СРБИЈА „ПУКЛА" 50 МИЛИОНА ЕВРА
Арбитраже
Иу Влади Србије уверили су се да поштар увек звони два пута. Најпре је, 9. новембра, у Немањину 11 стигла непријатна вест из Међународног центра за решавање инвестиционих спорова из Вашингтона (International Centre for Settlement of Investment Disputes) да је Србија изгубила вишегодишњи спор са инвеститорима из Белгије, који су давне 2006. у Инђији саградили фабрику Енерго-зелена за еколошку прераду животињског отпада. Само 10 дана касније стигла је још једна вест исте садржине. Овога пута зато што је Србија изгубила спор и са аустријском компанијом Кунсттранс, а и у овом случају предмет спора је био уговор из 2006, којим се аустријска фирма обавезала да ће обезбедити складиште за смештај експоната из Народног музеја док траје његова реконструкција. Она је недавно завршена, али је део непланираног трошка ових дана стигао за наплату.
На сајту међународне арбитраже, која је део Светске банке, стоји да су оба спора против државе Србије окончана, али се пресуда не наводи. НИН, ипак, из неколико различитих извора сазнаје да је наша држава изгубила оба спора. Ни из Министарства пољопривреде, ни из кабинета премијерке Ане Брнабић НИН-у нису одговорили на питања колико ће Србија морати да плати за те две изгубљене арбитраже, који је крајњи рок за плаћање одштете страним инвеститорима, да ли је новац за то предвиђен у буџету за 2019, с обзиром на то и да ли држави на располагању стоје још било која правна средства да се штета бар ублажи. Из тога се да закључити да се држава већ помирила и да сада настоји да се бар не диже превелика прашина што ће се тек усвојени српски буџет за 2019. непланирано олакшати за најмање 50 милиона евра или шест милијарди динара.
Нема дилеме да је тај новац могао бити паметније утрошен, али то је само део цене коју је српска држава платила за пропусте сопствене администрације. Када се овим двема додају
и друге, претходно изгубљене међународне арбитраже, укупан цех се пење на више од 170 милиона евра. Испада да је неодговоран однос државе према инвеститорима сваког запосленог у Србији коштао скоро 90 евра. Или, да није било тих изгубљених спорова, сваки од пензионера у Србији могао је, уз писмо захвалности председника Србије Александра Вучића да добије и 100 евра, а не 3.000 динара.
Белгијска компанија, власник Енерго-зелене, тужила је Србију у новембру 2014. Она је својевремено у Инђији изградила 21,5 милиона евра вредно постројење за еколошку прераду животињског отпада, али је та фирма, због односа Владе Србије и нелојалне конкуренције две државне кафилерије из Сомбора и Ћуприје, пре скоро четири године престала да ради. Од тада је њен губитак премашио 14 милиона евра, па су Белгијанци од арбитраже тражили да им држава Србија осим 21,5 милиона евра, колико су уложили, плати и изгубљену добит. Зато је Србија још и добро прошла, јер да су услишени сви захтеви страних инвеститора цех је, са каматама, могао да достигне и 100 милиона евра.
Евентуални покушај актуелне владе да за штету оптужи бившу власт
тешко да би прошао, ако се има у виду да је НИН још прошлог септембра писао да су пре затварања фабрике у Инђији Белгијанци још у марту 2014. покушали мирно да реше спор са Владом. У том тренутку премијер је био Ивица Дачић, већ следећег месеца наследио га је Александар Вучић, али на захтев власника Енерго-зелене пуних шест месеци, колико је предвиђено за мирно решавање спора, нико није одговорио, па су у октобру „дубоко разочарани инвестиционом климом у Србији, неспремношћу Владе да поштује законе и прихвати дијалог са циљем да се пронађе решење“тужили Србију пред Међународним центром за инвестиционе спорове у Вашингтону. „Због систематских пропуста Републике Србије да спроведе сопствене прописе у области прераде животињског отпада, наша инвестиција озбиљно је угрожена и наша компанија послује са значајним губицима“, изјавио је том приликом директор Енерго-зелене Том Хансон, оптужујући државу да не спречава „нелојалну конкуренцију и очигледну дискриминацију“, да не примењује сопствене прописе о преради животињског отпада.
Ово образложење је, по свему судећи, за међународну арбитражу било убедљивије од одбране српске државе, која тешко да је могла дати прихватљиво објашњење како је могуће да се од око 250.000 тона животињског (од тога 110.000 тона опасног) отпада у Србији годишње прописно сакупи и преради мање од трећине, док око 180.000 тона „испари“. НИН је у септембру 2017. писао и да је ситуација у Србији много гора него што се на први поглед чини, јер једна од две државне кафилерије 2014. уопште није радила, док је друга те године прерадила само 13.000 тона угинулих животиња, па се може само нагађати шта се десило са 20 пута већим количинама анималног отпада! Из финансијских извештаја за 2017. могло би се закључити да обе др-
Покушај Владе да за штету оптужи бившу власт тешко да би прошао, ако се има у виду да су пре затварања фабрике у Инђији Белгијанци још 2014. покушали мирно да реше спор са Владом али на захтев власника Енерго-зелене пуних шест месеци нико није одговорио
жавне кафилерије нормално послују, иако на сајту Агенције за привредне регистре стоји да су одавно избрисане из регистра привредних друштава! Ветеринарска установа Напредак из Ћуприје (матични број 17366343) пре скоро осам, а Протеинка из Сомбора (матични број 08046786) пре скоро пет година.
Други спор који је Србија изгубила покренуо је аустријски Кунсттранс, који је захтевао вишемилионску одштету за закуп привременог депоа у Крњачи, у којем је, по Уговору о пословно-техничкој сарадњи требало да буду смештени вредни уметнички експонати док се не заврши реконструкција Народног музеја у Београду. Пре тога Кунсттранс је изгубио парницу против Народног музеја и Министарства културе у Србији, али је међународна арбитража пресудила другачије. И овај спорни уговор је потписан пре више од 12 година, па је питање шта би све у наредном периоду још могло да исплива на површину.
Раније Србија је изгубила и спор са компанијом ИЦН бившег југословенског премијера Милана Панића, који се жалио зато што му је својевремено одузето власништво у земунској фабрици лекова Галеника. То је пореске обвезнике Србије коштало 28 милиона евра. Компанији Имиџстар због афере „Сателит“Србија је морала да исплати 35 милиона, а још 16 милиона долара је наплатио амерички бизнисмен српског порекла Срба Илић, који је преко своје фирме Јуниворлд 2003. купио Путник и Србија-турист. Те приватизације су касније поништене, али је Илић успео да се намири. Уз државу и јавно предузеће Паркинг сервис је после изгубљене арбитраже морало да надокнади штету од 10 милиона долара офшор фирми Електроникал енд аутомејшн. Коначно, пре нешто више од годину дана Србија је изгубила спор и од грчког Митилинеоса због тога што РТБ Бор није испунио своје обавезе. РТБ је у међувремену преузео кинески Зиђин, а дуг Митилинеосу од 40 милиона долара је остао држави, односно пореским обвезницима. За министра енергетике Александра Антића то је био „још један од скелета који је искочио из ормара и проблема из прошлости са којима се ова и претходна влада суочавају“. Питање је само колико је још остало „костура“у ормарима који дуго нису проветравани.