У СНС-у СУ МАЛО НЕРВОЗНИ
Бошко Обрадовић
Опозиција је спремна да учини све да се страсти смире. Али, све док у Србији поново не буде парламентарне дебате, слободних медија и фер и демократских избора, наше ћутање је кукавичлук и доприноси даљем насиљу власти према свима који другачије мисле
Пре неки дан на улици у Чачку сретох једну госпођу која ми каже: „Кад ћеш већ једном почети да их бијеш?“Застах збуњено, не знајући да ли је у питању нека провокација, а онда добих и образложење: „Нема смисла да те толико оптужују да си насилник, а да никога ниси пребио.“И заиста, да ли на политичкој сцени Србије икога више од мене оптужују за насиље, посебно над женама, иако се тога гнушам и никада у животу нисам имао везе ни са каквим насиљем. Како је до тога дошло? Шта се иза тога крије и шта је права истина?
Свако ко је имао прилику да ме упозна зна да нисам конфликтна личност, да никада нисам имао проблема са законом, да нисам учествовао ни у каквим сукобима, а поготово да нисам био насилан ни према коме. Режимски медији под контролом СНС-а направили су од мене нешто што нисам. То је и био циљ те медијске операције, а „топлог медијског зеца“прошли су и многи други лидери опозиције и политички неистомишљеници актуелне власти.
С обзиром на то да су Двери патриотски политички покрет породичних и верујућих људи који држе до морала у политици, било је неопходно приказати нас управо у супротном светлу. Тако смо постали „фашисти, амерички агенти, насилници над женама, лопови који су опљачкали манастир Хиландар или државни буџет“. А све је управо супротно: антифашисти смо, служимо искључиво интересима свога народа, боримо се за више женских привилегија, посебно мајки, трудница и породиља, имамо одличне односе са СПЦ, радо смо виђени у Хиландару и никада нисмо били на власти, па нисмо ни могли злоупотребити буџет.
Али медијска машинерија власти од сваког политичког противника може да направи шта год жели, по угледу на једну од небулоза коју је власт пласирала - да сам део криминалног нарко-клана на челу са Наташом Јеремић. Можда ово свакоме ко мисли својом главом делује смешно, али режим контролише све велике медије, а непрестаним понављањем и најгоре лажи постају истине за конзументе Пинка, Информера, Алоа, Српског телеграфа и Курира, без могућности да се чује и друга страна.
Све што СНС говори о насиљу Двери према женама је монструозна лаж. Нико из Двери није ударио Мају Пејчић у РИК-у, Мају Гојковић у њеном кабинету, Гордану Узелац испред Пинка и Александру Крстић испред позоришта у Шапцу. За то постоје видео-снимци који то дока- зују. А СНС никада није доставио ни један једини доказ за оно што тврди. Режимска пропаганда, лажни лекарски налази и уцењене жене које морају да лажу – нешто су сасвим друго. Најбољи доказ за то је Маја Гојковић - први дан славодобитно је тврдила да је сама избацила троје посланика Двери из кабинета, а други дан је измислила да ју је неко ударио. Докле ће СНС монструозно лагати и злоупотребљавати жене за ову безочну пропаганду против опозиције?
Илустративан је и најновији пример – медији под контролом власти објавили су да је Нада Јовановић, кандидат СНС-а за одборника у Лучанима, брутално претучена и да су за то одговорне Двери и Савез за Србију. Брзо се испоставило да иза овог случаја стоји вербална расправа између Наде Јовановић и Слободана Петровића Пиња, члана и активисте СНС-а, кога је председница општине Лучани Весна Стамболић недавно похвалила као одличног страначког активисту. Веровали или не, за сукобе међу самим напредњацима оптужена је - опозиција. Колико је истина у овом лучанском случају да су Двери и СзС насилници – толико је истина и све остало што су до сада о нама тврдили режимски медији.
Да ли смо ми из опозиције цвећке? Нисмо. И лично сам учинио нешто што можда није требало када сам Александра Мартиновића гађао компјутерским мишем зато што нас је све понижавао и одбио да нам омогући реч на седници скупштинског одбора. Да ли је у опозицији било и неких непримерених изјава или прејаких речи? Јесте, али смо увек били спремни да се извинимо и да радимо на томе да се спусте тензије у друштву. Међутим, за стање у друштву најодговорнија је власт, а она се никада није извинила ни за један свој погрешан потез: од Богдана Лабана, градоначелника Суботице који је универзитетском професору претио да ће му „ишчупати гркљан и ставити бетонске ципеле“, преко пребијања новинара на дан председничке заклетве, до недавних претњи посланика СНС-а Звонимира Ђокића да ће опозицију „појести мрак“. Да не говорим о речнику мржње и увреда којим о опозицији свакодневно говори власт, почевши од пред-
седника Александра Вучића, који нас назива „кретенима, лоповима, издајницима, олошем, сецикесама“.
Ја сам, ево јавно то изражавам, спреман да као један од лидера парламентарне опозиције преузмем одговорност на себе да учинимо све што је до нас да се страсти смире. Имамо ли, међутим, саговорника са друге стране? Када ће у Србији поново бити парламентарне дебате, слободних медија и фер и поштених избора? Ако тога нема - а нема - онда је наше ћутање кукавичлук, прихватање понижавања и наш допринос даљем насиљу власти према свима који другачије мисле, а то нису само опозициони политичари, већ и јавне личности, интелектуалци, обични људи...
Нешто друго је овде у питању. Власт се унервозила, њен рејтинг је коначно почео да пада, комплетна опозиција се најпре ујединила око услова за фер и поштене изборе, затим се солидарисала са брутално претученим Борком Стефановићем, потом масовно на улицама у Крушевцу и Београду демонстрирала против насиља власти и на крају показала јединство и у Народној скупштини, у којој се читаве ноћи говорило све што је било забрањено да се чује у сали за седнице. До пре пар месеци ово је деловало немогуће. А све је почело формирањем Савеза за Србију који је, упркос идеолошким и политичким разликама, сабрао 10 политичких организација којима се сваки дан прикључују нове групе грађана и синдикати и који је већ постао друга највећа политичка снага у Србији. То је прави разлог нервозе власти која срља из једног у други погрешан потез док се народ све више буди из омамљености пропагандним лажима режима. А то што сам у Скупштини обукао жути прслук и позвао на протесте само је додатно изиритирало режим да крене у до сада највећу полицијско-медијску акцију против мене и Двери са новим лажима о насиљу над женама. То сам доживео као добру вест. Значи да сметамо и да се у Србији нешто десило. Почело је – 15.000 људи изашло је на београдске улице, без страха. Власт више неће моћи да заустави свој пад и само ће га убрзати ако настави са оваквим обрачуном са својим политичким противницима.