МИЛОШЕВИЋ ЈЕ МОГАО ДА ОКОНЧА РАТ

Пјер Пеан

Nin - - Садржај - СТЕФАН СЛАВКОВИЋ

Навикао је наш саговорник на контроверзе. Великим делом их је и сам подстицао. Од осамдесет година живота, тридесет пет је посветио истраживачком новинарству о аферама које потпадају под франкофони део планете. У првом озбиљнијем рударењу по подацима почетком осамдесетих, разоткрио је да је нови систем откривања црног злата нафтне компаније Елф Еквитан најобичнија превара која је коштала 150 милиона долара. Потом је писао политичке биографије бившег француског председника Франсоа Митерана и Де Головог саветника за Африку, Жака Фокара, који га је неуспешно тужио за клевету. Истраживао је корупције француског и америчког правосуђа, а књига Скривено лице Монда сматра се првим озбиљним ударцем у чувене новине, чија је репутација и даље пољуљана. Примали су новце, каже наш саговорник, то је утицало на анализе по којима су били познати, па је и новинарство склизнуло у јарак. Две његове последње књиге, међутим, подигле су највише прашине у јавности. Прва, Црне срџбе, бели лажови, бавила се геноцидом Хутија над Тутсима у Руанди 1994, и у њој је наш саговорник предочио да је геноцид био обостран, да је умногоме био последица европског колонијализма, те да је због обостраног прилагођавања истине ону једину, праву, било немогуће утврдити. Био је оптужен да је књигом подстрекивао расну мржњу, а на поређење с Хитлеровом Мојом борбом је у судници и заплакао. „У најбољем случају, називали су ме расистом. У најгорем су тврдили да поричем геноцид“, каже он за НИН и додаје да је само желео да буде непристрасан. Суд је оптужнице на крају одбацио. У другој књизи, под називом Свет према К, уједно и последњој, бавио се каријером Бернара Кушнера и његовим односима с председницима Габона и Конга, који су, установио је, од њега наручили извештаје вредне шест милиона долара. Важно поглавље се тиче и Кушнерове мисије на КиМ као шефа цивилне мисије УН.

„Истражујући Кушнерову улогу у Африци, запазио сам огромну сличност с оним што је потом радио на Косову. Сигуран сам да је припремање западне јавности за бомбардовање СРЈ једна од највећих манипулација на прелазу векова. Познајемо ли његов живот, увиђамо једну црвену нит која се протеже. Прва његова акција била је у Бијафри, регији богатој нафтом која је желела да се одвоји од Нигерије, и у томе је успела од 1967. до 1970. године. Од 1966. је тамо беснео грађански рат. Ту је установио образац који ће касније спроводити у различитим контекстима. Прво заговара право на интервенцију у име врлине и тиме подрива суверенитет државе. Потом се наслања на ’медијски хајп’ – то је, иначе, његова конструкција. Геноцид се у Бијафри није био догодио, што је утврдио и међународни тим посматрача, али је међународни наратив налагао да јесте. Он га је прихватио, ојачао, обогатио, иако су га лансирале француске тајне службе“, каже Пјер Пеан за НИН.

Како је с хуманитарним радом растао његов политички утицај?

Као суоснивач Лекара без граница и, касније, Лекара света, подржао је Франсоа Митерана на изборима. Већ 1988. је заузврат добио место државног секретара за хуманитарну акцију. Тад се први пут у историји десило и да једно тело унутар владе заговара политику потпуно другачију од званичне Француске. Након Заливског рата, у Монду је константно концептуализовао нешто што данас виђамо свакодневно – позив на међународну интервенцију под кринком морала и витештва. После је то спроводио у праксу – у ирачком питању је, рецимо, сав фокус био ставио на Курде, а за време највећих глади и разарања у Сомалији се на плажи у Могадишу пред ТВ камерама био сликао са џаком пиринча на рамену. Даље, званична Француска је подржавала званични Судан, а једино је Кушнер подржавао Џона Гаранга, сецесионисту из Јужног Судана. Чак га је угостио у Француској. Непрестано је сецесионистичке покушаје широм света упрошћавао, с минималном анализом, на борбу добрице и злочинца.

Какво је било његово деловање на Балкану?

Потпуно исто. Разлика је, додуше, у томе што је у међувремену нескривено почео да слуша шта говори Вашингтон. Сматрам да је у америчком

прекрајању европских граница после Хладног рата Југославија настрадала коришћењем техника које је Кушнер усавршавао од шездесетих. Слика о Милошевићу као о Хитлеру је великим делом његова заслуга. Уопште, то зазивање сликовности Другог светског рата је масло његово и његових Лекара света. Захваљујући њему и његовим новим филозофима, Бернару Анрију Левију, Финкелкрауту и Глуксману, Кушнер и Изетбеговић били су приказивани као свеци, страдалници, а не као политичари, што су били. Кушнер је тада био министар здравља. Покушао је и да Митерана натера на слање француских војника у Босну, али је Митеран стално говорио да неће напасти Србију док је жив.

