ОРАЊЕ МАГЛЕ
Ђокица Јовановић
Шта може да чини отуђени, усамљени човек, забављен својим јадом, када више не сме, не може и не уме да верује да се његов положај, у вишедеценијским хаотичним приликама, може политички или идеолошки осмислити, па, тако и променити набоље
Зашто људи ћуте? Неизбежно питање на које се одговори само наслућују. Разлози су много дубљи но што их бујица дневнополитичких, аналитичарских здраворазумских ад хок „тумачења“може објаснити.
Период после II светског рата је имао више кардиналних прелома, који су код тзв. обичног човека стварале осећање збуњености, па неизвесности, па сумњу. Неке од тих етапа у најновијој историји су: рестаљинизација СКЈ почетком седамдесетих прошлог века; јачање, релативно прикривених, републичких национализама; Титова смрт 1980; Меморандум САНУ 1986; уочи и после VIII седнице ЦК СК Србије идеолошки курс СКС отворено прелази на националистички курс, који до данас, са тенденцијом даљег бујања, има кумулативни карактер; разарање Југославије; криза и нарастајућа беда; неспоразум са западним силама; трансформација „социјалистичке“номенклатуре у протокапиталистичку класу (мисао класика марксизма важи и сада: „Свака нова класа која ступа на место класе која је пре ње владала принуђена је да, ради остварења свог циља, свој интерес приказује као заједнички интерес свих чланова друштва..., што га приказује као једино разумног, општеважећег“); пљачка друштвене својине; Дејтонски пораз 1995; Кумановска капитулација 1999... Истовремено, национализам је био димна завеса иза које је активно деловала интернационала (братство-јединство, такорећи) између организованог криминала и доминантних политичких актера, нарочито зарад пљачке друштвене својине и јавних добара. И то у условима, од истих актера, генерисаног нацишовинистичког сукоба између припадника разних нација. Та политичко-идеолошка оријентација се протеже до данас код свих утицајних политичких актера (осим ретких и слабашних изузетака). И? После свега, опет живимо у моноидеoлошком поретку.
На концу, тако су велика обећања о наступању „праведног поретка“(„крај историје“, „царство слободе“) изневерена, док су истински хуманисти утописти „јуришали на небо“, а онда разочарано (утамничени или одбачени) констатовали: „орали смо море“(Лењин је, наводно, пред смрт рекао: „Као да сам орао море“). Другим речима, истинске револуционаре утопије су заменили практиканти, абоненти револуције. Почетком седамдесетих прошлог века Милан Кангрга је упозорио: „Наша средња класа настоји револуционарно збивање 1941-1945. претворити у своју властиту (грађанску) револуцију на тај начин што би јасно изражене социјалистичке елементе тога збивања као и тенденцију кретања према социјализму изнутра расточила и свела на своју властиту хисторијску основу: гра- ђанску... плус корумпираност на све стране… Али, ако је тко отимао или себи присвајао тај вишак рада, онда то сигурно нису били ни овај ни онај народ (нација), а још мање сама радничка класа (ове или оне нације)…, него њихови ‚представници‘. …У ово често умјетно и исфорсирано разбуктавање страсти убацује се и излази на површину све оно, како га Маркс назива, ‚старо смеће‘ у облику национализма, шовинизма, клерикализма, борбе за власт, каријеризма и свих могућих потиснутих аспирација и неиживљених амбиција.“Кангрга закључује: „Наша је средња класа показала и своју праву природу: она се окреће прошлости. Тиме она јасно исказује свој хисторијски статус, улогу, положај, хтијење и ‚перспективу‘ (као ретроспективу)… Она старта с прошлошћу као својом идејном основом… А онај тко старта с прошлошћу, сам је дао до знања да нема будућности…“
И тако, Србија је заглавињала у капитализам, који се, после пада социјализма, отреса социјалних функција (welfare state) и враћа се својој суштини – огољеној експлоатацији и смештања државе у стање пуког „ноћног чувара“(laissez-faire state) класе богатих, јединих добитника тзв. транзиције. Иначе несигурна, радна места су постала ствар клијентелистичке уцене, пореска политика је у служби најимућнијих, „оживљавање“привреде не доноси бољитак већ репродукује робовски рад...
