БРЕГЗИТ, „ЖУТИ ПРСЛУЦИ“И КРВАВЕ КОШУЉЕ
Даница Поповић
Три приче, а једна заједничка црта. Незадовољство. Прва прича је о брегзиту, чији се завршетак данас чини даљим него пре две године, након референдума о изласку из Уније. A Чеси и Словаци се за шест месеци разишли, у реду и миру. Шта се то десило са Британијом?
Сигурно да нико нормалан под брегзитом није подразумевао споразум какав је Тереза Меј прошлог месеца направила са Унијом, у коме Британија прихвата већину прописа ЕУ, само што више не учествује у њиховом доношењу. Да је овакав споразум бесмислен било је јасно и брегзитовцима и антибрегзитовцима, па је било логично да Тереза Меј два дана пре гласања повуче свој предлог из парламента. Само је сада питање – шта даље? Нови референдум? Леси се враћа кући?
Тешко је предвидети шта би донео нови референдум. И ко је, у ствари, гласао за брегзит, шта је заједничко тим гласачима? Показало се да то није био ни социјални статус ни примања, мада је збирни преглед показивао да су против брегзита гласали богатији становници и велики градови (нарочито Лондон), док је периферија била за одлазак из ЕУ. Али када су спровели исцрпније истраживање, испоставило се да гласаче брегзита не везује ни богатство ни место у коме живе, већ следећа два става: да су за смртну казну и да су за јавно бичевање сексуалних преступника. Богати Британци који подржавају смртну казну и бичевање у седамдесет одсто случајева били су за брегзит. У истом проценту, сиромашни који су против бичевања и смртне казне, били су за останак. И сад, треба поново саставити слагалицу у којој се не може поћи од тога шта се Британији највише исплати, или какву политику треба водити. Када у људима преовлада потреба за осветом, а не за правдом, које добро из тога може да проистекне?
Још је злокобнија следећа прича, о покрету „жутих прслука“у Француској. Попут санкилота, део Француза је протеклих недеља полупао и графитима измазао све што им је дошло под руку. Медији јављају да разарању није било границе - на мети није била само Тријумфална капија, већ и многе банке и берза, а исто тако и наплатне рампе на ауто-путевима, полицијске станице и возила. У Тулузу су демолирали ресторане, али и - новогодишње украсе. Ко у овом лудилу нађе система, свака му част. Протест против најбогатијих један одсто? Стварно? Зашто онда страдаше толики Старбакс ресторани, у које најбогатијих један одсто у животу није ушло?
А све је почело као протест због повећања цене горива, да би се дивљачко разарање завршило изласком полиције и растеривањем демонстраната. Је ли то заиста Француска, у другој деценији 21. века?
Ту се сад, у трећој причи, и Београд умешао, срећом, са мирним протестом, чији наслов „Стоп крвавим кошуљама“ипак говори о злокобној позадини која је окупила демонстранте, под паролом: „Против крвавих кошуља и против вербалног насиља које је постало основни инструмент владања актуелног режима.“И ту су заиста у праву. Ако је у стању да по хиљадити пут осуђује опозицију за ствари које и сам ради (од партијског запошљавања, губитака државних фирми или било чега другог), како је у срцу председника Србије волшебно изостала и трунка гнева против дивљака који су у стању да приђу једном од лидера опозиције и разбију му главу? А о његовом (и њиховом) вербалном насиљу, коме смо свакодневно изложени, излишно је и говорити. Већ је чувен и у историју ће ући извештај Студија Б, у коме смо видели како два сата после протеста на улицама нема демонстраната – којих је и на протесту баш толико било, то јест - није их ни било. Памтиће се изјава репортерке Барбаре, која је гледаоцимa објаснила како „људи који су организовали протест позивају на линч, силовање, насиље, државни удар...“
Али је хук злокобних гласова упућених Барбари са Твитера јако подсетио на ружни хук из Француске. И овде тиња велико незадовољство. И док су људи све мрачнији, овде чак и јавне личности, у медијима, стају на страну старице која је хладнокрвно убила неког инвеститора и после тога легла да спава.
Зло се прво рађа у глави. Хајде да покушамо без тога.
Ако је у стању да по хиљадити пут осуђује опозицију за ствари које и сам ради – од партијског запошљавања до губитака државних фирми - како је у срцу председника Србије волшебно изостала и трунка гнева против дивљака који су у стању да једном од лидера опозиције разбију главу