Политичари нам на сламчицу узимају и ваздух из плућа

ДУБРАВКА УГРЕШИЋ

Nin - - Садржај - МИЋА ВУЈИЧИЋ

Мени политика непрекидно наноси зло! Не само мени, већ свим људима, осим оних који су укључени у исту ту политику; оних лојалних режиму, приљежних, што чине компромисе. Експонентима или напросто тихим корисницима система

Мени политика непрекидно наноси зло! Наравно, не само мени, већ свим људима, осим оних који су укључени у исту ту политику; оних лојалних режиму, приљежних, што прихваћају све скупа, чине компромисе. Експонентима или напросто тихим корисницима система

Уроману Лисица приметила је да многи емигранти развију нарочиту осетљивост на просторе, градове, пејзаже, улице и имена хотела. Зато смо одмах упитали Дубравку Угрешић, принуђену да почетком деведесетих напусти своју земљу, поседује ли и сама сличну особину. На молбу за разговор, одговорила је потврдно, исписавши у поруци име хотела у ком је одсела, ништа друго.

„Морам признати да имам чудан однос“, рекла је у разговору за НИН.

Да бисмо избегли жамор ресторана, попели смо се на „њен спрат“и сели за сто у ходнику. Савршену поподневну тишину повремено је нарушавао корак странаца који би у пролазу љубазно климнули главом. (Зар ти кратки сусрети с привременим суседима не личе на отварање и затварање врата лифта у коме никога нема...)

„Прочитала сам и касније писала како у Америци постоји хотел – реконструкција слике Ван Гогове собе. Сјећам се само да је све жуто. Жуте столице, жут под. Оно што у хотелима прво тражим јесте – прозор! Догодило ми се једном да није било прозора. Заправо, гледао је на рецепцију. Није било зрака и то ме је избезумило.“

Средиште Лисице (издавач: Booka) садржи поглавље у коме се главна јунакиња враћа у Хрватску, у село југоисточно од Загреба. Поштовалац њених књига тестаментом јој оставља кућу. Пре и после повратка на још увек нерашчишћено минско поље, нараторка

се сећа путовања по свету, непрекидно реконструишући биографије руских авангардиста из тридесетих година прошлог века, и тихо есејизирајући о начинима настајања приче.

Често помињете мапе. Није реч само о водичима кроз градове и картама света. Мапу чине линије на длану мајке и рана на очевој нози.

Ријеч је о снажним метафорама. Осим тога, у типу романа какав је Лисица, гдје је могуће а ипак тешко на прву руку реконструирати фабулу, служим се другачијим, нефaбулативним принципима. Прво организирати причу и учинити је конзистентном. Отуда понављање мотива, музичка понављања – ритам. Материјал, архитектонски алат да направите грађевину.

Како сте почели да пишете Лисицу? Можемо ли да говоримо о аутобиографским елементима?

Почело је отприлике прије четрдесетaк година. Била сам у Русији, на стипендији, 1975–1976, гдје сам намјеравала написати своју тезу о Борису Пилњаку. Нисам никада завршила рад, али сам касније преводила Пилњака, па и поменуту Причу о томе како настају приче из 1926. Била је снажна. Заувијек је остала са мном, налик тетоважи.

Све је горе, зато што се људи полако освешћују. Понекад људи знају да су поражени, а упорно продужавају свој пораз и суделују у властитом убијању. Ми смо у тој фази, то је најстрашније

Шта сте тих година радили у Москви? Разговарали сте са сведоцима епохе и изучавали руске авангардисте из тридесетих, који су готово сви нестали у чисткама...

Заиста сам се дружила с Пилњаковим сином, видјели смо се неколико пута. Он је увијек покушавао учинити нешто више за дјело свога оца, мада није имао стручну спрему за то, био је глумац. Пилњак је већ био службено рехабилитиран и управо је баш био изашао мали том његових радова. Нажалост, прерано је умро, није успио да направи пуно, али је зато унука Бориса Пилњака наставила да се бави својим дједом. Умјесто да се бавим тезом, почела сам се бавити обериутима, руском авангардном групом. И док су неки касније постали познати, рецимо култна фигура Данил Хармс, у манифесту сам пронашла име Дојвбера Левина. Писало је само: писац који ради на експериментални начин. Онда сам упознала Генадија Гора. Био је колекционар умјетнина и пратилац тих људи. Већ је био старији човјек… Поклонио ми је своју књигу Геометријска шума. Тамо је био есеј посвећен том времену и обериутима. Постоји сјећање да је на књижевној вечери наступио млади писац Левин; читао је уломак из недовршеног романа Теокритова пустоловина. Слиједио је потпуно фантастичан опис романа, сличио је на Шагалову слику. Сјећам се да сам доста размишљала не би ли било добро направити реконструкцију. Није ишло… Постоје ствари које вас прате кроз живот, а да не знате шта бисте с тим.

