Омиљени рецепт свих влада

СУБВЕНЦИЈЕ ПО ПОЛИТИЧКОЈ МЕРИ

Nin - - Садржај - ПЕТРИЦА ЂАКОВИЋ

Док земље ЕУ субвенционишу углавном пољопривреду и секторе који не могу да издрже јаку тржишну конкуренцију, Србија субвенцијама за нова радна места, без јасних критеријума и стратегије развоја, ствара конкуренцију сопственој индустрији

Привредници плаћају порез који држава касније улаже у њихову нелојалну конкуренцију, иронично је, својевремено, привредник Милан Кнежевић објашњавао бесмисао субвенционисања по радном месту које држава спроводи као главну економску меру привлачења инвестиција последњих чак 12 година. И упркос честим критикама привредника, нарочито домаћих, али и економиста, да ово не може бити замена за недостатке у привредном амбијенту, недовољно атрактивном за инвестирање, економску меру коју је, из политичких разлога, патентирао још 2006. Млађан Динкић, политичари су критиковали само док су у опозицији. Властима је, међутим, ова мера била главно оруђе у намери да бирачима прикажу успех своје економске политике, а правдана је како чињеницом да се примењује у свим конкурентским, околним економијама, тако и никада неанализираним и тешко проверљивим подацима о њеној немерљивој добробити.

А заправо, иза краткорочне политичке користи и сталне потребе да се бирачима, честим пресецањем свечаних врпци, приказује како инвеститори хрле у Србију, крила се у ствари, чињеница да је Србија земља у којој се нуде различите повластице и јефтина радна снага, која ће за 250 или 300 евра пристајати да у мемљивим и неадекватно опремљеним производним фабричким халама, производи каблове и ауто-делове и шије одећу и обућу за најпознатије и вртоглаво скупе иностране модне брендове.

Док су земље Европске уније помагале и помажу новцем пореских обвезника сопствену пољопривреду и оне индустријске гране које не могу издржати сурову тржишну утакмицу, Србија политиком субвенционисања по радном месту, већ више од једне деценије, без јасних критеријума начињених у складу са стратегијом развоја, сопственој индустрији производи конкуренцију.

Зато и не треба да чуди што је и најновија инвестиција из Јужне Кореје, отварање погона компаније Есекс Јуроп, пропраћено државним субвенцијама од 1,62 милиона евра, за отварање 170 радних места. Или то што се и у буџету за наредну годину планирају још издашније повластице за инвеститоре, за 2,5 милијарди динара веће него што су биле планиране овогодишњим државним рачуном. Уз констатацију да ова врста буџетске подршке расте, Фискални савет у својој анализи буџета за 2019. наводи и чињеницу да су оне опет „недовољно транспарентно представљене у буџету, односно да нема списка коме се и колико новца даје“.

Управо та чињеница остављала је, свих ових година, домаћим политичарима могућност да одлуке о субвенцијама доносе „испод жита“, дискреционо и недовољно транспарентно, не

марећи за чињеницу да тиме привилегују једне науштрб других учесника на тржишту.

„То је напросто природа субвенција. Ког би смисла оне имале када би биле транспарентне“, каже економиста Владимир Глигоров, коментаришући опаску свог некадашњег колеге из Бечког института за међународне економске студије Романа Штулингера, који тврди да је Аустрија, иако чланица ЕУ, такође недовољно транспарентна у погледу субвенција које додељује. „Субвенције у Србији углавном служе политичким интересима, било да се купују гласови, било да се, једним делом, из њих покрију трошкови корупције. Најлакше је то оправдати тако што ће се рећи да то сви раде, па морамо и ми. Али, онај ко не може да покрије трошкове и да оствари одговарајући профит, тај не може да опстане, осим можда привремено, ни уз помоћ субвенција“, тврди Глигоров.

Он каже да чак и ако се заговара помоћ привреди кроз директне субвенције, основно начело је да то не буде субвенционисање текућих трошкова - издатака за плате или кредите за ликвидност. „Евентуално, буџет може да ослободи послодавца неких обавеза код запошљавања младе радне снаге, којој је то први посао, али и тада то мора да буде по јасним критеријумима и ограничено на неки рок. Могу се ослободити обавеза и они који се тек упуштају у предузетништво, јер такви углавном немају подршку банака, али чак и у тим случајевима, ако је реч о компанијама које не могу да покрију зараде из прихода, онда то нема економског оправдања и субвенције немају смисла“, каже НИН-ов саговорник.

