Родило се ваља га љуљати

СТВАРАЊЕ АЛТЕРНАТИВЕ

Nin - - Садржај - ВЕРА ДИДАНОВИЋ

Упркос расцепима, превирањима и фокусирању на међусобно одмеравање снага, у седмој години напредњачке владавине, напокон се може рећи да у Србији постоји опозиција која даје знаке живота

Упркос расцепима, превирањима и фокусирању на међусобно одмеравање снага, у седмој години напредњачке владавине, напокон се може рећи да у Србији постоји опозиција која даје

знаке живота

Вишегодишњи монолог Александра Вучића у коме се он херојски бори против невидљивих „њих“напокон је, у 2018, уродио плодом: моћни председник Србије добио је опозицију која је почела да даје знаке живота. Истовремено, након пребијања Борка Стефановића, почео је и да се „догађа народ“који би управо опозицији – ако буде умела да се снађе у заиста тешким околностима – могао дати додатни ветар у леђа и тако ојачану је послати у тешку и дуготрајну битку за елементарну демократију.

Неке од опозиционих акција чак имају и резултат – за 6. фебруар 2019. заказана је седница Конгреса локалних и регионалних власти Савета Европе у Београду, на којој ће се, суштински, расправљати о стању демократије у Србији. Тема је на дневни ред те институције доспела након што је Небојша Зеленовић, председник општине Шабац, европске посланике обавестио о политичким притисцима којима су изложене опозиционе локалне самоуправе, али и други противници централне власти у Србији. И још им је уручио сведочења људи који су се, након што су челници опозиционих Шапца, Параћина и Чајетине одлучили да се обрате Савету Европе, охрабрили да говоре о притисцима и шиканирањима којима су изложени.

Пословично посвађане, опозиционе странке успеле су да се – већином – усагласе око захтева о успостављању минималних демократских услова без којих, тврде, неће учествовати на следећим изборима. А почетком децембра забележена је и акција у парламенту, где су се – иако им је владајућа већина још пре годину дана готово ускратила право гласа – забарикадирали током ноћи, како би, на неколико конференција за штампу, у холу парламента износили своје ставове о предвиђеном буџету за наредну годину.

Далеко од тога да се до тих, рекло би се ипак почетних резултата, дошло лако. Као да им нису довољне муке изазване укидањем готово свих средстава комуникације с грађанима, али и драстична злоупотреба медија у циљу њихове сатанизације, овога пута са нагласком на причи о разним наводним непочинствима „(Драгана) Ђиласа, (Вука) Јеремића, (Драгана) Шолака и (Бошка) Обрадовића“, опозиционари су целе године, што видљиво, што мање видљиво, трошили силну енергију на међусобно одмеравање снага. А има и навода према којима су у припреми нови окршаји који би се, уместо планираног и започетог укрупњавања – на радост власти - могли завршити новом серијом расцепа у ентитетима који већ постоје.

Тренутно као главна жртва унутаропозиционе борбе изгледа Саша Јанковић, доскорашњи лидер Покрета слободних грађана, окоснице Грађанског блока 381 који је, након критика због непотписивања заједничког захтева за минималним изборим условима, неочекивано поднео оставку на место председника ПСГ.

Биће, ипак, да је то била само кап која је прелила чашу – прошлогодишња главна опозициона звезда, човек који је на председничким изборима освојио друго место (16,36 одсто гласова) повукао је, након што се, показало се, краткотрајно нашао у улози „лидера опозиције“, низ потеза који нису наишли на разумевање чак ни дела чланства ПСГ, а камоли шире опозиционе „публике“. Нека очекивања најпре је изневерио пасивношћу у периоду након председничких избора, а потом и одлуком о раскиду сарадње са Демократском странком, главним оперативцем у председничкој трци у којој је учествовао.

Након што је, на пролетошњим београдским изборима, био последњи на заједничкој листи ПСГ, Народне странке Вука Јеремића и некадашњег градоначелника Београда „Драган Ђилас – Београд одлучује, људи побеђују“, показавши тиме да не жели да се бави локалном, већ само „великом“политиком, Јанковић је успео да поново подели ставове својих потенцијалних сарадника и бирача. Није наишла на потпуно разумевање његова одлука да одбије улазак у идеолошки разнородан Савез за Србију, чије је стварање иницирао Ђилас.

Изгледа да ни покушај да, стварањем Грађанске листе 381, одговори на „десно скретање СзС, ни вишемесечно упорно постављање питања испред зграде Председништва Србије, петком у пет, уз непрекидне нападе једне од режимских незваничних песница, Симе Спасића, председника Удружења породица убијених и киднапованих на Косову и Метохији, није донело резултат који је некадашњи успешни заштитник грађана очекивао – Јанковића, изгледа, нећемо гледати у истакнутој улози

Евентуална рефлексија формирања Ђиласове нове странке на ДС и сродне партије неће бити једини изазов пред којим ће се опозиција наћи већ на почетку још једне потенцијалне „године расплета“

у изборном окршају који би могао да уследи, можда већ на пролеће.

Другачијим путем кренуо је Јанковићев прошлогодишњи изборни партнер - Демократска странка. Након озбиљног дебакла на београдским изборима – где су, у коалицији са Социјалдемократском странком Бориса Тадића, Новом странком Зорана Живковића и Зеленом еколошком партијом – демократе остале испод цензуса освојивши свега 2,25 гласова, дошло је до још једне промене лидера. С новим председником, Зораном Лутовцем, ДС је приступио Савезу за Србију, а чаршија се, већ традиционално, забавља нагађањима о могућем новом „пучу“у странци одавно познатој по расцепима и „рађању“нових партија.

