СТВАРНОСТ ДЕМАНТУЈЕ ОБЕЋАЊА

Пресуда Дарку Шарићу

Nin - - Садржај - ВУК З. ЦВИЈИЋ

После много опструкција, медијске кампање, напада на сведоке сараднике и смена истражитеља, Дарко Шарић је првостепено осуђен на казну затвора која је мања од казни које су добили његови подређени у другим државама

Дарко Шарић није осуђен на онолико колико се надао, али није добио ни казну коју је заслужио као шеф криминалне групе која је кријумчарила 5,7 тона кокаина, како је суд утврдио. Осуђен је на 15 година у поступку који су од његове предаје, марта 2014. пратиле смене судија, полицајаца, агената БИА и тужилаца који су радили на случају. Истовремено се водила прљава медијска кампања у провладиним медијима против њих, као и против тројице сведока сарадника, па чак и новинара

који су извештавали о случају. Одбрана је вршила честе опструкције. Ове године чак 22 пута заредом нису дошли на суђење. Тужилаштво за организовани криминал упозоравало је да им је циљ да због протека времена Шарић буде привремено пуштен на слободу.

Другу првостепену пресуду, након које ће београдски Апелациони суд морати да донесе коначну, Шарићу и осталим оптуженима изрекло је 10. децембра 2018. једногласно Веће Специјалног суда - председник Синиша Петровић и чланови Драгомир Герасимовић и Светлана Алексић. Петочлано апелационо веће већином гласова 2016. поништава прву пресуду сматрајући да на окривљене може да се примени и блажи закон. То је Веће Специјалног суда сада прихватило. Пресуда од 15 година, што је за пет мање у односу на ону поништену из 2015, очито није била изненађење за првооптуженог. Шарић је одбио да буде на изрицању. Изгледа да је очекивао боље и од ове мале казне. До НИН-а је дошла и информација о куповини виле у Београду, где би Шарић био смештен. Такође, у последње време они који су долазили на суђење да подрже Шарића довођени су блиндираним аутомобилима и окруживало их је бројно обезбеђење. Изнајмљени аутомобил и обезбеђење могао је да користи и главни шеф да је изшао из затвора. Тиме су показали и да аутомобил и обезбеђење не служе само за заштиту већ и за показивање моћи. На пример, исти аутомобил примећен је у близини предузећа главног сведока сарадника Небојше Јоксовића. Његов блиски рођак Радован Јоксовић убијен је 3. јула 2012, у Београду, а повређен је сувозач Предраг Р. Пре тога је претучен рођени брат Јоксовића. Јоксовићева штампарија у Жаркову је два пута на-

паднута. У мају 2011. испаљена су три пројектила из „зоље“, а августа 2015. бачена је бомба. Јуна 2012. бачена је бомба на Јоксовићев кафић у Жаркову.

Медијска кампања у корист Шарића уследила је након насиља. Последњих месеци су медији блиски власти извештавали да су наводно сведоци сарадници Јоксовић, Драшко Вуковић и Радан Адамовић променили исказ. То је демантовано овом пресудом, јер се Веће позвало и на њихове исказе. Раније је Шарић брањен и на једном провладином опскурном сајту који је био регистрован на швајцарске адвокате Станка Суботића Цанета, тада оптуженог као шефа групе шверцера цигарета и за кога су дисиденти СНС говорили да је финансирао ту странку. На том сајту се појавила 23. фебруара 2015. чак и фотографија из службене електронске евиденције МУП-а заменика тужиоца Саше Иванића надлежног за Шарића и Суботића. Канцеларија повереника за информације и заштиту података утврдила је да је неко из БИА незаконито узео фотографију из евиденције МУП и да је она затим објављена на сајту који подржава тада оптужене вође криминалних кланова. Иако је поднета кривична пријава, ни после скоро четири године није откривено ко је из БИА изнео фотографију.

Претходних година истражитељи у случају Шарића нападани су у медијима блиским власти због „случаја Јелова гора“. Тамо су се 18. априла 2010. састали представници тужилаштва, полиције и БИА са Драганом Дудићем Фрицом који је осам година касније пресудом означен као један од организатора Шарићеве групе. Истражитељима то иначе спада у опис посла и није незаконито.