Москва, 1975. Улазите у библиотеку, полицајац на вратима свима истреса торбу...

Сад не могу вјеровати. Све је истина. Морала бих отићи да видим како све данас изгледа... Била сам ваљда премлада, или би боље било рећи да ми се није сједило у библиотеци, све је друго било занимљивије, и дигла сам руке од бесмисленог и неефикасног сједења. На срећу, импулс ми се показао корисним.

Јесте ли скоро били у Русији? Колико се променила?

Посљедњи пут сам била 2000. године, али кратко. Апсолутно се промијенила. Знала сам одраније, јер сам била у годинама када је Горбачов био на власти, у вријеме перестројке. Још сам тада губила интерес за ту земљу. Напросто ми више није било занимљиво. Једноставно сам слутила да ће постати незанимљиво. Мени није интересантно да идем по руским

Гучи и Армани дућанима. То ново друштво ми је једнако антипатично као и ово наше. Оно које је на површини. А ви сте присиљени да га стално гледате.

Михаил Горбачов је на крају рекламирао Пица Хат.

И Луј Витон! Мало пратим вести, трудим се да будем искључена. Некада су постојали начини да дођете до информације. Постојали су људи – истраживачи, архивари, цијела „војска“ентузијаста која је покушавала ствари сачувати од заборава. Сад се све промијенило, као и код нас. И све иритира. Признајем да ме иритира када чујем младе Русе како говоре… Они говоре друкчије. Убрзавају, очу, ачу, развлаче, кревеље се. Ради се о имитацији америчке телевизије. Чујем то и док причају дјеца у Загребу. Наравно, и у Америци, поготово они женски високи, метални гласићи. Све се мијења на чудан начин. Мало имитација, мало симулација. Мијењају се интонације и очуђују свијет који сте знали. У тој Москви, некад с празним излозима и дугим редовима, одједном луксузна хотелска соба за 3.000 не знам ни ја чега, скупа гардероба.

У Лисици се помиње пад Зида. Често цитирамо разговор Адама Михњика и Вацлава Хавела који говоре о вакууму насталом рушењем великих система. Примећују да тад завлада хипокризија, стање описано код Стендала у Црвеном и црном.

Оно што се догодило Југославији потпуно је друкчије од онога што се

десило другим земљама након пада Берлинског зида. Овдје се заратило! А зашто се баш ту заратило? Рат је био начин, пуно ефикаснији од преговора, да се изврши огромна пљачка звана транзиција. Да све изграђено за тих педесет година, из руку већине пређе у руке појединаца. Ишло би теже да није било рата! Лаж је да се радило о ослобођењу и агресији, одбрани или како је већ ко то интерпретирао са своје стране. Па онда још мит о мултикултуралности… Сузан Зонтаг ми је рекла: „Па ви сте комични! Вама је лако говорити о мултикултуралности када сте сви бијели и говорите исти језик.“Онда је на ред дошло питање идентитета. Често само сиромашни људи, који немају ништа, морају имати „идентитет“. Хрват сам – имам нешто! Србин сам – имам нешто! Сви комунистички системи имали су своју дугу борбу против комунизма. Борба је документирана. Постојали су дисидентски покрети, дисидентске фигуре. Написане су гомиле књига о затвараним људима, о појединцима који су дизали штрајкове. Документирано је незадовољство комунизмом. Југославија није имала такво оправдање, а хтјела је бити жртва. Сва је стигма ишла: „Е, и ми смо патили за вријеме комунизма!“С обзиром на то да су Југославени најмање патили, дрека је била најјача. Па је Тито био диктатор, па су комуњаре тлачиле, ово, оно. Таква прича била је прихватљива за западне политичаре и коментаторе.

Сматрате да се антикомунизам пресвукао у национализам?

Заправо, оно што је најчешће мучило ту мањину није био комунизам, него национализам. Ти који су били у затвору у вријеме комунизма, често нису били тамо јер су антикомунисти, већ зато што су били националисти. Све се реинтерпретирало. На крају, добили смо „јунаке“. Испоставиће се да су ти наши „јунаци“убојице и криминалци. Дошла је тобож демокрација. Једна је класа појела другу.

