2.000 евра. Цена је све само не ситница, осим, наравно, ако на себи не буду имали по макар један прикачени пушкомитраљез или бацач пламена, чинећи тако Прву београдску бициклистичку бригаду, несумњиво окренуту ка југу. Тек се у ситном писанију, међутим, немушто оставља могућност да бицикли буду електрични, што им високу цену већ оправдава. Уједно ће се и, чаршијске су приче, продубити нечији џеп, јер ће оператер с којим ће град на овом пројекту сарађивати и који ће првих шест година морати да води рачуна о читавом систему, бити близак властима. Штета, распуцани двоточкаши били би леп призор с осамдесет метара високог јарбола на Ушћу, чија је цена испрва требало да буде 406 милиона динара (пет вртића или неколико километара асфалтираног пута), или старог Савског моста на новој локацији, или гондоле од 15 милиона евра за шта ће град обезбедити 600 мили-

На Калемегдану, Ушћу, Великом ратном острву се као на културно-историјским и природним заштићеним добрима или планира или већ спроводи изградња која мења изглед ових заштићених целина

она динара. Подсећања ради, она ће по појединачној цени од 500 динара од Ушћа до Калемегдана кориснике превести за око три минута, колико је отприлике требало директору ЈП „Скијалишта Србије“Дејану Ћики да време превоза израчуна на конференцији за медије. Тешко ћемо се у међувремену отети утиску да актуелни београдски оци бициклистичке стазе најчешће тумаче као нужно зло које се једноставно да инсталирати сужавањем иначе уских престоничких тротоара, па макар се завршавале на пола улице, насред банкине или у зиду неке зграде. Још је горе што не реагују на претње члановима удружења „Улице за бициклисте“и „Савски насип“који, nomen est omen, негодују због колонаде нелегалних викендица (између осталог, и синова Томислава Николића) и аутомобилског коришћења некатегорисаног пута на овом могућем рају за двоточкаше.

Ипак, бициклисти боље пролазе од оних којима је ГСП једини вид гргутања кроз бројна саобраћајна уска грла. Раздаљина између два возила јавног превоза све се чешће мери или километрима или милиметрима; или их нема, или у гужви формирају гусеницу. Како за НИН предочава Јовановић, обим јавног превоза се смањује по стопи од пет одсто неколико година уназад, премда су субвенције порасле на око 27 милијарди динара. Притом, десет милијарди следује ГСП-у, а преосталих 17 добијају приватни превозници, који покривају мањи део линија. Јовановић подсећа и да је Весић најавио укидање тролејбуса и куповину 80 електро-аутобуса, без јасне рачунице о исплативости. Према Весићевим речима, управо је ГСП највећи проблем града, јер генерише годишњи губитак од 2,4 милијарде динара. Е сад, јесте мало чудно што је у наставку реченице устврдио да се то може спречити једино „бољом наплатом карата“. Оставимо ли по страни да за бољи рад контролора нису надлежни грађани, већ власт, занемаримо ли и то што бесплатни или макар јефтинији јавни превоз није немогућа мисија која захтева Тома Круза, или бар мргудног Тому Курузовића, ма потиснемо ли и то да је СНС популарност у Београду 2012. стекао управо најавама да ће раскрстити са „Бус плусом“, јер је реч о „понижењу и отимању новца од грађана“, сулудо је тврдити да ће наплата карата, која иначе покрива малецни део и прихода и расхода ГСП-а, направити некакву одсудну разлику. Далеко веће паре се сливају од изнајмљивања рекламног простора на возилима. Вероватно је у неоснованом риџованском заносу, према наводима портала Пиштаљка, Весић наложио београдским општинама да својим запосленима без њихове сагласности купују претплатне „бус плус“карте, иако анекс Посебног колективног уговора за државне органе јасно предвиђа и могућност исплате новчаног износа у висини те претплатне карте.

Ваља напоменути и да је, кад смо већ код разлика, Београд 2011. ГСП субвенционисао са 47 милиона евра, дакле скоро пет пута мањим износом но што то чини данас. Упркос губицима, из бездане београдске касе се у међувремену некако издвојило сто милиона динара за униформе за око 2.800 возача, премда су из Самосталног синдиката ГСП-а упорно упозоравали да због одлива спретних руку за воланом у богатије крајеве Београђане више неће имати ко да вози. Дакле, ГСП можда неће постојати, али ће макар изгледати упицањено.

Бар ће у том случају централне градске улице и тргови бити растерећенији. Ако и кад се заврши њихова реконструкција, то јест. Након неколико интервенција променљивог успеха на делимично зановљеном,

Пијаћа вода је на Макишком пољу угрожена пројектима Богољуба Карића коме се допушта градња чак 800.000 квадрата на заштићеном подручју

распеваном, шљаштећем тргу Славија и пуштања неколико саобраћајница у промет, на ред је дошао Трг републике, чија ће реконструкција вероватно трајати непојамних 420 дана, а сигурно и дуже, по цени од 922 милиона динара. Параметри су слични и у случају реконструкције 560 метара Карађорђеве улице, која ће нас коштати неких сто милиона динара мање. Како је подсетио Родољуб Шабић, повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, Њујорчани су за који дан мање у небо винули 443 метра високи Емпајер стејт билдинг. Јовановић додаје и Сава центар и Панчевачки мост, који су изграђени за годину дана. Почело се и с уређењем Булевара Николе Тесле, а далеко скромније се обнавља и горњи део Скадарлије, посао од 30 милиона динара који би требало да се заврши до средине децембра. Јовановић на овај списак додаје и реконструкцију три километра палилулских улица, Цара Душана, Џорџа Вашингтона, 27. марта и Краљице Наталије, која ће грађане коштати 27 милиона евра.

