Фалсификовање чињеница
Могао бих на сваку реченицу или боље рећи констатацију Вере Дидановић у њеном крајње малициозном тексту одговорити у овом демантију. Јер је буквално све у њему проблематично, од потписа испод слике, преко наслова, па до завршетка самог текста.
Не спорим право на такву врсту перцепције онога што сам до сада радио, а посебно на моје будуће политичке кораке. Вероватно сам нечему и сам допринео или боље рећи грешио. Нисам, међутим, очекивао оволико злурадости, потцењивања, а посебно искривљивања или фалсификовања проверљивих чињеница.
Наиме, у поднаслову текста стоји „радио је непријатне послове, али ће бити запамћен по чињеници да је 2012. омогућио формирање владе СНС-СПС”, што је ноторна лаж, која би требало да послужи основној тези која се провлачи у тексту - да сам све ове нападе који ми се догађају и заслужио. Простом математичком операцијом и погледом на изборне резултате из 2012. јасно се види да је СНС освојио 73 мандата, СПС 44, а УРС 16. То у збиру значи лагодну скупштинску већину од 133 мандата, као и да су те три странке направиле договор о коалицији и чак поделиле све ресоре. Уосталом, за целу јавност у Србији то није никаква непознаница. Тек када је та већина направљена, добили смо позив за улазак у владу. И први пут се сада дешава да нам неко импутира да смо ми са наших девет посланика утицали на формирање нове скупштинске већине. А да не буде никакве дилеме, постојала су два мотива за улазак у владу. Први, тај што смо проценили да бисмо као млада и странка са још неразвијеном инфраструктуром тешко опстали у опозицији, а други је свакако Санџак. Наиме, учешће у власти омогућило је да побољшавамо услове живота кроз улагања у инфраструктуру и развој у санџачким општинама. Без тог елемента, са грађанском опцијом коју заступамо, никакве шансе не бисмо имали у надметању са националним и националистичким странкама. Из простог разлога што ми (СДПС) имамо бираче који траже резултат и конкретна дела, а уз то су врло пробирљиви и замерљиви, а наши конкуренти у Санџаку имају навијаче, који гласају „за своје“ма шта и како радили. И тада и данас понављам исто, да је то са моралне тачке гледишта била прилично дискутабилна одлука, која оставља горак укус у устима, јер смо били на изборној листи ДС, али је неистина да смо нашим гласовима омогућили формирање друге скупштинске већине.
Друга оптужба која се провлачи у тексту је, да поједноставим, да ми не пада на памет да излазим из Владе, него ће се то десити једног дана. Оставку, иако би за мене лично била најбоља у овом тренутку, не подносим опет из два разлога. Прво, испало би да се повлачим под притиском Шешеља и Зукорлића, и друго, остао би утисак да сам заиста за нешто крив и одговоран. Ништа треће не постоји, а камоли „послови из којих се не излази по сопственој жељи, већ само у складу `са вишим интересима`“. Никоме ништа дужан нисам, никаквих обавеза ни према коме немам и ценим да је ова одлука најбоља и за мене и за странку коју представљам. Наравно да она никакве везе нема са „нашом будућношћу” како то увредљиво импутира Вера Дидановић. Радио сам најбоље што могу и највише што знам. Никада нисам себи придавао већи значај, а ни утицај, него што реално имам. Тако да од мог неучествовања у Влади, сигуран сам, неће нико имати штете, а може да буде и неке користи за моје критичаре. Бар душу да насладе.