Поново ради улица

Nin - - Уводник - Весна Малишић

Две реченице са страначких избора у Немачкој тако су једноставно и тачно измериле трагичну раздаљину између српске политике данас и демократских поредака у свету. Ми демохришћани се понекад свађамо, рекла је Ангела Меркел у опроштајном говору у Хамбургу, али никада не сејемо мржњу против других и никад не понижавамо друге људе. Њена наследница на челу Хришћанско-демократске уније Анегрет КрампКаренбауер сматрала је важним да каже како ће бираче придобијати добрим идејама а не нападима на политичке противнике.

Мржња, понижавање, напади на политичке противнике, баш то су основни алати српске владајуће политике која добија убрзање у покушају да сатре све који другачије мисле. У ствари, све који се уопште усуђују да мисле. Тако се заокружује политика у којој само један мисли а остали извршавају, подржавају, обожавају и папагајски понављају. Све то, наравно, није могуће без великог насиља. Апсурдног насиља огромне већине над мањином, вербалног и физичког. Насиља чак и унутар те већине, као сталног притиска доказивања и истицања ко ће више газити противника и хвалити председника. Насиља која сасвим преплављује друштвени и политички пејзаж и претећи мења перспективу ове земље.

Дошли смо дотле да ова држава уопште и нема парламент као демократску грану власти. Укидањем расправа и међупартијског дијалога, парламент губи сваки смисао јер се у њему после много насиља седнице завршавају тако што скупштинска већина гласањем демонстрира своју бројчану надмоћ не трудећи се више ни да сакрије свој недемократски карактер. А о рушењу елементарног достојанства и угледа Скупштине не може се ни говорити јер су они већ одавно непостојећи.

И ако је прошле године власт поднела триста амандмана, како би опструисала било какав разговор о буџету, које је потом повукла, ове године је за исти посао поднела дупло више. Спајањем расправе о 62 тачке дневног реда посланицима је уместо 5 сати дискусије по свакој тачки остављено по 5 минута. А подношењем 550 амандмана на два закона која су претходила Закону о буџету, време за расправу је у потпуности потрошено. Тако је власт у ствари укинула расправу о буџету.

Српска опозиција је већ месецима изузетно фрустрирана и нервозна, разапета између жеље да се понаша легалистички и настојања да спречи власт да се у свему користи тиранијом већине. Испитује целисходност бојкота у условима када власт има своју опозицију која ће да прискочи кад год буде затребало да због света одглуми динамику вишепартијског живота и обезбеди привид легитимности изборима. Као што ће и њени представници, сад већ на свим телевизијама са националном фреквенцијом, блефирати размену мишљења и фингирати дебату, стварајући привид слободе говора. Припомоћи ће и оживљени и набилдовани радикали застрашујући свет визијом да и од горег има горе и играњем улоге скривене претходнице за испробавање будућих одлука власти, увежбани до перфекције како се као „опозиција“ударнички обрачунавају с опозицијом.

И, шта ћемо сад, што би рекао председник Александар Вучић? Опозиција изгледа искушава како да пресели парламентарну борбу из институција, које су за њу сасвим затворене, на улицу. Угледа се на Француску, Белгију, Мађарску или на деведесете у Србији, тражећи модел како да се супротстави све израженијем насиљу власти. Тако да смо опет и опет на почетку, у амбијенту у коме ниједна политичка криза у односима власти и опозиције не може да прође а да се не овери на улици. И баш то највише говори о карактеру власти. Јер, уместо да се политичка борба води у институцијама система, како и доликује парламентарној демократији, без улице се овде просто никада није могло. Па иако су домети улице увек променљиви и зависе од тога да ли је опозиција јединствена а њени циљеви и захтеви довољно јасни и конкретни, парадоксално је да све што је опозиција, током тих деведесетих у које се убрзано враћамо, уопште и постигла, било на улици. Зато је трагично да смо дошли дотле да опозиција данас поново тражи свој глас на улицама, да су институције система места апсолутне самовоље власти а да Србија постаје друштво мржње, понижавања и напада на политичке противнике. Негативна утопија и контраст ономе што су говориле Крамп-Каренбауер и Ангела Меркел, вечити идол Александра Вучића.

Уместо да се политичка борба води у институцијама система, како и доликује парламентарној држави, ниједна криза везана за односе власти и опозиције не може да прође а да се не овери на улици. Баш то највише говори о карактеру власти

Заменица главног и одговорног уредника

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.