РЕТОРИКА САМООДБРАНЕ

Дејан Атанацковић

Nin - - Садржај - Дејан Атанацковић

Колико непријатеља, толико части. Тако је Салвини, министар унутрашњих послова и потпредседник Владе који данас де факто влада Италијом, цитирао Мусолинија у јулу ове године. Слични наводи и парафразе поновиће се наредних месеци, тек да се избрише свака сумња о томе на ком се путу налази Салвинијева Италија. Призивати Дучеа као политичко надахнуће у години када се навршава осам деценија од најсрамнијих дана италијанске историје - увођења расних закона - ништа друго није сем најобичнија свињарија. Па ипак, и поред јасно исказаног огорчења многих јавних личности, револт је у великој мери утишан агресивном реториком потраге за Непријатељем и разулареним хором једне од најмрачнијих десница данашње Европе.

Салвинијева власт (и надмоћ над коалиционим партнером) додатно је ових дана потврђена доношењем „декрета о безбедности“, чиме је досегнут досад највиши ниво званичне криминализације странаца који, привремено или стално, бораве у Италији. Декретом се укидају основне цивилизацијске норме пружања хуманитарне помоћи у широком замаху: уз отежавање пријема миграната и сваког облика интеграције, укида се издавање дозволе боравка која подносиоцима захтева за азил даје право на легалан рад и социјалну заштиту. Удвостручава се време задржавања у центрима за репатријацију, налик на притворске јединице, у трајању од 180 дана (за потребе „утврђивања идентитета“). „Реорганизују се“, тачније затварају, центри за друштвену интеграцију у надлежности општина, а у склопу Система заштите избеглица и потражилаца азила (СПРАР), попут оног у месту Ријаче у Калабрији, затвореног средином октобра након очевидно политички мотивисаног хапшења председника општине, Доменика Лукана, чији се допринос укључивања миграната у живот локалне заједнице већ годинама сматра моделом добре праксе. Очекује се да ће око 40.000 миграната у смештајним капацитетима пријемних центара у наредних неколико дана завршити на улици, као мета било криминала било прогона по хитном поступку. Јер Салвинијевој власти не одговара странац интегрисан у друштво, већ страшило и претња које, кад је нема, треба их створити.

Упркос извештајима Националног института за статистику о неповезаности броја миграната и порасту насиља у Италији, криминализовани странац најпогоднији је кандидат за жртвеног јарца у оркестрираној параноји широких друштвених слојева и атмосфери морбидне неодговорности (у којој се представница Лиге за Север у Сенату Републике и новоизабрана председница Комисије за људска права при том телу, на Фејсбуку радује „крематоријумима за мигранте“). Реч је, притом, о врло добро наоружаној параноји, која се све мање устручава, подстакнута околностима, да своје наоружање употреби. А реторика самоодбране једна је од омиљених Салвинијевих стратегија за стицање широког консензуса. Пре неки дан, у околини Ареца, најновији случај „нужне одбране“окончао се смрћу провалника на кога је власник вулканизерске радње, извесни Пачини, отворио насумичну паљбу из пиштоља. У тој неспорно трагичној, али у истражном смислу врло спорној ситуацији, Салвини је пожурио да, путем друштвених мрежа, подржи Пачинија обећавајући да ће нови закон о нужној одбрани, о ком се тренутно расправља у парламенту, заштитити свакога ко брани свој посед. Да је закон донет, поручио је, Пачини би већ био ослобођен сваке истраге. Речи, што би рекао бивши премијер Ренци, које као да су изговорене у неком бару, где се, уз кафу и сендвич, трабуња о свему и свачему.

А у бару, у фирентинском комшилуку где понекад доручкујем и купујем новине, ових дана висе календари с Дучеовим сликама. Купују их многи, каже Пјетро који седи за касом, „колекционари“и „љубитељи историје“. Уз најновије издање за 2019. иде и це-де с фашистичким химнама. Ништа ново, али ретко кад се та љубав према историји овде толико подударала са званичном политиком. Уосталом, на таласу те љубави недавно се претећи огласила и Алесандра Мусолини: „Тужићу сваког ко пише увредљиво о мом деди“. Деда Бенито несумњиво би имао разлога да буде задовољан.

Фашизам је у ситницама, у споредним вестима. Рекло би се да обично тако почиње. С временом „ситнице“постају све крупније, све док не престану да буду ситнице. Оно „споредно“најпре се истиче помпезном прозаичношћу и простачком галамом, потом брзим корацима достиже ранг важности и ауторитета. А кад почне батинање и убијање касно је да се траже узроци, већ су ситнице и споредности извеле своју превару. И онда остану само питања: када је све почело, чијом непажњом, а чијим здушним делањем? У ком тренутку је постало неповратно? И када је постало јасно да је управо о фашизму реч?

У бару, у фирентинском комшилуку, ових дана висе календари с Дучеовим сликама. Купују их „колекционари” и „љубитељи историје”

Аутор је визуелни уметник и писац. Добитник je НИН-ове награде за роман Лузитанија. Живи у Београду и Фиренци

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.