КУЛТУРА ЋЕ ПРЕЖИВЕТИ И ОВУ ВЛАСТ

Радмила Лазић

Од народњачке власти, њихових следбеника и пиона, настао је прави културни погром. Знам људе који су били професионално остварени, а морали су отићи из земље јер нису могли на свом радном месту да поднесу „пристигли“терор незнања

После друге књиге, проглашена је песничком Јованком Орлеанком. Милан Комненић је рекао да смо добили нашу Ахматову, Владимир Гвозден ју је прогласио постмодерним женским Вијоном.

Данас је Радмила Лазић класик, за многе највећа српска мајсторица стиха, најуверљивија власница савременог поетског израза. Чарлс Симић, поета и преводилац, написао је да она истовремено руши табуе и чува традицију женске лирске поезије.

Ових дана, објавила је избор своје љубавне поезије у књизи Оно што звах љубав, за коју се побринуо издавач Вукотић медија. Последња песма од стотинак,

зове се Инвентар, а изабрани стих ауторке овог интервјуа гласи: „Све сам карте бацила на сто, Сав мој Хад и све моје Едене. Од тебе друшкане очекујем исто – На чистац! Без лажирања. Никоме више себе не поклањам, нити дајем на вересију. Доста је било. Нема цењкања. Хоћеш нећеш, идемо даље.“

О чему сте размишљали док сте правили избор љубавне поезијe?

Најпре, изненадила сам се колико љубавних песама имам. Стотинак – то је озбиљна бројка и за много веће опусе.

А онда сам помислила, могуће је да ће некo оспоравати да су ове песме уопште љубавне. Али ово време подразумева нови сензибилитет а тиме и нове поетичке парадигме. Певати на љубавне теме онако како се певало пре сто година било би анахроно. Мада има и таквих.

Ово су заправо песме o љубави. А љубав није никакво залеђено стање, њу чини спектар осећања, расположења и ситуација које се дешавају између два бића. Песме о љубави не тичу се само љубавног заноса, већ и свега другог што се дешава у љубавном односу, а то може бити и сумња, стрепња, љубомора, прељуба, растанак, или

Љубав није залеђено стање: Моћ културе не може да нестане тек тако, за неколико мандата овдашње власти пак блаженство одласка. Љубав чине и тамна места, а не само љубавни сјај. Та тамна места открили су нам још антички песници. Езра Паунд је сматрао да без Катулове и Проперцијеве поезије које су опевале страст и завист Шекспир никада не би могао да створи лик Отела, нити би Пруст могао да опише Сванове агоније.

Каквог смисла има љубавна поезија данас?

Имала би смисла када би се уопште писала. Вратила би нас нама самима, ојачала духовну перспективу у овом суровом, дехуманизованом времену. Међутим, и песници су људи, захватила их је апатија, бесперспективност, хипокризија… либидо је усахао, енергија ероса очито је исцурила. Приметна је велика оскудица љубавне поезије. Љубав је иначе банализована и тривијализована као тема, те је се многи песници клоне сматрајући је недостојном певања и мишљења. Млађи песници се пак клоне сваке емоционалности, углавном рабећи неоавангардне песничке праксе, нове технологије и теорије, верујући у језик као медиј и поезију као конструкцију. То су песници који не стварају него праве поезију.

Срећа да имамо и песникиње, истина мање видљиве и мање вредноване од академске критике, које одступају од традиционалистичког и маниристичког љубавног изрицања, оне мењају љубавну оптику, пишу живо, родно освешћено, не либећи се употребе колоквијалног језика.

Милисав Савић каже да код вас све јечи од болног писања - тетовирања по сопственој кожи. Колико је болело то што сте изабрали да будете песникиња? Или поетеса, шта више волите?

