Модерни Мојсије
ФИЛМ
Да ли би требало да представља изненађење што је Краљ Петар Први филм Петра Ристовског пријатно изненађење? Да, с обзиром на изузетно култивисан рукопис редитеља који је дебитант, на висок продукцијски ниво, на визуелни рафинман доста редак у српском филму. Не, ако се има у виду да је овај филм дуго настајао, да се на њему није штедело и да га је, пре свега, изнедрила екипа сјајних, осведочених професионалаца. Такође, филму у прилог, изостала је у потпуности јефтина политичка прагматизација, односно идентификовање живота српског краља са ма којим обликом заговарања или рееманциповања монархистичког политичког модела.
Краљ Петар Први није филм ускоинтересне групе политичких истомишљеника којима је трон светиња. Поборници политичке коректности овом филму тешко да ишта могу пребацити. Полемичке равни овог филма су иманентно филмске, а ствар свиђања или несвиђања остаје, срећом, у домену филмске естетике.
Ово је успео филм, али са низом проблема. Гледалац Петра Првог не може бити очаран наративом као целином. Истини за вољу, наративна димензија овог филма једна је од најспорнијих. Неког наративног тока и нема. У питању су три глобална секвенцијална низа: Церска битка, Колубарска битка и прелаз преко Албаније, што је можда довољно да уобличи целину али недовољно да филм учини кохерентним. Линеарни наративни ток није ни занимао тандем Ристовски. Основна премиса овог филма коју Петар Ристовски верно следи је пре свега да кроз личност српског краља поетизује суверена најпре као оца нације, као суверена свих Срба без обзира на њихова политичка уверења, и без обзира на прагматичне аспекте и учинке његове владавине. У том смислу се, не на последњем месту, Краљ
Петар Први може читати више као поетска фантазија а мање као стриктно историјски филм. Оно што се у филму перманентно интензивира, а што, зачудо, не иритира, јесте то инсистирање на хуманом аспекту краљеве личности. Петар Први Петра и Лазара Ристовског је модерни Мојсије који, за разлику од модерних владара уистину предводи свој народ, дели његове историјске удесе и недаће и свестрано учествује у његовим јадима.
Петар Први као владар није ни изван ни изнад ма које појединачне српске судбине обухваћене филмом. Лазар Ристовски, као Петар, изванредан је, његова улога је антологијска у оквирима и већим но што су локални оквири српског филма, али то опет условљава и умножава другачију врсту филмских проблема. Запремајући већи део филма својом особеном глумачком личношћу, Лазар Ристовски, а поготову редитељ Петар Ристовски, превиђају да овако конципиран филм изискује нешто другачију драматургију, равномернију „прерасподелу“личноприватног у односу на колективно или, да банализујемо: другачији синхроницитет тотала и крупних планова.
Кад смо већ код планова, мора се рећи да овај филм уопште не би изгледао овако да није сигурне, мало је рећи имагинативне камере Душана Јоксимовића, и много више од добре логистике. Као директор фотографије Јоксимовић је један од најзаслужнијих за његов коначни изглед.
Свесно или не, Краљ Петар Први ступа у простор грчке трагедије. Некад је тај простор испуњен призорима необичне снаге и лепоте (Голгота преласка преко Албаније), а некад мањкав, готово банализован, као што је случај с немуштим коришћењем Албанаца који надгледају повлачење српске војске. Они су у потпуној дисфункцији, статични и декоративни попут ваза, те немају никакав значај.
Поређење с Мојсијем, с обзиром на већи број крајње симболичких места и реферирања на Библију, није ни исхитрено ни неприлично. Истина, море се при крају филма не отвара и филм завршава помало сетно. Што би рекао Мехмедпаша Соколовић у једном од најлепших стихова: „Путеви спаса су пресечени, у брдима хвата се ноћ.“
Филм се може читати више као поетска фантазија, а мање као историјска драма