Нема сумње да Србија најчешће субвенционише не најјаче европске или светске компаније, којима је ово тржиште недовољно атрактивно, већ углавном инвеститоре који производе делове за водеће индустрије и којима је потребна нискоквалификована радна снага, слабо плаћена и замењива у сваком тренутку. Њихове месечне зараде и трошкове за доприносе и порезе ионако плаћа држава, док послодавцу остаје само да што више заради и на крају тај новац изнесе из земље, због чега се и сматра да је ефекат страних инвестиција на развој скроман, а претерано ослањање на страни капитал опасно када се јави политичка или економска криза, односно када капитал почне немилосрдно да бежи тамо одакле је и дошао. Или, пак, на неко атрактивније место, где су радници још обесправљенији а трошкови зарада још мањи.

И Глигоров и Штулингер објашњавају да је аустријско законодавство у погледу субвенција усклађено са европским, али ће овај други рећи и како Аустрија није најбољи пример транспарентности доделе субвенција, јер се не истиче у погледу мерења ефеката државних подстицаја. Ипак, критеријуми по којима се оне додељују су строжи, а сектори који се субвенционишу пажљивије бирани него овде.

„Субвенције у Аустрији постоје дуги низ година, али се оне односе углавном на стартап пројекте, почетнике у бизнису којима је неопходна финансијска инјекција. Држава им нуди и пореске олакшице, и директну помоћ не већу од 200.000 евра за две године“, каже Штулингер, додајући да се субвенције додељују и фирмама које већ послују на тржишту, али за инвестиције у извоз на нова тржишта или у нове производне линије које су намењене извозу. Овај саговорник НИН-а каже да субвенције по радном месту не морају унапред бити лоша мера економске политике, али ако не постоје ефекти тих мера, онда се не може устврдити ни да су оне добре. „Субвенције морају бити додељиване у складу са јасним правилима и критеријумима и у оквиру једног сектора који држава жели да подстиче и развија, како се не би нарушавала конкуренција. Такође, оне морају бити транспарентне до сваког детаља, јер се ради о трошењу ограничених буџетских средстава и морају бити перманентно мерени ефекти таквих мера. Субвенције не би требало додељивати ако немају позитиван ефекат“, категоричан је он.

И Глигоров инсистира на томе да државе својим мерама морају подстицати конкуренцију, а не привилеговати једне у односу на друге. „Утицај политике би требало да помаже приступ тржишту, да смањује трошкове када су у питању сектори од јавног добра, као што је инфраструктура, односно да регулише тржиште тамо где постоје неке неравнотеже и води рачуна о конкуренцији како би се ограничила монополизација тржишта. Субвенције, пак, у ономе што би требало да буде привредна политика државе, имају веома малу улогу“, каже Глигоров.

И док субвенције, очигледно, у економском смислу имају недовољно значајну улогу, у политичком је њихова корист немерљива. Баш зато се њихова економска корист и не мери, па у Србији, осим што за претходних 12 година никада није урађена свеобухватна анализа ефеката овакве политике привлачења инвестиција, нема ни јасне стратегије развоја која би била путоказ и за оправданост неких субвенција, али и за мерење учинковитости субвенционисања у складу са оним што је том стратегијом зацртано.

„Мање развијена земља има више предности од страних улагања од развијене. Аустрија зато тежи да обезбеди улагања у друге земље, а Србија у сопствену привреду. Ипак, кључно је да се подстакне домаће предузетништво, јер на крају крајева, српска привреда би требало, у односу према улагањима, да са развојем све више личи на аустријску“, истиче Глигоров.

Другим речима, ако јој је до сопственог економског развоја, требало би да се усредсреди на домаће инвестиције, јер је чињеница да и упркос томе што је за последњих 10 година на субвенције за радна места потрошила пола милијарде евра и отворила око 80.000 слабо плаћених радних места, Србија по стопама раста БДП-а није пристизала, не развијене земље, него оне из окружења са чијом се економијом да упоредити. А у недостатку стратегије и ефеката, економски раст остаје једини репер којим се може послужити у намери да се сагледају учинци овакве политике готово свих транзиционих влада у Србији.

Ако, како то рече Глигоров, субвенције и подстичу било шта друго, изузев корупције.

Субвенције у Србији углавном служе политичким интересима, било да се купују гласови, било да се, једним делом, из њих покрију трошкови корупције Владимир Глигоров

Он зна: Док председник Вучић полаже камене темељце за нове фабрике, Фискални савет упозорава да ни и у буџету за 2019. субвенције нису довољно транспарентно представљене, јер нема списка коме и колико новца се даје

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.