На захтев Шарићеве одбране, шеф БИА Александар Ђорђевић фебруара 2015. урадио је нешто крајње неуобичајено - скинуо је ознаку тајности са извештаја о састанку на Јеловој гори, писаног накнадно после четири и по године - 27. септембар 2014. У документу су и изјаве неких учесника састанка из БИА и МУП дате 2013. Учесници наводе да је Дудић дошао да „опипа ситуацију“, док су они хтели да извуку нешто из њега, али да „није хтео ништа да исприча“. Констатује се и да су нестали тонски записи разговора са Дудићем. Такође су у овом накнадном извештају БИА извођени произвољни закључци без именовања извора, а наведене су бројне нетачности. На пример, да је непознат убица Дудића (убијен 30. маја 2010. у Котору), иако је одмах ухапшен и осуђен Иван Врачар. У извештају су нека имена зацрњена, као адвокатице Весне Лончар, супруге министра здравља Златибора Лончара, која је довела Дудића на Јелову гору. Она је претходно радила у адвокатској канцеларији Ђорђевића који је као шеф БИА касније доставио накнадни извештај. Објављивање извештаја пратиле су и бројне Шарићеве тврдње против Родољуба Миловића, шефа криминалистичке полиције. Тврдио је и да је Миловићу на Јеловој гори Дудић дао 7,4 милиона евра. Шарић и Миловић су ишли на полиграф и обојица су прошли. Међутим, Миловић је касније смењен, као и низ особа из полиције и БИА који су добили и међународна признања због истраге против Шарића.

Из Специјалног суда је склоњен истражни судија Драган Лазаревић, који је одобрио да се пресретне комуникација клана. Склоњене су судије Владимир Вучинић и Александар Трешњев који су били у већу које је Шарића 2015. осудило на 20 година а што је поништио Апелациони суд. Поништена пресуда Специјалног суда је донета гласањем 2:1. Ова пресуда је оборена и због промене закона који је ретроактивно примењен - да судија у судећем већу не може да буде онај који је одлучивао у истом предмету у истрази. Апелационо веће је и због тога поништило пресуду, али то није била законска препрека да правоснажно ослободи Бојана Станојковића, Шарићевог кума, кога је тужилаштво теретило као једног од вођа клана. Ново веће Специјалног суда је одбило захтев тужилаштва да у доказе уврсти пресретнуте разговоре у којима учествује и Станојковић који је био у бекству док није ослобођен. Неразјашњене су и околности Шарићеве предаје, којом се власт хвалила као успехом. Не постоји решење о изручењу Шарића, а према извештају београдске полиције наводно се крио у Доминиканској Републици, и дошао је преко Црне Горе. Сам Шарић је то довео у питање.

„Пробудим се, упалим телевизор и видим да је ухапшен Сретко Калинић“, рекао је Шарић на суђењу. Вест о хапшењу Калинића јуна 2010. емитована је у Србији, Црној Гори, Хрватској и БиХ. У Јужној Америци тада није било сателитског програма ниједне националне ТВ.

Према усменом образложењу нове пресуде, прихваћена је већина доказа тужилаштва. Осим исказа три сведока сарадника, и признања још девет припадника групе који су са тужилаштвом постигли споразум, ту је и пресретнута комуникација припадника групе - од интернет преписке до телефонских позива и порука. Користили су шифре које су сведоци сарадници разоткрили, а важан доказ је и заплењена књига шифара.

Деветорица која су признала кривицу добила су високе казне, неки и 12 година затвора, што је само три године мање од онога на колико је осуђен вођа клана. Строжа казнена политика је примењена и у земљама у којима су пре више година осуђени припадници Шарићевог клана. У Словенији је Драган Тошић, главни тамошњи сарадник Шарића, неправоснажно добио 16 година. Анастазио Мартинчић, обичан припадник који је затечен са 2,1 тоном кокаина у Уругвају, добио је 15 година. У Италији је осуђена група, а Драган Гаћеша који је преносио око 100 килограма кокаина добио је 12 година. Казна од 15 година Шарићу, која је за 25 година мања од онога што је тражило тужилаштво, изречена је у тренутку када власт најављује да ће пооштрити казне нарко-дилерима. Ако постане правоснажна, он може да буде на слободи после одслужене две трећине, што истиче 2024. Питање поступка против Шарића је одговорност власти која је обећавала борбу против организованог криминала. Демантују је медији у њеној служби који су водили кампању у корист нарко-шефа. А и сама власт, јер четири године није открила Шарићевог сарадника у БИА који је пустио фотографију тужиоца, и зато што дозвољава демонстрирање са блиндираним аутомобилом и обезбеђењем чак и испред суда.

Казна од 15 година, за 25 година мања од онога што је тражило тужилаштво, изречена је у тренутку када власт најављује да ће пооштрити казне нарко-дилерима

Ако пресуда постане правоснажна: Шарић може да буде на слободи после одслужене две трећине, што истиче 2024.

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.