Све илузије и наде су, коначно, уз стресак, срушене, па је дубока системска криза породила бројне, идејно неартикулисане, протесте. А онда је грунуо Пети октобар, без, идејнополитички, осмишљене стратегије еманципаторског прогреса. Од социјализма је узето његово лоше наслеђе, док је његово еманципаторско наслеђе бачено под ноге и згажено. Истовремено, зла тенденција тзв. транзиције није пресечена него је још више „унапређена“. У петооктобарским темељима су наставили да бујају не-
размрсиво помешани страхови пред претећом бедом и ресантимани због слома националистичких заклетви. Измаштани петооктобарски модернизам је остао без шанси. Избором Војислава Коштунице је на дневни ред стављена нада у онакву „будућност“која се више пута на трагичан начин догодила у прошлости – и то политиком „легалитета“у форми дискретне одбране национализма. Лоша историја се није „поновила као фарса“већ је наставила да се развија. Та историја је развејала све дотадашње вредносно, идеолошко и културно устројство. У том вакууму у помоћ је дозвано бивше „познато“које није било спознато: националне и митолошке реминисценције.
Покушао сам да осенчим друштвени контекст нерешивих антиномија у који је сурово утрпан тзв. обичан човек, неприпремљен за икакву друштвену промену. Отуда су раднички или грађански протести (ма како бурни) спорадични и релативно неделатни и, надасве, политички неартикулисани. Последица – разочарање, имобилизација, дезорганизација, дезоријентација – људи напуштају сами себе.
Шта може да чини отуђени, усамљени човек (забављен својим јадом) када више не сме, не може и не уме да верује да се његов положај, у вишедеценијским хаотичним приликама, може политички (или идеолошки) осмислити, па, тако и променити набоље. То уверење штедро поткрепљују политичари који су неспособни и незаинтересовани за бављење темељним друштвеним проблемима. Са друге стране, озбиљне, рационалне увиде политичари (скоро свих боја и мириса) одбацују. У претполитичком стању, номенклатура ће рационалну критику и анализу одбацити као „непријатељску“, као работу „страних плаћеника“... Отуда, политичка номенклатура, зарад сопственог привилегованог положаја, монополизује јавно поље за агресивно, неупитно натурање својих „концепција“, уз терцирање псеудонауке (огромна и бесомучна пролиферација партијске, некомпетентне „интелигенције“). Уместо рационалног суочења са кризом, што би нужно обелоданило паразитски и некомпетентан карактер номенклатуре, она производи политичке кризе, изазива тескобу и страх код људи, попут актуелне „косовске“, чиме петрификује свој доминантни положај. Номенклатура тиме врши мобилизацију, милитаризацију и хомогенизацију маса, промовишући себе као стожер „одбране“нације, па је, у ту сврху, скоро све медије претворила у своја пропагандна гласила.
Зато се масе које, углавном, покорно ћуте никако не смеју надобудно, с висине „комформистичких моралних и интелектуалистичких“обзорја „морално“стигматизовати. Добро каже Ерих Фром у свом класичном делу Бекство од слободе: „Ти људи сасвим редовно показују да у знатној мери зависе од сила које су изван њих... Они теже не да се потврде, не да учине оно што желе, већ да се потчине стварним или наводним наредбама тих спољашњих сила. Они су често потпуно неспособни да доживе осећање ‚ја желим‘ или ‚ја јесам‘. Они живот у целини осећају као нешто неодољиво моћно чиме не могу да овладају нити да управљају.“Ради се, дакле, о томе да је уплашен, (с разлогом) неповерљив човек усамљен и немоћан пред тим свепрожимајућим ауторитетом силе. Он није немоћан да тај ауторитет сломи, већ је (у стању егзистенцијалне стрепње) немоћан да га, унутар себе, демистификује.
И на концу, има ли ико то морално право да одбацује, већ одбачене, милионе у потпуности политички, економски, културно... дезоријенетисаних, животним приликама контузованих, људи? Да одбацује масе обесправљених и, смишљено, системски и систематски, опљачканих и експлоатисаних људи?
Сваком заговарању промена (уколико се не ради о незналачкој и простачкој масовној и дрчној политикантској покривалици) мора претходити озбиљно, безинтересно, скрупулозно разумевање феномена ћутања атомизованих, отуђених (од других и себе) људи, којима је разобручена партијско-тајкунско-клерикалистичка класа отела животни координатни систем и које амалгамизује, тепајући им, као „народу који о свему одлучује“и то на трагичној изборној фарси. Таква алтернатива постојећем поретку, у блеску рационалне, безинтересне слабашне наде, може настати. Јер, последњи час је већ минуо.
Уместо рационалног суочења са кризом, што би нужно обелоданило паразитски и некомпетентан карактер номенклатуре, она производи политичке кризе, изазива тескобу и страх код људи, попут актуелне „косовске“, чиме петрификује свој доминантни положај