БАШ ПРОМАШАЈ

Невоље са споменицима

Тешко је прихватити вајарски композициони експеримент у коме патријарх Павле лебди у седећем положају или је изгубио ослонац па, статички нестабилној фигури, прети пад у траву

Неколико споменика подигнутих последњих година у Београду изазвало је општу пажњу са много супротстављених вредносних ставова и различитих оцена. У мноштву београдских скулпторалних дела разних намена ограничићемо се на споменике подигнуте у годинама од почетка новог столећа. За почетак неколико речи о својствима и значењима које собом носе споменици. Превасходно они меморијални артефакти посвећени личностима или догађајима, на другом значењском нивоу они су аутономна ликовна дела, али су и значајни судионици у формирању непосредног амбијенталног окружења и, такође, важна реперна знамења општег урбаног просторног мозаика.

Нови век је почео обелиском „Вечна ватра“у Парку пријатељства који је, ето ироније, заправо исказивао мржњу према учесницима НАТО агресије 1999. Својом формом био је то невешто саздан високи стуб са вршном бронзаном имитацијом пламена из кога је избијала права ватра трајно угашена после одласка

главног иницијатора овог обележја, Мире Марковић.

Споменик дочекан не само вредносним спором, него општим отпором, појавио се недалеко од главног улаза у зграду Аеродрома „Никола Тесла“, у виду стојеће фигуре Николе Тесле. Ово дело Даринке Радовановић ставом и изразом било је испод нивоа достојног Тесле, па је било и много гласова за његово уклањање са овог места.

Споменик Гаврилу Принципу на углу улица Немањине и Сарајевске аутора Зорана Кузмановића прошао је мимо запаженијих јавних полемика, али својим „дрвеним“ставом немуштог израза он је далеко од исказа дужне поште значајној историјској личности. На другом крају истог парка, уз Улицу кнеза Милоша, постављена је знатно раније реплика композиције Петра Убавкића посвећена Другом устанку, уз типичан пример несразмере дела и окружења које је просто „прогутало“невелики споменички волумен.

Управо превелика несразмера између постоља и бисте Јурија Гагарина, у булевару његовог имена, наишла је на подсмехе и, бар привремено, уклањање до замене новом верзијом.

Према званичним најавама конкурсно решење споменика (ако он, у овом случају, уопште може да се назове том одредницом?) Зорану Ђинђићу је у припреми за реализацију. Зашто смо ставили упитник уз ознаку споменик? Па ко би од пролазника, чак и са невелике дистанце, у тој уличној инсталацији препознао споменик? Тек у непосредној близини помоћу натписа и гласа емитованог из скривених звучника разрешила би му се претходна загонетка. И шта онда? Требало би да ту проведе бар петнаестак минута пуне пажње да стекне прави утисак дизајнерске поруке. Дакле, ето Београду нове врсте меморијалног дела - гласовног споменика. Одређена локација на крову подземне гараже такође заслужује велики упитник.

Било је природно што је изузетну пажњу грађана изазвала појава споменика патријарху Павлу, омиљеној личности наше блиске прошлости. Праћен разноврсним коментарима, споменик је, ипак, наишао на више негативних оцена којима се, ево, придружујем. Зашто?

Превасходно ту је чудно изабрано место на ободу прилаза Цркви Светог Марка, а без видљиве интеракције са њом. Неприхватљиво је, затим, залеђе са трамвајском окретницoм, а још је упитнија усмереност лица према наспрамним кафићима. Кад је реч о вајарском учинку аутора Зорана Малеша, јавља нам се више недоумица. Знајући патријархову фигуру, личност и држање тешко је прихватити да је сећању на њега био прикладан вајарски композициони експеримент у коме он лебди у седећем положају или је, помишљамо, изгубио ослонац па, статички нестабилној фигури прети пад у траву. А, поврх свега, у самом лику нема оне познате патријархове светачке благости. Кад ово кажемо намеће нам се поређење са спомеником недавно постављеним у Лепосавићу младог вајара из Рашке, Миленка Баловића, где је у пуној мери погођен патријархов карактеристичан израз.

Да бисмо текст завршили ведријим тоновима поменућемо добру и недавно маштовито постављену, уз зграду Кинотеке, бронзану фигуру Карла Малдена, аутора Здравка Јоксимовића.