Поетеса ми делује помало романтичарски, а ја себе, као ни свет, не доживљавам нимало идеалистички. Мада је једна угледна књижевна критичарка написала да сам ја романтичарска песникиња. Ја сам то шаљиво прокоментарисала: једино заједничко што имам са романтичарима јесте туберкулоза, од које сам боловала као и већина њих. Савићев есеј сматрам најлепше написаним кратким есејом о мојој поезији. Такав текст би пожелео сваки песник. Нисам очекивала од једног прозног писца да га толико инспирише поезија. Кад год ми понестане песничког самопоуздања довољно ми је да га прочитам и повратим тај добри осећај да писати поезију није узалудно. У свему је Савић имао право, па и у томе да су моје песме аутобиографске (!) и болне, и да мене највише боле. Иначе, не знам ко је кога изабрао, поезија мене или ја њу. У сваком случају, уметност је уточиште за осетљиве.

Годинама сте били бунтовница чија је реч била музика за многе уши. Шта вам је донела та репутација жене, уметнице, која је жигосала глупост и лоше потезе сваке власти?

Не верујем да је то баш била угодна музика, ако и јесте онда мора да су то били неки бубњеви, као рецимо они Ђуричићеви из ’96/97. Што се тиче репутације, никаква „репутација“у Србији не важи задуго. Једном сте бунтовница, други пут издајница, трећи пут из истих разлога „патриоткиња“. Једно време ћете ићи раме уз раме с другим „издајницима“, а онда ће вас неко из те исте колоне стигматизовати јер ето ви пишете за Политику или сте рецимо, добили национално признање тзв. националну пензију – што значи продали сте се, или сте „купљени“, како год. И онда се очекује да ћете лизати скуте власти, а пошто се ви и даље понашате исто − не ћутите, напротив, ви самим тим изневеравате, те постајете непријатељ изневерених очекивања. Ужасне су те идеолошке, и све друге матрице, по којима морате неком одређеном припадати, а још морате и делити стопостотно исто мишљење по свим питањима. Индивидуалан став и мишљење су неприхватљиви и осим тога сумњиви. Зато сам против сваке врсте једноумља и испирача мозгова, као што сам против сваке деспотске власти, па и ове.

Летос сте написали јавно писмо премијерки Ани Брнабић. Да ли сте добили било какав одговор?

Наравно да не. Али он мени лично није ни био потребан. Прави одговор би био да се проценат за културу са мизерних 0,63 одсто подигао на 1,63 одсто или још више, ако ни због чега другог онда због „такмичарског“духа наше власти са земљама у региону, од којих смо у свему „најбољи“и „најнапреднији“. А и јесмо, у контроли медија, ширењу страха, забранама, батинању, и константном држању грађанства у психози ванредног стања. А код тих тамо комшија, „никоговића“, проценат који се одваја за културу је одавно 2, 5 одсто од бруто националног дохотка.

Верујете ли да су нестали проблеми уметника настали као последица идеолошких или партијских критеријума који су владали у култури?

Нестали нису никако, него су настали. У култури је од народњачке власти, њихових следбеника и пиона, настао прави културни погром. Знам људе који су били професионално остварени а морали су отићи из земље јер нису могли на свом радном месту да поднесу „пристигли“терор незнања. Ето, премијерка је и ту могла интервенисати. Или рецимо, могли смо добити образложење у вези са обуставом додељивања такозваних националних пензија уметницима и културним радницима, јер то није учињено другој „заслужној“групацији – спортистима. Но, можда се ни ту не треба чудити, спортисти раде за медаље а уметници за вечност. А како смо ми „небески народ“ваљда се сматра да је нама вечност загарантована, па што пре на небеса одемо бићемо више слављени и хваљени на земљи – како одвајкада бива.

Верујете ли у моћ културе данас у Србији?

Култура је жива материја, њена моћ не може да нестане тек тако, за неколико мандата овдашње власти. Имамо много потенцијала, много даровите а бесперспективне деце. Али, пропале су толике државе и царства, ишчезли народи а остала је уметност да сведочи о њиховом постојању. Жао ми је што морам на то да подсетим.

У свему смо „најбољи“и „најнапреднији“. И јесмо, у контроли медија, ширењу страха, забранама, батинању, и константном држању грађанства у психози ванредног стања

РАДМИЛА СТАНКОВИЋ