Упућени тврде да је реконструкција јавног простора душу дала за уграђивање – не гранитних или неких других плоча, већ за оно под наводницима, јер треба прво раскопати асфалт, па онда копати, па поставити слојеве новог асфалта, па, у случају Београда, поново раскопати и ископати шут, два-три пута променити цевоводе и тако унедоглед. Или просто унајмити багер који ће шут возикати с једног места на друго, па укруг, посве сизифовски, чему је потписник ових редова лане присуствовао током реконструкције кукавне Славије. Нису случајно градски оци за идућу годину предвидели 11,5 милијарди динара буџета за разноразне реконструкције, чак 1,5 милијарди више но за ову.

„Озбиљна развојна политика је напуштена. У периоду од 2008. до 2012, просечне годишње инвестиције су износиле 200 милиона евра, а од 2014. до 2018. су износиле 80 милиона евра. Ове године ће бити и много мање, можда чак ни до 60 милиона не добаце. Све се ради наопако. Градска власт се без накнаде одрекла власништва над ПКБ-ом у корист Републике. Не знам ни за једну локалну самоуправу на свету која је тако нешто урадила. Уследила је још гора одлука да се комбинат прода опскурном страном

Обим јавног превоза се смањује по стопи од пет одсто, премда су субвенције порасле на око 27 милијарди динара. Притом, десет милијарди следује ГСП-у, а преосталих 17 добијају приватни превозници

инвеститору, на очигледно намештеном тендеру, за 105 милиона евра, од којих су исплаћиване и отпремнине, иако је његова процењена вредност у извештају у АПР-у из ове године 526 милиона евра. Чак и ако ту урачунамо дуг од 80 милиона, опет добијамо четири пута већу вредност од цене за коју је продат. Шта тек рећи о одлуци да се јавне гараже у самом центру града, које ће доносити сигуран приход, уступе кинеском концесионару, а да се бесмислен и ризичан пројекат гондоле потпуно свали на градски буџет, уместо да се евентуално ту нађе приватни инвеститор“, закључује Јовановић.

Реч је, иначе, о четири подземне гараже којима ће кинески пројектант и извођач управљати наредне четири деценије, убирући профит, иако је уговором обавезан да у финансирању учествује с тек око 25 одсто средстава, или око десет милиона евра. Поново, преосталих тридесетак милиона евра платићемо ми. То је најочитији проблем овог посла, а прате га мањи, али не и мање важни – зашто, рецимо, посао нису добиле домаће компаније, или зашто нису пронађена четири могућа концесионара који би понудили боље услове. Лошији тешко да могу да буду.

Све мање дискретно завлачење руке у џеп грађана престонице неће бити једини проблем с којим ће се они суочити, напомиње Радомир Лазовић из иницијативе „Не да(ви)мо Београд“.

„Ако почнемо од чистог ваздуха, најосновније ствари за живот човека, видећемо да је жртвован како би се кроз изградњу спалионице на депонији у Винчи намирили интереси подобних инвеститора. Доноси нам ново загађење ваздуха канцерогеним материјама. Уговором о улагању, град Београд је за наредних тридесет година задужен са око 40 милиона евра годишње, а ризици од овог постројења су прећутани. Пијаћа вода је на Макишком пољу угрожена пројектима Богољуба Карића коме се допушта градња чак 800.000 квадрата на заштићеном подручју, а исто важи и за водоизвориште на Савском насипу које трују илегални објекти повлашћених. Обале река су на продају и више не припадају свим грађанима, већ су мистериозно постале грађевинско земљиште. И досад је река била затрпана сплавовима, али сада је обала и на продају. Ако се поглед на реку некако и провуче до воде, биће загађен рекламирањем на њеној површини преко билборд-бродова с којих трешти музика. На Калемегдану, Ушћу, Великом ратном острву се као на културноисторијским и природним заштићеним добрима или планира или већ спроводи изградња која мења изглед ових заштићених целина и угрожава им вредност“, каже Лазовић за НИН.

Седница скупштине Београда на којој ће се усвојити буџет за наредну годину заказана је за крај децембра. Можда је и боље да га се одмах по усвајању заборави, заједно с основним рачунским операцијама. Паре грађана ће се ионако трошити неурачунљиво и без одговорног рачунџије. А рачун? Нека, нема везе, кућа части.

Скупштина града Београда је одлучила да се Галеници, чији је власник од пре годину дана бразилски милијардер, отпише дуг из Фонда солидарности од 640.000 евра

Славија као Скадар на Бојани: Украшен, али још увек недовршен трг

Трг републике: Коначна рачуница је још увек растегљива

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.