Мумија плавих очију

Nin - - Панорама - ДРАГАН ЈОВАНОВИЋ Дугогодишњи колумниста НИН-а

Или: ако млади са јужног Врачара, трбухом за крухом, иду чак до Вијетнама, да ли онда ни Европа није више згодно место за живот

Не могу, бре, из Видова да скокнем ни до Београда! Јер, пази шта се дешава!? Вучић, мислим, Игор Вучић, директор нишког водовода, опет, наредио да се „убије“врело у Мокри, самим тим и Мокранска река. Мики Луле ми јавља да ни његове патке не могу да пливају по врелу! Толико је плитко! А лепо сам се, летос, договорио са Вучићем, мислим, Игором, да врело и река морају да буду на биолошком минимуму. Тај договор није склопљен лако. Уследио је после моје претње да ћу са својом екипом ући на силу у водостаницу и заврнути славине тако да Нишлије неће добити ни кап воде из Мокре! Зовем Игора на мобилни, а он ми се не јавља...

Веслам бесан, на сувим веслима у паркићу на јужном Врачару. Кад, одобровољи ме млада комшиница која ме подсећа на Мију Фароу, ону ћерку Френка Синатре. Питам је када јој се Влада враћа из Вијетнама? „У фебруару“, каже и додаје да ће и она, у међувремену, да скокне до Вијетнама. Чуј, трбухом за крухом са јужног Врачара, чак, до Вијетнама! Ту се сетим да смо се пре педесет година пријављивали у добровољце за рат у Вијетнаму и да смо били трн у оку другу Титу који је, и у јеку шездесетосмашке побуне, помињао „шачицу вијетконговаца из Капетан Мишиног здања“...

Одмарајући се од сувих весала, читам Херодота. И, увек ми се срце стегне кад улетим у битку на Термопилима, када ми је, мој Србине, на рукама умро Аминта, вођа Спартанаца. О, небеса, да ли је тако било и на Кошарама? И да ли ће, можда, опет тако бити?

К. Г. Јунг, мој гуру из Швице, овде се спретно убацује: „Мани се Кошара, држи се Херодота! И он изричито каже да је Хомер живео, највише, четири стотине година пре њега?! Схваташ ли да и Херодот помера Тројански рат из архајског доба на време у коме живи Питагора, а због тога су младог теолога Игњата Ђурђевића из Дубровника отровали у Ватиканској библиотеци када је, крајем 19. века, то устврдио.“

У тај час, Мики Луле ми јавља да су пустили воду и да су, поново, врело и река на биолошком минимуму. Испашће, бре, да прислушкују и моје мокранске разговоре. Али, ако, нека прислушкују, нека чују, из прве руке, шта им мислим и смерам. Од среће, запуцам пешице у Земун, тамо ме Биља шаље на рибљу пијацу, добро, свратим и у Шилерову. Што баш тамо, црни сине?! Како што?! Тамо сам живео до шестог месеца у мајчиној утроби и, пажљиво, као Гинтер Грас, ослушкивао шта се напољу дешава, ах, слушао сам и како моја мати Душица пева свом још нерођеном сину јединцу...

Е сад, у Земун сам, не лажимо се, дошао и због Зафија Хаваса, познатог археолога из Египта који годинама трага за гробницом Клеопатре и Марка Антонија. Хтео сам да му јавим да се мане ћоравог посла, јер је Клеопатра са малим Исусом побегла за Индију. Али, организатор није предвидео разговор Хаваса са публиком те нисам ни ушао у „Мадленијанум“да слушам Зафија Хаваса. Испред благајне, пак, упознам госпођу Анђелку Томић која је, такође, хтела нешто да приупита госта из Египта. Позовем је, у један земунски кафић, и тамо ми је, потанко, испричала да је у Археолошком музеју у Каиру разговарала са једном мумијом плавих очију?! Та плавоока мумија јој је рекла да се „радује да су се виделе после толико векова“. Али, то није све. Госпођи Томић ће, касније, и славна Џуна у Москви рећи да су „њих две некада живеле у Египту“.

Кломпарам по мраку пешице из Земуна, а осећам да ме прати плавоока мумија. Ту ме моја Црна подсећа: „Зар Зафи Хавас не зна да је Клеопатра била македонска краљица рођена у Дебру изнад Охрида, те да зато није ни могла да добије фараонску титулу, па ни гробницу. А ако су египатски фараони имали плаве очи, као што су твоје, нису ли онда и они били аријевци?“

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.