Па ипак, не може се ни сва одговорност свалити на једног актера. Није ли и то упрошћавање? Да ли сте писали о Милошевићу?

Не, из једноставног разлога – све новине су само о њему говориле, осим три: комунистичке Иманитеа, Монд дипломатика и Маријан, које се једине нису једнозначно залагале за интервенцију. Радио сам, дакле, свој посао, и откривао мање истражене делове приче. Не спорим ни Милошевићеву одговорност, ни налазе Хашког трибунала – спорим легитимитет, па и легалитет мантре којом је интервенција мало помало правдана. Од одлуке НАТО-а да ратује без одобрења УН, преко Резолуције 1244 која је гарантовала аутономију Косова као мултиетничког друштва, али не и независност... Превише је тога урађено на силу у име витештва. Србија свакако сноси велики део одговорности – распад Југославије делом је и настао у њеној жељи да прекроји границе у датом геополитичком контексту. Милошевић је могао за четири године крвопролића да рат неколико пута оконча, да је желео да сарађује, испрва са САД, потом с Немцима. Његов начелни став такође је олакшао Мадлен Олбрајт да од њега направи Хитлера за крај 20. века. То и Ширак говори у једној маргиналији на једном документу, експлицитно: Милошевић отежава ситуацију, али у рат се не сме ићи, колико год Американци захтевали. Није видео оправданост рата, ни политичку, ни моралну. Тада се о рату још могло говорити у тим терминима, данас, две деценије касније, све је питање пропаганде. Управо сам се тиме бавио – новинарском, техничком страном припремања за крсташки рат. Идеја праведничког рата ме ужасава.

Ипак, Ширак је на крају поклекао?

Француска има компликован однос с Вашингтоном, још откако је Шарл де Гол иступио из јединствене команде НАТО-а 1966. У њу се вратио тек Саркози 2009. године. Ширак је, дакле, покушао да сарађује са САД, али да негује и имиџ деголисте. Као и министар спољних послова Ибер Ведрин, подржавао је умереног Ругову. Када је пред преговоре у Рамбујеу, Олбрајтова као актера промовисала Тачија, о коме се до који месец раније говорило као о терористи, њих двојица су одлучила да се не удаљавају превише од САД. Ту је Кушнер, поново, одиграо важну улогу. У правдању рата је на албанској страни требало имати некога младог и енергичног.

Све се чешће говори о размени територија у и око КиМ. Да ли је то добро коначно решење?

Прекрајање граница је увек опасно и превише компликовано да би се извело без лоших последица. Ако обе стране желе да се врате у трагичну прошлост, нико их у томе не може спречити. Нарочито не међународна заједница - она фактички и није присутна.

Протести „жутих прслука“јењавају, али и даље трају. Успут су изнедрили конкретне захтеве, а Макрон није сигуран да ли и како да с демонстрантима сарађује. Каква је његова будућност?

Слике запаљеног Париза су обишле свет, видели сте и сами. Бројним сам протестима присуствовао, од 1968, преко антиратних протеста због рата у Алжиру, свашта сам видео, али онакво насиље нисам. Мислим да је Макрон превише закаснио с нуђењем одговора на економске проблеме. И сада нико из „жутих прслука“не жели да преговара с премијером Едуаром Филипом, већ траже оставку председника. Никоме се ту не седи за столом. Мислим да ће остатак његовог мандата, те три и по године, бити веома тежак, нарочито што је и он одустао од тога да негује имиџ „јупитеранског“вође. Иако је опозиција прилично разбијена, нисам сигуран да ће поново бити изабран. Додуше, немири су последица раслојавања и непремостивог неспоразума између елита и народа. То није кадровско питање.

Прекрајање граница је увек опасно да би се извело без лоших последица. Ако обе стране желе да се врате у трагичну прошлост, нико их у томе не може спречити

Има ли у свету исламистичког тероризма уопште простора за заговарање међународних интервенција након Ирака, Сирије, Либије?...

Против сам интервенционизма јер дубоко верујем да је реч о модерном облику империјализма и колонијализма. Исламска држава и милитантни исламизам су, међутим, друга прича. НАТО је до рата на Косову био организација за самоодбрану. Тада је први пут био напао некога ван НАТО-а. А против исламизма се брани. Другачија је логика, другачији је наратив. С друге стране, и исламистички тероризам је умногоме настао као последица интервенција. Погледајте само Либију. Зачарани је то круг и не видим лаки излаз.

Како вам тренутно изгледа ЕУ? Мислите ли да је чланство преосталих балканских земаља могуће у ближој будућности?

Снажније државе унутар ЕУ праве представу како би се створио утисак да је њено постојање стабилно, а ширење могуће. Ја у то не верујем, макар не у скорије време. Мислим да је ЕУ превише уложила у Косово да га не би примила у чланство, али је уједно немогуће да у том случају не прими Србију.

Иако је опозиција прилично разбијена, нисам сигуран да ће Макрон поново бити изабран

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.