Бранков Епитаф

Или: ако је, одавно, Хомер постао „први хрватски пјесник“који је опевао Троју на Неретви, да ли нам сада предстоји пресељење Лепенског вира и Винче негде, рецимо, у Истру

Nin - - Панорама - ДРАГАН ЈОВАНОВИЋ Дугогодишњи колумниста НИН-а

Не знам шта ми би да, после педесет година, читам поново Бранка Миљковића. Прочитао сам, за једно вече, пробрану збирку Док будеш певао (Граматик, Земун). И, шта ће бити? Тешко сам се разболео. Бранкови стихови, сада су ми теже пали, што значи да, по старе дане, хераклитовска ватра овог мог несрећног земљака бурније сагорева, и, да од неопрезног читача може, зачас, да остане само шака пепела.

Освануо сам, ока не склопивши, и једноставно нисам имао куд, нисам имао избора. Почео сам да пишем песме у седамдесет и трећој години! И не покушавајте да ми на ова старачка плећа натоварите „младалачко лудило“. Сетите се, господо драга, Хајдегера који, сигурно, није био лево крило минхенског Бајерна. Та филозофска громада са Шварцвалда почела је, такође, да пише песме по старе дане. Моје, пак, песме не занимају ни Биљу која има преча посла; прави куглоф за неку њену женску журку негде у граду...

К. Г. Јунг, мој гуру из Швице, потпуно стаје на моју страну: „Ако ћемо поштено, право песништво и није за младе јер они у њему брзо изгоре као тај твој Бранко из Ниша. Није ли и сам написао да га је убила прејака реч? Његов фатални „Епитаф“није ли кратки сурови тестамент?“

Седим у Последњој шанси на београдском Ташмајдану са Бранком Миљковићем у крилу. И, час, вирнем у његову збирку, час, зурим кроз прозор у скулптуру обезглављеног Дон Кихота... Кажу да су Бранка убили Хрвати, хоћу рећи, усташе. Наводно, закачио се са њима, припит у некој загребачкој биртији и они су га извели из кафане и обесили за дрво у оближњем парку. Милован Данојлић то као да је осетио, и из Београда га је телефоном звао али, авај, било је, већ касно. Бранко је већ био у ромингу на седмом небу, по мени на Сиријусу. А где би, па, на другом месту био?

Ах, Бранко, Бранко, ако си већ написао тај Епитаф, он је морао да се крије као војна, државна тајна, као страшно оружје за наш обрачун са усташама. Него да си, мој Бранко, „активирао“твој Епитаф 14. фебруара 1961. године у Загребу, они би се из кафане разбежали, и паника би се проширила на целу Хрватску, и бежало би се, веруј ми, ка Јасеновцу, а тамо би се, између себе, поклали. А они који би све то преживели, у дугим колонама кренули би ка Шиду, и, ту би молили да постану – Срби!?

Из Последње шансе кренем ка Машинском факултету. Шта ћу тамо!? Како шта ћу?! Млађани Горан Шарић, католички теолог из Ријеке, а са средњом медицинском школом, дошао да ми у главној аули факултета препричава оно што говорим, већ, тридесет година. Као, шатро, он је хрватски „аутохтониста“. И, тако млад, брале, већ, почео да вешто спинује; Троју сели у Вучедол, а као одговор на мог Исуса из Охрида, он нуди Исуса Хрвата. И све то пропраћено бурним аплаузима Београђана. Ех, никад пророк у свом селу. Слушајући, на једно уво, Шарића сетим се Роберта Салинаса Прајса који је, својевремено, тврдио да је Троја била у делти Неретве. И таман сам га поколебао, кад, он напрасно умре. А у Загребу ЈАЗУ (Југославенска академија знаности и умјетности) колико сутрадан, без срама и стида, прогласила Хомера за „првог хрватског пјесника“!?

На то моја Црна додаје: „Немој се изненадити ако овај балавац из Ријеке, миц по миц, помери Лепенски вир и Винчу, негде, рецимо, у Истру! Него, пази када на Андрићевом венцу пролазиш поред резиденције твог Алека, јер, може на главу да ти падне леденица. Замисли да тако страдаш усред Београда док се твој Алек спрема за одбрану Косова. А, можда, би нам и за косовске Албанце добро дошло Бранково паклено оружје, његов Епитаф? Шта мислиш?“

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.