У марту се чинило да је на изборном „чистилишту“, на коме су пострадале све парламентарне опозиционе странке, неповратно нестао и покрет Доста је било Саше Радуловића који је, у коалицији са Дверима и уз слоган „да ови оду, а да се они не врате“, освојио 3,89 посто гласова, такође оставши испод цензуса. Уследио је раскол у ДЈБ, промена на месту председника, много ружних речи и повлачење са главне позорнице те странке – Твитера. Показало се, ипак, само привремено – Радуловић се поново активирао, покушавајући да са новом, изразито антиевропском политиком, нађе себи простора за опстанак на сцени. Његови некадашњи саборци већ су, након Покрета центра, формирали и нову партију – Странку модерне Србије.

Београдски пораз много брже и лакше пребродио је Радуловићев пролетошњи партнер, Бошко Обрадовић. Упркос потресу у Дверима због одлуке о приступању Савезу за Србију, Обрадовић је постао један од највидљивијих чланова те страначке асоцијације која, засада, делује као најозбиљнији Вучићев изазивач. С друге стране, међусобно надјачавање „сабораца“у оквиру СзС - Обрадовића и Вука Јеремића - у исказивању националистичких ставова, свакодневно даје нови материјал за сумње грађанског дела јавности у упутност „спајања баба и жаба“, а све у циљу стварања бинарне, референдумске ситуације – на једној страни Вучић, на другој сви остали.

Ни друга, одавно присутна питања с којима се мучи опозиционо оријентисана јавност, нису добила одговор. После солидног, али за прескакање цензуса ипак недовољног резултата покрета Не давимо Београд на пролећним изборима у престоници, и даље постоји подела на оне који верују да је будућност у грађанским покретима и новим лицима, и оне који указују да промена не може бити без озбиљних партија, њихове инфраструктуре и познавања свих финеса политичког заната – од организовања протеста, преко начина комуникације са бирачима, до извођења изборних радова.

Иједни и други лако проналазе аргументе – присталице „спуштања“политике међу грађане и грађанске покрете указују, рецимо, на солидан резултат листе Један тим на децембарским „огледним“изборима у готово поробљеним Лучанима, или на живахност краљевачког Локалног фронта, чији чланови успевају да се истакну како акцијама у сопственом граду, тако и духовитим транспарентима на актуелним београдским протестима „Један од пет милиона“(на последњем, одржаном 22. децембра, пажњу су привукли натписом „Орбане, схвати, нећемо их дати“).

С друге стране, пример брзометног прелетања још једне „звезде“прошлогодишњих председничких избора, Љубише Прелетачевића Белог, из политике у бизнис, али и стрмоглављивање покрета ДЈБ и ПСГ, одлични су аргументи за ставове оних који верују да једини резултат може имати право партијско организовање. Изгледа да у то верује и тренутни незванични власник титуле главног „лидера опозиције“Драган Ђилас, који најављује прављење сопствене партије, „јер је мало препотентно да се у Савезу налази десет организација и Драган Ђилас“.

Наравно да ту најаву прате разне спекулације, међу којима се најбоље котира она према којој би у том процесу могла озбиљно да пострада његова некадашња партија, Демократска странка. Сам Ђилас, међутим, покушава да нагласак стави на даље ширење СзС и могућности да му се придруже и друге партије, попут Тадићевог СДС, Демократске странке Србије или Грађанског блока 381 (који се, након одласка Саше Јанковића, и званично укључио у актуелне суботње протесте у Београду).

Евентуална рефлексија формирања Ђиласове нове странке на ДС и сродне партије неће бити једини изазов пред којим ће се опозиција наћи већ на почетку још једне потенцијалне „године расплета“. Уколико нови ванредни парламентарни избори заиста буду расписани већ на пролеће, као што се увелико спекулише, тренутна претња бојкотом, иза које нису стале само чланице СзС него и друге странке потписнице документа о заједничким условима опозиције за спровођење фер и поштених избора, постаће врло брзо реалан проблем на који нема доброг одговора.

Лако је замислити да ће доћи до озбиљне поделе на оне који имају озбиљне аргументе за став да је бојкот избора пуцањ у сопствену ногу и оне који верују да учешће на изборима у постојећим условима нема никаквог смисла.

Ништа мањи изазов крхкој опозиционој решености на заједничку борбу неће бити потенцијално постизање договора о Косову, који ће, неминовно, истаћи све разлике у ставовима разнородних организација које окупља заједнички став о немогућности живота у заробљеној држави.

Наравно да ће власт учинити све да те поделе додатно појача, да инспирише нове и на сваки други начин отежа опозиционо деловање. И наравно да ћемо видети много нових наставака жестоке антиопозиционе кампање у контролисаним медијима и Вучићевим јавним наступима.

Ту се, међутим, враћамо на почетак текста: последње три суботе показале су да се, након сваке нове непримерене акције власти, ствара нова енергија која грађане тера на улице да одлучно кажу – доста! И ту је она снага која би могла представљати противтежу како опозиционом фокусирању на ситне личне интересе и међусобне обрачуне, тако и режимским играма које из дана у дан живот у Србији чине све теже подношљивим.

Након пребијања Борка Стефановића, почео је да се „догађа народ“који би управо опозицији – ако буде умела да се снађе у заиста тешким околностима – могао дати додатни ветар у леђа

Гужва на улицама, али и иза кулиса: Док грађани на улицама Београда јавно исказују своје незадовољство, власт ће учинити све да поделе унутар опозиције додатно појача, да инспирише нове и на сваки други начин им отежа деловање

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.