Тешко је не помислити и на нашу стварност када у роману авангардиста поручи да су у свету погашене све светиљке. Политичари су вам почетком деведесетих нанели пуно зла...

Мени политика непрекидно наноси зло! Наравно, не само мени, већ свим људима, осим оних који су укључени у исту ту политику; оних лојалних режиму, приљежних, што прихваћају све

Рат је био начин, пуно ефикаснији од преговора, да се изврши огромна пљачка звана транзиција. Да све изграђено за тих педесет година, из руку већине пређе у руке појединаца

скупа, чине компромисе. Експонентима или напросто тихим корисницима система. Поменута паразитска структура дошлих на власт исисава кисик из плућа. На сламчицу. Двадесет пет година.

И ништа се не мења.

Апсолутно ништа. Можете хиљаду пута написати за некога да је криминалац, да је покрао, да је у питању корупција, да говори глупости на телевизији, да пише глупости и лаже – и даље ће имати своју емисију. Џабе што постоје судови. Ништа се не може помакнути. Предуго траје. Рекла бих: ето, била је таква фаза, сада смо се поправили. Али нисмо... Све је горе и горе. И биће још горе зато што се људи полако освјешћују. Виде да су искориштени, да умиру, да њихова дјеца више немају услове за школовање, да је школовање лоше, док се дјеца сусједа најчешће незаслужено школују на Оксфорду. Понекад људи, који знају да су поражени, упорно продужавају свој пораз и упорно судјелују у властитом убијању. Мислим да смо сви ми у тој фази, што је најстрашније.

Приповедач истиче да живимо у доба опште театрализације свега и да свако глуми самог себе. Трамп глуми Трампа, Хилари глуми Хилари.

Завладала је општа театрализација свега. Навикли смо на политику као на театар. Кренуло је с телевизијом, а сада су с интернетом могућности веће. Имамо популистичке ријалитије који су преузели програм. Зашто нико о томе не говори? Све веле није истина, бранимо популарну културу. Има ипак нечег у томе, јер вам мијења укус. Оно што је шокантно више није шокантно уколико га двадесет пет година гледате на телевизији. Посматрате некога ко се кревељи и мислите: Па, добро, сви се сад кревеље; нека се кревељи и Доналд Трамп. На крају заврши с тим да вам таксист каже: „Јао, па супер је наша предсједница Колинда. Јесте ли видјели како се добро истесала?“Онда бих га упитала није ли то мало криво схватање политике... Одмах сте могли узети Анђелину Џоли! Не, не би ме разумјели о чему причам. Од свог тог филања да је све нормално, ми смо постали тотално перверзни и бесрамни. Наша су морална осјетила отупјела. Све је фајн... Али Америка, за коју ће свако рећи да је најкомерцијалнија земља на свијету када се говори о култури, створила је облике протекција некомерцијалне културе. Чува књигу пјесама неког пјесника који је и сам можда заборавио да ју је објавио с деветнаест. Због медија и свега, мислим да је свијет дубоко фашизиран, с тим да фашизам препознајемо само када се ради о политици. О свему се ради...

Ваша јунакиња примећује да се европска бирократија мучи с називима: мигранти, емигранти, имигранти, азиланти, егзиланти. Закључује да је језик савршен индикатор односа према изблеглицама. Одлучују се за реч мигранти, „сугерирајући тиме да се ради о мобилној радној снази која у глобализираном свијету слободном вољом бира (…) погодне дестинације за привремени рад, уз властити ризик, дакако“.

Мигранти вас не обавезују. Ту су због послова, туризма, било чега. На том тесту се пада. Ко обавља највећу функцију дипломације? Анонимни, добри људи... Била сам у Мађарској, у влаку. На станици, једно дијете се загледало и влак је кренуо без њега. Настала је вриска, родитељи су се ужасно уплашили. Да сте само видјели како су млади Мађари то брзо ријешили! Мобилни телефони, повезали су се, дали су се у потрагу, и одмах организирали како да дијете другим превозом пребаце до Будимпеште.

Због медија и свега, мислим да је свет дубоко фашизиран, с тим да фашизам препознајемо само када се ради о политици. О свему се ради...

О нама и свету: Позната списатељица открива НИН-у како је у Русији истраживала животе авангардиста из тридесетих и зашто се данас сви кревеље, укључујући и Трампа

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.